- - - - - -
Četvrtak, 27 Juli 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Četvrtak, 09 Februar 2017 12:33

WP 20170209 01 29 52 Pro

Prenosi imam Ed Darimi sa senedom od Harisa el E´avera koji je rekao: "Ušao sam u džamiju pa sam video ljude kako (bespotrebno) polemišu o hadisima. Potom sam otišao do Alije radijallahu anhu, i rekao: ´Zar ne vidiš da su ljudi počeli da polemišu o (Poslanikovim) hadisima?! Zar su doista počeli to da rade? - upita on. Da - odgovorio sam. Tada je on rekao:´Ja sam uistinu, čuo Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kada je rekao:´Doći ce vreme fitneluka!´ Kako se od njih sačuvati?´-upitao sam. On mi je odgovorio:´Kur'an (tj.najbolja zaštita od fitneluka je držati se puta Kur ana); u Kur'anu su vesti o onome što je bilo pre vas i najava onoga što će biti posle vas, kao i sud o onome što je među vama. On je jasan govor i nije lakrdija. Ko napusti Kur'an iz oholosti - Allah će ga uništiti! Onoga ko traži uputu u nečemu drugom, Allah će u zabludi ostaviti! Kur'an je Allahovo čvrsto uže, on je mudra opomena i pravi put. Strasti ga ne mogu iskriviti, niti ga jezici mogu izmeniti. Njega se učeni ne mogu zasititi, niti se on stalnim ponavljanjem može istrošiti. Nema kraja njegovim divotama. Kur'anu, kada su ga čuli ni džini nisu mogli odoleti a da ne kažu: ´Mi smo, doista, Kur'an koji izaziva divljenje slušali, koji na pravi put upućuje.´ Ko po Kur'anu govori - istinu govori, ko po njemu radi - biće nagrađen, ko po njemu prosuđuje - pravedan je, a ko poziva njemu - upućen je na Pravi put." (Ed-Darimi i Et-Tirmizi)

Prenose Ed-Darimi u Sunenu, El-Hakim u Mustedreku i Et-Taberani u Mu´džemu da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: "Ovaj Kur´an je Allahovo uže, jasno svetlo (nur) i koristan lek. On je zaštita onome ko ga prihvati i spas onome ko ga sledi.. Učite Kur an jer, doista, Allah će vas za njegovo učenje nagraditi, za svaki harf deset sevapa. Ja vam ne kažem: Elif-Lam-Mim (da je to jedan harf), već (tu nagradu dobijate) za Elif, za Lam, za Mim!”

Prenose Ahmed u Sunenu i Ibn Kesir u Tefsiru od Ebu Umame, radijallahu anhu, koji kaže:´Čuo sam Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, kada je rekao: “Učite Kur'an, jer će se on zauzimati za svoje sledbenike na Sudnjem danu! Učite dve (posebno vredne) Kur’anske sure: El Bekare i Ali´Imran, jer će te dve sure doći na Sudnjem danu kao dva bela oblaka, dve senke ili dva jata ptica zbijenih u redove (safove) i branitii svoje privrženike na Sudnjem danu.. Učite suru El Bekare, jer u njenom učenju je bereket (Allahov blagoslov), a u izostavljanju njenog učenja je hasret (tuga, žalost, jad)! Sihirbazi ne mogu nauditi onome ko uči suru El Bekare!”

U predaji koju bilježi Et-Tirmizi, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: Allah Uzvišeni je rekao:" Onome koga zaokupi učenje Kur'ana i sećanje na Mene (zikrullah), pa ne bude od Mene ništa tražio (tj. učenje Kur'ana i zikrullah u potpunosti zauzmu njegovo vrijeme), Ja ću dati najbolje što dajem onima koji traže"

El Hakim i Et Tirmizi prenose od Ebu Hurejre, radijallahu anhu, da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: "Doći će Kur´an sahibija (hafiz, odnosno onaj ko se stalno družio sa Kur´anom) na Sudnjem danu, pa će Kur´an reći: "Allahu, počasti ga!" Tada će mu na glavu biti stavljena kruna časti. Kur´an će reći: "Allahu, povećaj mu dostojanstvo!" Tada će mu biti obučen ogrtač dostojanstvenosti. Kur´an će reći: "Allahu, budi zadovoljan s njim!", pa će biti zadovoljan. Potom će biti rečeno:"Uči i uzdiži se!" I sa svakim proučenim ajetom biće podignut za jedan stepen."

