- - - - - -
nedelja, 18 avgust 2019
A+ R A-

MINBER NAS UPOZNAJE: HANBELIJSKI MEZHEB

hanefijskiMezheb

Hanbelijski mezheb (al-madhab al-hanbali) je jedna od četiri velike sunnijske (sunitske) pravne škole u islamskom svetu. Hanbelijskom je nazvana po Imamu Ahmedu b. Muhammedu b. Hanbelu – Allah mu se smilovao. 
Pravni temelji hanbelijskog mezheba: Tekstovi Kur’ana i Hadisa (sa napomenom da je, kao izvor, imam Ahmed verodostojne (sahih) hadise stavljao ispred mišljenja, analogije i reči ashaba). Rešenje pravnog pitanja donetog od strane nekog od ashaba. Prema tome, ukoliko bi za određeni problem naišao na pravno rešenje (fetvu) nekog od ashaba – pod uslovom da se ono ne kosi sa mišljenjem drugih ashaba – Imam Ahmed ga je prihvatao i mimo njega ne bi tražio drugo. U slučajevima u kojima se ni ashabi među sobom nisu bili usaglasili, Imam Ahmed se opredeljivao za ono rešenje koje je, po njegovom mišljenju, bilo bliže slovu Kur’ana i Sunneta, ne izlazeći ni tada iz okvira mišljenja ashaba. Ukoliko se nije mogao odlučiti ni za jedno od njihovih mišljenja, samo bi ih naveo, ne izjašnjavajući se sa svoje strane ni za jedno od njih.U slučaju da nije bilo drugih zapreka, prihvatao je mursel, pa čak i daif hadise i davao im prednost u odnosu na analogiju. Ovde treba naglasiti da pod daif hadisom on ne podrazumeva lažne i neprihvatljive hadise, niti one u čijem se lancu prenosilaca nalazi neko ko je optužen za laž. Ovo zato što je po njemu i slab hadis delimično mogao biti verodostojan ili dobar, budući da je hadise klasifikovao samo na verodostojne i slabe. Zato je i takva vrsta hadisa, u sličaju da se ne kosi sa mišljenjem nekog od ashaba, ili sa njihovim jednoglasnim mišljenjem, po stavu Imama Ahmeda kao izvor bio važniji od analogije. Što se tiče same analogije, Imam Ahmed ju je koristio samo u slučaju nužde, kada potvrdu za svoje mišljenje nije mogao naći ni u jednom drugom, ranije spomenutom izvoru. Iako je opštepoznato da bi od dva mišljenja jedno moglo biti bolje i ispravnije (al istihstan), Imam Ahmed za svoje stavove to nije praktikovao uzimati. Ipak, Ibn Kudama navodi da je Imam Ahmed i o tome vodio računa i da ga je kao izvor koristio posle analogije. Prema tome al istihsan u hanbelijskoj pravnoj školi treba shvatiti kao opredeljenje za jedno od više mogućih rešenja, i to za ono koje bi moglo biti najispravnije i za opšti interes. 
Raširenost hanbelijskog mezheba: Hanbelijska pravna škola nije kao ostale tri imala uspeha u širenju. Razloge za to treba tražiti u sledećim činjenicama: strogo je bazirana na predaji i tradiciji, što je prema slobodnom mišljenju (al idžtihad), osim u slučaji krajnje nužde, ostala zatvorena, šro iza nje, izuzev u poslednje vreme na Arabijskom poluostrvu, nije stajala nijedna vlast i što se u poređenju sa ostalim mezhebima pojavila relativno kasno. Hanbelijska pravna škola danas je raširena na Arabijskom poluostrvu, u okolini Damaska i južnom Egiptu. Ograničeno je prisutna još u nekim islamskim zemljama. Međutim treba napomenuti da se hanbelijski mezheb izučava u svim srednjim školama koje pripadaju Azharu, kao i na samom Univezitetu al Azhar u Egiptu.
Imam Ahmed b. Muhammed b. Hanbel b. Hilal b. Esed b. Idris b. ’Abdullah b. Hajjan b. ’Abdullah b. Enes b. ’Avf b. Kasit b. Mazin b. Šejban ... b. Va’il ez-Zuheli eš-Šejbani rođen je 164/780 a preselio 241/855 godine. Rodio se u Bagdadu u mesecu rebi’u-l-evvelu. Otac mu je umro kada je Ahmed imao samo tri godine, pa je brigu o njemu preuzela njegova majka. Zato je više poznat po svom dedi koji je bio ugledan i poštovan čovek. U potrazi za znanjem Ahmed je često putovao između Basre, kufe, Šama, Mesopotamije, Mekke, Medine, Jemena i ostalih centara gde se širilo znanje. Fikhske nauke je izučavao kod Muhammeda b. Idrisa eš-Šafi’ija, Sufijana b. ’Ujejne, Veki’a b. el-Džerraha, Jahje el-Katana, Jezida b. Haruna, Isma’ila b. ’Ulejje, Hušejma b. Bešira, ’Abdurrezaka b. Hemmama es-Sen’aija i drugih. Bavio se sakupljanjem Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, tradicije, ulažući sve svoje napore na njenom očuvanju, tako da je u svoje vreme istovremeno bio imam učenjaka hadisa, prvak učenjaka islamskih pravnika i vođa ustrajnih čuvara istine. Rekao je el-Hafiz ez-Zehebi: „Broj njegovih učitelja od kojih on prenosi hadise u El-Musnedu prelazi dvesta osamdeset.“ Imam Šafija je kazao: „Kada sam napustio Bagdad, u njemu iza sebe nisam ostavio nikoga bogobojaznijeg, učenijeg ni čestitijeg od Ahmeda b. Hanbela.“ Ebu Dža’fer en-Nufejli je rekao: „Ahmed b. Hanbel je bio jedan od najvećih poznavalaca vere.“ Vreme u kojem je živeo Imam Ahmed obeležio je početak veoma žive aktivnosti prevođenja na arapski jezik filozofske literature sa drugih jezika. Taj pokret je bio svestrano pomagan od strane islamskih vladara i namesnika što je imalo za posledicu da se veoma brzo u verovanju i obredima muslimanskog sveta pojave razne novotarije i prošire sekte. Halifa Me’mun pokušao je svetu silom nametnuti mu’tezilske ideje. Ostajući nepokolebljiv i čvrsto dosledan istini, Imam Ahmed to nije prihvatio pa je el-Me’mun naredio da se strpa u zatvor i podvrgne mučenju. Posle el-Me’muna na isti način se prema njemu poneo i el Mu’tesim, tako da je Imam Ahmed proveo u zatvoru dvadeset osam meseci sa okovima na nogama, čak i dok je klanjao i spavao. Kasnije, kada je pušten iz zatvora, i nakon što su mu zarasle zatvorske rane, Imam Ahmed je ponovo nastavio sa svojim predavanjima u džamiji. Za vreme el-Vasikove vladavine, Imamu Ahmedu je pet godina bilo zabranjeno da odlazi i u džamiji održava predavanja. Tek za vreme vladavine el-Mutevekkila ponovo je, uz Allahovu pomoć, počela da zaživljava istina i verodostojna tradicija i da se suzbija mrak i nepravda. 
Imama Ahmeda su slušali i od njega učili brojni učenici, kasnije veliki učenjaci. Među njima su bili: njegovi sinovi ’Abdullah i Salih zatim Buhari, Muslim, Ebu Davud, el-Esrem, Ebu Ja’la el-Mevsili, Mejmuni, Ibn kani, Ebu Zur’a, Hanbel b. Ishak i drugi.