- - - - - -
ponedeljak, 17 jun 2019
A+ R A-

U PRETHODNOM BROJU MINBERA: PRAVNE ŠKOLE U ISLAMU

minber18102016Slide

Pravne škole su škole samostalnog rešavanja sporednih pravnih pitanja u islamskom verozakonu na osnovu tumačenja postojećih izvora. Priznate pravne škole u Islamu u svome učenju o osnovama verozakona se među sobom ni u čemu ne razlikuju. U Islamu u osnovi nema mesta nikakvom sektaštvu ni podvojenosti. Međutim nužda i svakodnevne životne potrebe iziskuju da se što lakše, jednostavnije i praktičnije slede rešenja koja su na pojedina sporedna pravna pitanja dali učenjaci pravnih škola. Ovi mezhebi, kao pravne škole, su nastali da bi odgovorili na nužne potrebe muslimana u spoznaji propisa svoje vere i primeni tih propisa u novonastalim okolnostima. 
Nastanak ovakvih pravnih škola, zasnovanih na temeljima idžtihada, nametnula je preka potreba rešavanja beskonačnog broja novonastalih problema na koje se odgovor i rešenje nije mogao naći na osnovu ograničenog broja tekstova. Do sada su se zadržala četiri poznata mezheba u fikhu: hanefijski, malikijski, šafijski i hanbelijski. Prva pravna škola pojavila se u Medini – Munevveri, još za života drugova Allahovog poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Među sedam najpoznatijih predstavnika ove škole za koje se pouzdano zna da su dali svoj sud po određenim pitanjima spadaju: Omer, Alija, Ibn Mesud, Aiša, Zejd ibn Sabit, Ibn Omer i Ibn Abbas, radijallahu anhum. Nakon toga, pravne škole su se pojavile i u ostalim područjima, zasnovane na mišljenju nekog od spomenutih, pa su tako stanovnici Medine pravna rešenja uzimali od Ibn Omera, Zejda i njihovih drugova, stanovnici Mekke od Ibn Abbasa, a većina stanovnika Iraka od Abdullaha Ibn Mesuda kog je Omer poslao u Irak kao učitelja. Tamo su njegovi učenici, između ostalih bili: Alkame Ibn Mesud, Ibrahim en-Nehai, Šejh Hammad Ibn Ebu Sulejman i Šejh Ebu Hanife. Na taj način je Ibn Mesud svoje znanje preneo na Ebu Hanifu. Malik je svoje znanje stekao od ashaba koji su ostali u Medini. Šafija je prvo učio od Malika a nakon toga neko vreme i od Muhammeda Ibn Hasana, Ebu Hanifinog učenika. Imam Ahmed Ibn Hanbel je prvo kod Šafije učio hadis i fikh, a zatim je u potrazi za znanjem proputovao Jemen, Kufu, Basru, Mesopotamiju, Mekku, Medinu i Šam i od tamošnjih najuglednijih učenjaka sticao znanje. U periodu od početka drugog veka pa do polovine četvrtog veka po Hidžri – zlatnom dobu idžtihada, zablistala su imena trinaestorice čuvenih mudžtehida, čija su mišljenja bila sistematski sređena u pisanoj formi i kao uzor bila prihvaćena od drugih. Bili su to: Sufjan ibn Ulejne (u Mekki), Malik Ibn Enes (u Medini), Hasan el–Basri (u Basri), Ebu Hanife i Sufjan es-Sevri (u Kufi), el–Evzai (u Šamu), Šafija i el–Lejs (u Egiptu), Davud ez-Zahiri, Ibn Džerir et-Taberi, Ebu Sevr i Ahmed (u Bagdadu) i Ishak Ibn Rahuje (u Nejasburu). Međutim, većina ovih učenja je ostala zapisana samo u knjigama, jer su njihove pristalice izumrle. Takav je slučaj i sa učenjem još preko dvadeset velikih učenjaka I islamskih pravnika koji su u svoje doba imali svoje vlastite škole islamskog prava. Tome treba dodati i veliki broj učenjaka čiji učenici nisu zabeležili pravna mišljenja svojih učitelja, što nikako ne znači da je njihovo ppoznavanje fikha bilo slabije od poznavanja imama sve do danas preživela četiri pravna mezheba. U tom smislu, osvrćući se na veličinu I ugled el-Lejsa Ibn Sada, Šafija kaže: “el-Lejs je bio bolji poznavalac islamskog prava od Malika, samo što mu se njegovi učenici nisu posvetili.” Možda će se ovde neko zapitati: “Zašto toliko neslaganje između mezheba?” 