Prenose Et Tirmizi, Ibn Madže i Ahmed od Alije, radijallahu anhu, da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: " Ko bude učio Kur'an pa ga napamet nauči, uz pridržavanje njegovih halal i haram odredbi, Allah će ga uvesti u Džennet i omogućit će mu da bude šefa´adžija (zagovornik) za deset bližih članova svoje porodice od kojih je svaki bio zaslužio ulazak u Džehennem!"

POLOŽAJ ŽENE KAO MAJKE U ISLAMU

  • Objavljeno Ponedeljak, 06 Februar 2017 16:24

WP 20170206 16 12 48 Pro

Nakon svih nevolja i nepravdi kojima je žena bila izložena u paganstvu, dolazak islama označio je nastupanje perioda slobode i pravednog odnosa prema ženi, u kojem su ženina prava upotpunjena i zagarantovana. Islam je u to vreme predstavljao prekretnicu u svim životnim sferama, a naročito u odnosu prema ženi, strogo zabranivši sve paganske običaje koji su na bilo koji način ugrožavali njenu bezbednost i osnovna ljudska prava. Tako je žena u islamu dobila stepen koji savršeno odgovara njenoj prirodi. U brojnim ajetima i hadisima žena i muškarac spominju se u istom kontekstu, što jasno ukazuje na to da žena nije, ni u kojem pogledu, diskriminisana u dini-islamu. Uzvišeni Allah kaže:
“O ljudi, Mi smo vas od muškarca i žene stvorili i na plemena i narode vas podelili da biste se upoznali. Kod Allaha je od vas najugledniji onaj koji Ga se najviše boji; Allah, uistinu sve zna i o svemu je obavešten.” (El-Hudžurat, 13)
U drugom ajetu Plemeniti Stvoritelj kaže: “O ljudi, bojte se Gospodara svoga, koji vas je stvorio od jednog čoveka, od kojeg je stvorio njegov par, a od njih dvoje mnoge muškarce i žene rasejao.” (En-Nisa, 1)
Govoreći o grehu uznemiravanja vernika, Svevišnji Gospodar kaže: “A oni koji vernike i vernice uznemiravaju, a oni to ne zaslužuju, tovare na sebe klevetu i pravi greh.” (El-Ahzab, 58)
Naređujući Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, da traži oprost za sebe i vernike, Uzvišeni kaže: “Znaj da nema drugog Boga osim Allaha i traži oprosta za svoje grehe, i za vernike i za vernice.” (Muhammed, 19)
Govoreći o naslednom pravu, Plemeniti Allah kaže: “Muškarcima pripada deo onoga što ostave roditelji i rodbina, a i ženama pripada deo onoga što ostave roditelji i rodbina, bilo toga malo ili mnogo, dio je obavezan.” (En-Nisa, 30)
Obećavajući nagradu onima koji čine dobra dela, Milostivi kaže: “Onome ko čini dobro, bio muškarac ili žena, Mi ćemo dati da proživi lep život i doista ćemo ih nagraditi prema najboljem što su činili.” (En-Nahl, 97)
U drugom ajetu Svevišnji kaže: “A onaj ko čini dobro, bio muškarac ili žena, a vernik je, ući će u Džennet i nikome, ni koliko udubljenje na hurminoj košpici, nepravda neće biti nanesena.” (En-Nisa, 124)
Žena koja bude ispunjavala svoje verske obaveze moći će birati na koja od džennetskih vrata želi ući u Kuću večnosti.
Abdurrahman b. Avf prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ako žena bude klanjala pet dnevnih namaza, postila ramazan, čuvala svoju čednost i pokoravala se svome mužu, reći će se: ‘Uđi u Džennet na koja god vrata želiš!’” (Ahmed i Ibn Hibban, sa dobrim lancem prenosilaca)
Ne postoji razlika između dobročinstva prema muškarcu i dobročinstva prema ženi. Ubada b. Samit prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ko bude tražio oprost za vernike i vernice, imaće za svakog od njih po jedno dobro delo.” (Et-Taberani. Imam El-Hejsemi ovu je predaju ocenio dobrom)
Žena može, kao i muškarac, postići stepen šehida. Ubada b. Samit prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Šehid je onaj ko pogine na Allahovom putu, ko umre od epidemije, ko se utopi, ko umre od stomačne bolesti i žena koja umre na porodu. Dete će uvesti majku u Džennet, a biće vezano za nju pupčanom vrpcom.” (Ahmed i Et-Taberani, sa dobrim lancem prenosilaca)
Navedeni ajeti i hadisi bezrezervno ukazuju na mesto koje žena uživa u islamskom učenju i na to da se žena ne razlikuje od muškarca u pogledu časti, života, vere itd.
Položaj žene kao majke u islamu Dobročinstvo prema majci spada u primarne dužnosti šerijatskih obveznika. U brojnim ajetima Plemeniti Stvoritelj podstiče i naređuje dobročinstvo prema roditeljima, a u nekim ajetima dobročinstvo se spominje uporedo s naredbom o robovanju Svevišnjem Gospodaru. Uzvišeni Allah kaže:
“I Allahu se klanjajte i nikoga Njemu ravnim ne smatrajte! A roditeljima dobročinstvo činite.” (En-Nisa, 36)
U suri El-Isra, Sveznajući kaže: “Gospodar tvoj zapoveda da se samo Njemu klanjate i da roditeljima dobročinstvo činite. Kad jedno od njih dvoje, ili oboje, kod tebe starost dožive, ne reci im ni: ‘Uh!’ – i ne podvikni na njih, i obraćaj im se rečima poštovanja punim. Budi prema njima pažljiv i ponizan i reci: ‘Gospodaru moj, smiluj im se, oni su mene, kad sam bio dete, negovali!’” (El-Isra, 23–24)
