- - - - - -
ponedeljak, 17 jun 2019
A+ R A-

MINBER NAS UPOZNAJE: ŠAFIJSKI MEZHEB

safije

Šafijski mezheb (al-madhab aš-šafi’i) je jedna od četirivelike sunnijske (sunitske) pravne škole u islamskom svetu. Nazvana je po Imamu Muhammedu b. Idrisu (eš-Šafi’iju) Šafiji – Allah mu se smilovao! 
Učenje šafijske pravne škole temelji se na sledećim izvorima: 
1. Kur’anu, kao prvom i najvažnijem izvoru, i to po vanjskom smislu njegovog teksta. 
2. Sunnetu, kao drugom po redu najvažnijem izvoru koji se mora primenjivati, čak i u slučaju kada se radi o predajama samo sa jednim prenosiocem (ahad). Jedini uslovi koji se postavljaju u ovakvim predajama su: da je ona verodostojna i da je lanac predaje neraskidiv. Šafija u svom delu ar-Risala odlučno brani predaje samo sa jednim prenosiocem. Zbog takvog svog stava stekao je poverenje učenjaka hadisa toliko da su ga oni prozvali nadimkom „pomagač sunneta“. Šafija kao dokaz ne priznaje mursel predaje, osim onih koje prenosi Se’id b. el-Musejjib, jer je jedino za njih ustanovio niz prenosilaca sve do Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. U pogledu ovoga ne slaže se sa Ebu Hanifom. 
3. Konsenzus mišljenja kome Šfija daje prednost nad predajama koje prenosi samo jedna osoba. U tom smislu, poznat je njegov stav: „Konsenzus mišljenja je ubedljiviji od predaje samo sa jednim prenosiocem (al-idžma akbar min al-habar al-mufrad).“ 
4. Analogiju Šafija uvažava kao izvor pod uslovom da ima podlogu u Kur’anu i Sunnetu i da je pravilno izvedena. Kao dokaze Šafija odbacuje sve ostale fikhske izvore kao što su: opredeljenje za najbolje rešenje o kome je pisao posebnu knjigu i prokomentarisao poznatim rečima: „Ko se za neko rešenje opredeli kao najbolje na osnovu slobodne procene, samim tim se upustio u propisivanje verozakona.“ Takođe, rešenja od opšteg interesa Šafija u svom mezhebu ne prihvata kao valjan izvor. Praksa stanovnika Medine po Šafiji ne može biti valjan izvor. To je osporio malikijama u svom delu al-Umm. Mišljenje ashabaŠafija takođe ne uvažava kao valjan izvor, jer i njihovo mišljenje smatra slobodnom procenom koje, kao i kod ostalih ljudi, može biti pogrešno.Dakle, Šafija – Allah mu se smilovao – svu svoju pažnju je usresredio na sahih i hasen hadise, tvrdeći da niko nema pravo suprostavljati se Allahovom Poslaniku sallallahu alejhi ve sellem. U tom smislu od njrga se prenosi da je rekao: „Kada je hadis sahih, onda je to moj mezheb.“ 
Raširenost šafijskog mezheba: Egipat – zato što se tamo učvrstio njegov (Šafijin) novi mezheb i jer su njegovi učenici tamo najviše radili na njegovom širenju. Šafijski mezheb se dobrim delom proširio i u Iraku i Šamu, a odatle dalje prema Horasanu, Jemenu, Hidžazu i zemljama na Indijskom potkontinentu. U Indoneziji i Maleziji zvanični mezheb je šafijski. Tamo je mezheb zajedno sa Islamom dospeo putem trgovaca sa Arapskog poluostrva. 
