- - - - - -
petak, 19 april 2019
A+ R A-

U PRETHODNOM BROJU MINBERA: HANEFIJSKI MEZHEB

 

Hanefijski mezheb (al-madhab al-hanafi) je jedna od četiri raširene sunnijske (sunnitske) pravne škole u islamskom svetu. Nazvana je po Imamu Ebu Hanifi en-Nu’manu – Allah mu se smilovao. U svom izvođenju rešenja Ebu Hanifa se oslanjao na Kur’an, Sunnet, konsenzus mišljenja islamskih učenjaka (al-idžma), mišljenje ashaba, analogiju (al-kijas), od više mogućih rešenja na ono koje je po njegovom mišljenju bilo najbolje (al-istihsan), običaj (al-’urf), i razne druge izvore.

1.Kur’an je prvi i osnovni izvor islamskog verozakona i oko toga nema nikakve dileme i rasprave. Izvesna neslaganja islamskih učenjaka oko teksta Kur’ana, su u smislu njihovog različitog shvatanja i razumevanja pojedinih Kur’anskih reči i značenja.

2.Poslanikov Sunnet je drugi izvor islamskog verozakona i oko toga takođe nema nikakvog neslaganja. Hanefijski mezheb kao dokaz prihvata samo predaje koje su došle preko više poverljivih prenosilaca, kod hanefija poznate pod zajedničkim nazivom opštepoznati hadis (al-hadit al-mašhur), dakle samo tzv verodostojni sunnet (as-sunna as-sahiha). Što se tiče hadisa koji se prenose samo preko jednog prenosioca (ahadit al-ahad) oni po hanefijama ne spadaju u kategoriju poznatih – mutevatir hadisa i kao takve ih ne uzimaju kao dokaz, osim u izvesnim slučajevima, uz još neke dodatne uslove.

3.Konsenzus mišljenja (al-idžma) islamskih učenjaka je treći izvor islamskog verozakona. Međutim, hanefije uvažavaju pojedina neslaganja među islamskim učenjacima u vezi sa konsenzusom mišljenja, ali samo kada se radi o nekim sporednim i manje važnim pitanjima.

4.Mišljenje ashaba (akval as-sahaba). Ebu Hanifa kao dokaz prihvata ona njihova mišljenja koja su po njemu najispravnija. S tim u vezi treba znati da opredeljenje islamskog pravnika za nečije mišljenje ne može biti rezultat njegove pristrasnosti, jer je on taj koji traga za najboljim rešenjem za neko od novonastalih pravnih pitanja. Zato on tuđe mišljenje upoređuje sa ostalima i odlučuje se za ono rešenje koje po njegovom mišljenju preteže i koje bi moglo biti najispravnije.

5.Analogija (al-kijas) tj. donošenje zaključaka na osnovu analogije po sličnim rešenjima, i to samo u slučaju kada nema drugih dokaza u Kur’anu, verodostojnom sunnetu niti u sudu nekog od ashaba izraženom putem mišljenja, ocene ili presude.