Isto tako, naredba o činjenju dobročinstva roditeljima spominje se zajedno uz zabranu pripisivanja Allahu druga. Uzvišeni Allah kaže: “Reci: ‘Dođite da vam kažem šta vam Gospodar vaš propisuje: da Mu ništa ne pridružujete, da roditeljima dobro činite.” (El-En’am, 151)
U suri El-Ankebut Milostivi kaže: “Mi smo svakog čoveka zadužili da bude dobar prema roditeljima svojim. Ali, ako te oni budu nagovarali da Meni nekoga ravnim smatraš, o kome ti ništa ne znaš, onda ih ne slušaj. Meni ćete se vratiti, pa ću vas Ja o onome što ste radili obavijestiti.” (El-Ankebut, 8)
U ovom smislu navodi se i ajet u kojem Uzvišeni Allah kaže: “Mi smo naredili čoveku da bude poslušan roditeljima svojim. Majka ga nosi, a njeno zdravlje trpi, i odbija ga u toku dve godine. Budi zahvalan Meni i roditeljima svojim, Meni će se svi vratiti.” (Lukman, 14)
Poslanik islama Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, jasnim i nedvosmislenim rečima ubrojao je dobročinstvo prema roditeljima u najbolja dela. Abdullah b. Mesud upitao je Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, koje je delo Allahu najdraže, a on je odgovorio: “Klanjati namaz u njegovom vremenu.” “A koje potom?”, upitao je Ibn Mesud. “Činiti dobročinstvo svojim roditeljima”, odgovorio je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. “A koje onda?”, upitao je ponovo Ibn Mesud. “Borba na Allahovom putu”, odgovorio je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. (Buhari i Muslim)
Isto tako, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, oštro je ukorio osobu koja ne zasluži Allahovo zadovoljstvo čineći dobročinstvo roditeljima. Ebu Hurejra prenosi da je Bogovesnik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Prezren bio! Prezren bio! Prezren bio!” “Ko, Allahov Poslaniče?”, upitali su ashabi. “Onaj ko dočeka poznu starost svojih roditelja, ili jednog od njih, a (zbog svoga dobročinstva prema njima) ne uđe u Džennet!”, rekao je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. (Muslim)
Abdullah b. Amr kazuje da je neki čovek došao kod Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i rekao mu: “Želim ići s tobom u džihad. Želim Allahovu nagradu i budući svet. Došao sam, a moji su roditelji ostali plačući.” Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mu reče: “Vrati se roditeljima i razveseli ih kao što si ih rasplakao.” (Ibn Madža i drugi, sa ispravnim lancem prenosilaca)
Činjenica da je dobročinstvo prema majci ispred dobročinstva prema ocu, najbolje ukazuje kakav stepen uživa majka u dini-islamu. Ebu Hurejra kazuje: “Jedan je čovek otišao kod Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i upitao: ‘Allahov Poslaniče, ko je najpreči da se prema njemu lepo odnosim?’ ‘Tvoja majka’, odgovorio je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. ‘A ko onda?’, upitao je ovaj čovek. ‘Tvoja majka’, odgovorio je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. ‘A ko onda?’, upitao je ponovo čovek. ‘Tvoja majka’, odgovorio je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. ‘A ko onda?’, upitao je opet čovek. ‘Tvoj otac’, odgovorio je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem.” (Buhari i Muslim)
U jednom hadisu, u pogledu čije autentičnosti među hadiskim stručnjacima postoji razilaženje, navodi se da je Aiša upitala Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ko ima najveće pravo kod žene, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je odgovorio: “Njen suprug.” “A ko ima najveće pravo kod muškaraca”, ponovo je upitala Aiša. “Njegova majka”, odgovori Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. (En-Nesai, El-Kubra)
Abdullah b. Amr prenosi da je jedna žena došla Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i požalila se: “Allahov Poslaniče, ovom mom sinu moj je stomak bio spremnik, moja dojka pojilo, a moje naručje okrilje. Njegov se otac razveo od mene i sada želi da nas razdvoji.” Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, reče joj: “Ti imaš veće pravo na njega dok se ne udaš.” (Ebu Davud i drugi, sa dobrim lancem prenosilaca)
Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, posebno je upozorio na pogubnost nepokornosti majkama. Mugira b. Šu’ba prenosi da je Bogovesnik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Allah vam je zabranio neposlušnost majkama, zakopavanje novorođenih živih kćerki, neizvršavanje svojih dužnosti i bespravno uzimanje tuđe imovine; mrzi da govorite ‘rekla je’ i ‘kazala je’, prezire mnogo zapitikivanje i rasipanje imovine.” (Buhari i Muslim)