Treba znati da nijedan od opšteprihvaćenih imama u islamskom Ummetu, ne samo u krupnim nego ni u najsitnijim pitanjima ne krši namerno praksu Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Svi se oni u potpunosti slažu da se Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mora u svemu striktno slediti i da se mišljenje svakog drugog, ma ko on od ljudi bio – osim mišljenja Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – može delimično ili u potpunosti i prihvatiti i ne prihvatiti. Međutim, ukoliko se u mišljenju bilo koga od njih nađenešto što je u očitoj oprečnosti sa verodostojnim i nedvosmislenim tekstom hadisa Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u tome mu se mora naći opravdanje. Svi imami pravnih škola u Islamu su bili mudžtehidi i niko od njih nije bio inovator, te svakome od njih kao mudžtehidu, za svako isprqavno rešenje pripadaju dve, a za eventualnu grešku, jedna nagrada. Prema tome, to što među njima nailazimo na izvesna neslaganja u pojedinim sporednim pitanjima je sasvim normalno I prihvatljivo, tim pre kada znamo da se u mišljenju o pojedinim sporednim pitanjima nisu slagali ni sami ashabi. Ovo zato što o pojedinim pitanjima tekstovi (Kur’ana i hadisa) govore apsolutno potvrdno, konkretno i nedvosmisleno pa oko njihovog razumevanja nema, niti može biti bilo kakvog neslaganja, dok se o drugim govori uopšteno, tako da u njihovom razumevanju može doći do neslaganja. Uslimani ne slede određenog imama ni jedne od četiri pravne škole samo zato što se radi lično o njemu. Naprotiv, kada na neko pitanje iznese rešenje koje, nip o čemu, nije utemeljeno na Allahovoj Knjizi ili praksi Njegovog poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ono se neće prihvatiti, jer niko, pa ni on, nije nepogrešiv I jer je jedino obavezujuće rešenje ono za koje, kao dokaz, postoje reči Uzvišenog Allaha ili Njegovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Islamski učenjaci su, čak i u periodima najjačih strujanja pridržavanja i oponašanja tuđeg mišljenja, zagovarali striktno postupanje po verodostojnim hadisima. Kaže Imam Ebu Hanife: “Nikom nije dozvoljeno da uzme naše mišljenje ako ne zna odakle smo ga mi uzeli”, takođe kaže: “Haram je onome ko ne zna moj dokaz da daje fetvu po mom mišljenju”. (Resmul-mufti, Ibn ‘Abidin 1/4.) Kaže Imam Malik: “Svačije mišljenje se uzima i ostavlja osim govora onog koji je u ovom kaburu.” (misleći na Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem), i kaže: “Svako mišljenje koje se slaže sa Kur’anom i Sunnetom uzmite ga, a ako se ne slaže sa Kur’anom i Sunnetom ostavite ga”. (Bejne muttebi’in ve mukallidin e’ama, Ez-Zibari str. 5.) Kaže Imam Šafija: “Jednoglasni su muslimani da nije dozvoljeno onome kome je sunnet Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, jasan da ga ostavi zbog bilo čijeg mišljenja”, a drugom prilikom kaže: “Onaj koji traži znanje bez dokaza je poput onog koji sakuplja granje noću, nosi naramak, a u njemu je zmija koja će ga ujesti, a da on i ne zna.”, takođe je preneto od njega: “Ako je hadis verodostojan, to je moj mezheb.” (El-Medzmu’, Nevevi 1/63.) Kaže Imam Ahmed: “Nemoj mene slediti, niti Malika, niti Šafiju ili Evzaija, nego uzmi odakle su i oni uzeli?!” (misli na Kur’an i Sunnet), takođe kaže: “Onaj ko odbije hadis Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, on je na rubu propasti”. (El- kaul el-mufid, ševkani 60-61.) Iz govora četvorice imama se razume da su Kur’an i Sunnet ono što treba slediti i po čemu treba raditi, te da su zabranjivali slepo sleđenje njihovih stavova ili nekog drugog alima bez poznavanja dokaza na kojima su zasnovani. Mi se danas, u pogledu odnosa prema mezhebima, nalazimo između dve krajnosti: ili preterane privrženosti, ili nedopustive nezainteresovanosti. Naime, jedni smatraju da se svaki musliman mora strogo pridržavati učenja jedne od četiri pravne škole, da iz njega ne sme izlaziti – dok drugi od svakog muslimana traže, bez obzira na to da li je učen ili neznalica, načitan ili nepismen, da sam direktno iz Kur’ana i Sunneta crpi rešenja za sva pitanja. Pristrasnost i mezhebska netrpeljivost dovode do cepanja i raskola unutar Islama. Uzroke međumezhepske netrpeljivosti treba tražiti u nepoznavanju duha islamskog učenja, ciljeva verozakona, u neupućenosti u verodostojnu tradiciju... 
Nastaviće se, ako Bog da.