Imam Ebu Abdullah Muhammed b. Idris eš-Šafi’i el- Kureši el-Matlebi rođen je u Gazzi 150/767 godine a preselio 204/819 u Egiptu. Pošto mu je otac umro dok je Šafija bio još dete, majka ga je donela u Mekku i tu je i odrastao. Dosta rano je naučio Kur’an napamet i zavoleo je arapski jezik i književnost, a posebno poeziju. Zato se iz Mekke povukao u pustinju kako bi naučio čisti arapski jezik sačuvan od stranih uticaja. Naučio je napamet Malikov al-Muvatta i posvetio se izučavanju fikha i Kur’anskih nauka. Učitelji su mu bili tada poznati učenjaci, među kojima se posebno ističe Muslim b. Halid ez-Zendži. Uputio se u Medinu gde je od Malika naučio al-Muvatta. Hadis i hadiske nauke je učio od Sufjana b. ’Ulejne i drugih medinskih učenjaka. Zatim se 199/814 godine uputio u Irak i tamo neko vreme bio učenik Muhammeda b. el-Hasana (koji je učio kod Ebu Hanife). U Bagdadu je sabrao, do tada stečeno znanje iz fikha u knjizi pod nazivom al-Hudždža. Zatim se 199/814 godine iz Bagdada preselio u Egipat, gde je napisao svoja dela ar-Risala i al-Umm. Pored toga što je bio imam u islamskom pravu i osnovama islamskog prava, bio je i veliki poznavalac hadisa, arapskog jezika, književnosti i poezije. 
Šafijini učenici. 1. Ebu Jakub Jusuf b. Jahja el-Buvejti jedan od najpoznatijih Šafijinih učenika (preselio 231/866 godine). Prilikom izdavanja fetvi oslanjao se na mišljenja svog učitelja. Šafija ga je kao svog zamenika ostavio da vodi kružok u Egiptu. To je i činio sve dok nije pozvan u Bagdad. Zato što nije hteo potvrditi da je Kur’an stvoren, strpan je u zatvor. Prenosi se da je u zatvoru imao običaj oprati odeću i tako je čistu obući u petak i namirisati se, a onda kada bi se začuo ezan za džumu, izašao bi pred vrata zatvora odakle bi ga zatvorski stražar vratio nazad u ćeliju. Tada bi el-Buvejti rekao. „Gospodaru moj, odazvao sam se na tvoj poziv, ali su me sprečili:“ Tako je u zatvorskoj ćeliji i umro – Allah mu se smilovao. 
2. Ebu Ibrahim Isma’il b. Jahja el-Muzeni (rođen 175/791., a preselio 264/878. godine). Veliki egipatski učenjak i prenosilac hadisa. O njemu je Šafija rekao: „el-Muzeni je veliki pomagač mog mezheba:“ Napisao je mnoga dela od kojih su mu najpoznatija: al-Džami’ al-kabir, al-Džami as-sadžir, al-Mantur, al-Masa’il al-mu’tabira, at-Tagib fi al-’ilm, al-Vata’ik i al-Muhtasar as-sadžir. 
3. Er-Rebi b. Sulejman b. ’Abduldžebbar el-Muradi (rođen 174/790 a preselio 270/883. godine). Preko njega su sačuvana dela ar-Risala i al-Umm. 
4. Ebu Hafs Harmele b. ’Abdullah en-Nedžejbi el-Misri (rođen 166/782 a preselio 243/857 godine). Prenosilac je hadisa preko Šafije, Muslima i Ibn madže. Napisao je dela al-Mabsut, al-Muhtasar, aš-Šurut, as-Sunan... 
5. Ebu ’Ali el-Husejn b.’Ali b. Zejd el-Karabisi (ne zna se tačno kada je preselio, ili 245/859 ili 248/862. godine). Jedan od najpoznatijih učenjaka fikha u Bagdadu iz svog vremena. Prvo je naučio fikh pravne škole sledbenika slobodnog mišljenja a onda je, kada je došao u Bagdad i uključio se u šafijino društvo, promenio mišljenje i postao sledbenik njegovog mezheba. Zbog neslaganja sa Imamom Ahmedom, koji mu je bio lični prijatelj, oko pitanja stvorenosti Kur’ana, napustio ga je (a njega su napustile hanbelije i svet je prestao prenositi njegove reči).