KO VERUJE U ALLAHA I SUDNJI DAN NEKA GOVORI DOBRO ILI NEKA ĆUTI!

  • Objavljeno Utorak, 31 Januar 2017 19:36

WP 20170131 19 20 15 Pro

Ebu Hurejra, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ko veruje u Allaha i Sudnji dan, neka govori dobro ili neka ćuti! Ko veruje u Allaha i Sudnji dan, neka bude pažljiv prema svom komšiji! Ko veruje u Allaha i Sudnji dan, neka počasti svoga gosta!” (Buhari i Muslim)
Prenosilac hadisa Ebu Hurejra Abdurrahman b. Sahr ed-Devsi poznat je po svom nadimku Ebu Hurejra koji mu je otac nadenuo u džahilijetu. Islamski se učenjaci u pogledu njegovog imena razilaze na oko trideset mišljenja. Hafiz Ibn Abdulberr kaže: “Mišljenje na kojem se smiruje duša jeste da mu je ime Abdurrahman b. Sahr.” Ovo mišljenje zastupali su i Muhammed b. Ishak, Hakim i Nevevi. Ebu Hurejra je ashab koji je preneo najveći broj hadisa od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Spominje se da je Bekijja b. Mahled u svome Musnedu zabeležio 5.374 hadisa od Ebu Hurejre, radijallahu anhu. Niko od ashaba ne prenosi ni približno broju hadisa koje on prenosi. Imam Buhari je rekao: “Od njega je hadis prenosilo 800 ljudi ili više.” Umro je u Medini 59. godine po Hidžri u 78. godini života i ukopan je na mezarju Bekija, Allah bio zadovoljan njime. (Videti: Ibn Abdulberr, El-Istiab; Ibn Hadžer, Tehzibut-tehzib) Vrednost i značaj hadisa Ovo je veličanstveni hadis koji nas podučava mnogim lepim postupcima i za njega je rečeno da predstavlja polovimu islama. Imam Nevevi spominje reči malikijskog učenjaka Ebu Muhammeda Abdullaha b. Ebu Zejda: “Svi lepi postupci proizlaze iz četiri hadisa”, pa je među tim hadisima spomenuo i ovaj hadis. (El-Vafi fi Šerhil-Erbeinen-Nevevijja)
Hafiz Ibn Hadžer, rahimehullahu teala, je rekao: “Ovaj hadis obuhvata tri naredbe koje podstiču na lepo ponašanje, rečima i delima.” (Fethul-Bari)
Kratak komentar hadisa Zaista, suvišan govor vodi čoveka ka ponoru greha, dok se primer plodonosnog govora navodi u Knjizi Uzvišenog Allaha: “Nema kakva dobra u mnogim njihovim tajnim razgovorima, osim kada traže da se milostinja udeljuje ili da se dobra dela čine ili da se uspostavlja sloga među ljudima.” (En-Nisa, 114) Štetne posljedice suvišnog govora su bezbrojne, a pod suvišnim govorom podrazumeva se, između ostalog, pričanje o gresima, o mešanju žena i muškaraca, o razvratnim sijelima… Takođe, u okvire suvišnog govora ulaze i gibet, nemimet, svađe, raspravljanja i zbijanje šala, grešenje, psovanje, razvrat, bestidan govor, ruganje i ismejavanje s ljudima, laganje i slično. Hadis govori o čuvanju komšijskog prava, što je jedan od elemenata koji upotpunjuju iman. Ukoliko čovek ne poštuje pravo svog komšije, veličina tog greha razlikuje se shodno stanju komšije: da li je on dobar čovek ili nije. Komšijsko pravo koje se odnosi na sve vrste komšija jeste da mu se želi dobro, da se savetuje na lep način, da se dovi za njega da ga Allah uputi i da mu se ne nanosi šteta.
Poruke i pouke iz hadisa