6.Opredeljenje za najbolje rešenje (al-istihsan) tj. od više mogućih rešenja opredeliti se za ono najbolje i ne dozvoliti da se usled analognih rešenja propusti ono što je dobro i u opštem interesu. Hanefije su dosta duboko razradile ovo pitanje i iza sebe ostavile ogromno bogatstvo u oblasti islamskog prava. Raširenost hanefijskog mezheba: Hanefijski mezheb se prvo raširio u Iraku, gde je živeo njegov osnivač i gde su sabrana njegova dela. Imam Ebu Hanifa je bio veoma omiljen, cenjen i poštovan u oblastima Horasana, Sidžistana, Taberistana, Dejlema, Azerbejdžana... čiji stanovnici i dan-danas u ogromnoj većini slede hanefijski mezheb. Vladari Osmanskog carstva, u čiji sastav su ušle gotovo sve islamske zemlje, kao službeni mezheb su uvele hanefijski mezheb i zbog toga se on zadržao u Turskoj, Iraku, Siriji, Libanu, Jordanu, evropskim zajednicama muslimana, ali i u Afganistanu, Pakistanu, Indiji, Egiptu...
muslimMapImam Ebu Hanifa en Num’an b. Sabit b. Zevti et-Temimi el-Kufi rođen je 80 godine po hidžri u Kufi, a preselio 150 godine po hidri u Bagdadu. Po poreklu je bio Persijanac. Odrastao je u trgovačkoj porodici i nakon izvesnog vremena bavljenja trgovinom posvetio se verskim naukama, naučio je napamet ceo Kur’an, upoznao se sa tradicijom i u islamskom pravu (al-fikh) dostigao visok stepen. O njemu je Imam Šafija rekao: „Nikoga nisam sreo upućenijeg u islamsko pravo od Ebu Hanife.“ Drugom prilikom je kazao: „U poznavanju islamskog prava u poređenju sa Ebu Hanifom svi ostali su deca.“ Ebu Hanifa je često govorio: „Ovo što govorimo je naše mišljenje i najbolje do čega smo mogli doći. Onaj ko uspe naći bolje i lepše rešenje, bolji je i bliži istini od nas.“ Ukoliko bi mu se učinilo da je nečije mišljenje bolje i ispravnije od njegovog, predomislio bi se i odustao od svog. Isto tako, kada god bi mu neko naveo verodostojan hadis koji govori drugačije od njegovog stava, on bi ga prihvatio jer je verovao da ni u čemu nema slobodnog mišljenja ukoliko o tome postoji hadis. Odbio je prihvatiti dužnost sudije, uprkos insistiranju halife el-Mensura da to učinni. Zbog toga je bio mučen i zatvaran, ali mišljenje nije hteo promeniti. Njegova dela: al-Fikh al-akbar, Musnad al-hadit, al-’Alim va al-muta’allim i ar-Radd ’ala al-kadarijja.

Ebu Hanifini učenici:
1.Ebu Jusuf Ja’kub b. Ibrahim el-Ensari el-Kufi (113– 182 po hidžri). Svojevremeno bio najbolji poznavalac islamskog prava u Iraku. Bio je najnadareniji učenik Ebu Hanife i sledio je njegov način, metod donošenja rešenja. Između ostalog pripada mu zasluga za širenje hanefijske pravne škole u islamskom svetu, jer kada je preuzeo položaj vrhovnog kadije, samo one koji su bili sledbenici hanifijske škole postavljao je za kadije. Bio je prvi koji je napisao dela iz oblasti monetarne politike i prvi koji je stručno obradio prihode i izvore finansija. Isto tako, bio je prvi koji je napisao delo o osnovama islamskog prava (usul al-fikh) po hanefijskom mezhebu.

2.Muhammed b. el-Hasan eš-Šejbani (132-189 po hidžri). Rođen je u vasitu a preselio u Kufi. Učio je i od Imama Malika. Imao je rasprave i sa Imamom Šafijom. Sabrao je Ebu Hanifin fikh u šest knjiga. Pripada mu zasluga za sakupljanje knjiga hanefijskog mezheba. Njegova dela, nakon što ih je prokomentarisao es-Serhasi u knjizi pod naslovom al-Mabsut, predstavljaju pravu enciklopediiju hanefijskog fikha.

3. Zufer b. el-Huzejl (110-158 po hidžri). Bio je pobožan, skroman i veran. Ponuđeno mu je mesto kadije, pa ga je odbio prihvatiti. Kada mu je zaprećeno silom, sakrio se i nije se pojavljivao. Zbog toga mu je bila srušena kuća. Kada se pojavio da je popravi, ponovo mu je bilo zaprećeno, pa je ponovo odbio pa mu je i kuća bila ponovo srušena. Ni nakon toga nije prihvatio mesto sudije. Posvetio se ibadetu i nauci. Preselio je u Basri. 4. El-Hasan b. Zijad el-Lu’lu’i (preselio 204 po hidžri). Bio je učenik Ebu Hanife, Jusufa i Muhammeda. Prvo se bavio tradicijom (sunnetom) a kasnije se posvetio fikhu. Bio je dosetljiv, bistar i nadaren. Naročito je dobro bio upućen u lance predaje hadisa (ar-rivajat)