● Hadis ukazuje na veliku opasnost jezika i, uistinu, nema ničega što je opasnije za čoveka od njegovog jezika, jer ponekad čovek izusti reč na koju se i ne osvrne, a ona bude razlogom njegovog bacanja u Džehennem, kako se navodi u hadisu koji beleži Buhari. Abdullah b. Mesud, radijallahu anhu,je rekao: “Tako mi Allaha, pored kojeg nema drugog boga, dugotrajan boravak u tamnici ne zaslužuje ništa kao što to zaslužuje jezik.” (Ahmed, Ez-Zuhd; Taberani, Mudžemul-kebir) Hafiz Ibn Hadžer, rahimehullahu teala, kaže: “Kada čovek poželi nešto da kaže, neka razmisli o svojim rečima pre nego što ih izgovori! Ako uvidi da njegove reči nisu štetne, da neće dovesti do zabranjenog ili pokuđenog, onda neka ih i izgovori. Ako njegov govor bude dozvoljen, onda je bolje da ćuti kako ga taj njegov dozvoljeni govor ne bi odveo do zabranjenog ili pokuđenog govora.” (Fethul-Bari) Imam Šafija, rahimehullahu teala, je rekao: “Kada čovek poželi nešto da kaže, neka razmisli o svom govoru, pa ukoliko uvidi da u njemu nema štete, neka ga kaže, međutim, ako zaključi da u njemu ima štete ili pak nije siguran u to, onda neka ćuti.” (Nevevi, Šerhul-Erbein) Imam Evzai, rahimehullahu teala, je rekao: “Niko u životu nije iskušan većim iskušenjem kao onaj koji pusti svoj jezik.” (Muhammed Jusri, El-Džamiu fi Šerhil-Erbeinen-Nevevijja)
Fudajl b. Ijjad, rahimehullahu teala,je rekao: “Obavljanje hadža, stražarenje na Allahovom putu, pa i sama borba na Allahovom putu, nisu teški koliko je teško čuvati svoj jezik! Kada bi osvanuo s brigom da čuvaš svoj jezik, doista bi osvanuo s velikom brigom!” (Ebu Nuajm, Hil’jetul-evlija) Stoga je neophodno da vernik vodi računa o onome što govori, da govori samo dobro ili da ćuti.
● U hadisu se nalazi dokaz da islam podstiče na sve putem čega se šire i učvršćuju ljubav i prijateljstvo među članovima jedne zajednice, podstiče na lepo ophođenje i upozorava na loše.
● Hadis govori o obaveznosti lepog ponašanja prema komšiji, a pod tim se posebno misli na ostavljanje svakog uznemiravanja komšije i na činjenje svakog vida dobročinstva. Onaj koji ne postupa na takav način prema svome komšiji, taj nije dobar vernik, jer je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Tako mi Allaha, ne veruje! Tako mi Allaha, ne veruje! Tako mi Allaha, ne veruje!” Prisutni su upitali: “Ko, Allahov Poslaniče?!” Odgovorio je: “Onaj od koga nije siguran njegov komšija!” (Buhari i Muslim)
● U hadisu se nalazi dokaz da je obaveza biti gostoljubiv, tj. iskazati gostoprimstvo gostu. Pod lepim gostoprimstvom podrazumeva se da gosta primimo nasmejanog i vedrog lica, da požurimo da ga ugostimo hranom i ostalim što je potrebno i da ga mi lično služimo.
● Onaj koji za sebe tvrdi da je musliman i da veruje u Allaha, da ga je strah šta će Allah s njim uraditi na Sudnjem danu, treba da plemenito postupa prema komšiji i da ukaže gostoprimstvo svome gostu. (Fudajl b. Ijjad, Nevevi, Šerhul-Erbein)
● Shodno prethodnom, hadis jasno govori da su dela sastavni deo imana.
● Hadis nas podstiče na činjenje dobrih dela, koja čovek čini čvrsto verujući u Allaha i Sudnji dan, kada će se za sva dela nagrađivati ili kažnjavati.

OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Ponedeljak, 30 Januar 2017 19:50

WP 20170130 19 40 39 Pro

“U koga se nađu ova dva svojstva, Allah će ga upisati među Svoje zahvalne i strpljive i Bogu odane ljude, a u koga se ne nađu neće ga upisati među njih. Ko u pogledu verovanja gleda na boljeg od sebe (u pobožnijeg od sebe,) pa se na njega ugleda i počne raditi kako on radi, i ko gleda siromašnijeg od sebe pa Allahu, džellešanuhu, zahvali na svom imetku.“ (Tirmizi)

“Kada god se u nekoj sredini čine gresi, a ljudi budu u stanju da to spreče, pa to ne urade, Allah će im poslati kaznu.“ (u drugoj predaji stoji “Allah će poslati da najgori vladaju nad njima“)
(Ebu Davud i Nesai)

“Nemojte se međusobno mrzeti, niti zavideti! Nemojte se razjedinjavati niti taboriti! Budite Allahovi robovi, braća! Muslimanu nije dozvoljeno da napusti svoga brata duže od tri dana.“ (Buhari i Muslim)

Ebu Hurejre, radijallahu anhu, kaže da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve selleme, rekao: “Namaz koji čovek obavi u džematu bolji je od namaza koji obavi u svojoj kući ili na radnom mestu za dvadeset i pet (u Muslimovoj verziji za dvadeset sedam) puta. To je zbog toga što, kada lepo uzme abdest pa krene u džamiju, prvenstveno samo radi namaza, za svaki korak koji učini povisiće mu se deredža i izbrisati greh. Sve dok je u namazu, meleki neprestano mole za njega, sve dok ne izgubi abdest, govoreći: 'Bože, smiluj mu se.' A smatra se da je u namazu sve dok čeka namaz.“ (Buhari)

“Najveći gresi su: činiti širk (pridružiti Allahu, džellešanuhu, druga), bespravno ubiti nekoga i krivo se zakleti.“ (Buhari i Muslim)

“Uzvišeni Allah pruža Svoju milost i prima pokajanje svake noći od grešnika koji su danju grešili, kao što pruža oprost svakog dana grešnicima koji su noću grešili. To će tako trajati sve dok se Sunce ne pojavi sa zapada.“ (Muslim, Nesai i Ahmed)

“Škrta osoba je daleko od Allaha, Dženneta i ljudi, a blizu Džehennema.“ (Tirmizi)

“Ostavi onoga ko ti uliva sumnju, sledi onog u koga ne sumnjaš.“ (Buhari, Tirmizi)

“Čovekovo stopalo se neće pomeriti sve dok ne bude pitan za četiri stvari: za vreme - gde ga je potrošio, za mladost - gde ju je istrošio, za imetak - kako ga je i ušta ga je uložio, i kako je postupao po svom znanju.“ (Tirmizi)

“Nije od mog Ummeta onaj ko ne poštuje naše starije, nema milosti prema našim mlađima i ne poznaje pravo učenjaka.“ (Taberani)

Ijad ibn Himar prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve selleme, rekao: “Allah mi je objavio: 'Budite skromni, tako da se niko ni nad kim ne oholi i da se niko ni nad kim ne uzdiže.'“ (Muslim)

“Čuvajte se ružnog mišljenja! To je najlažniji govor koji šejtan unosi u srce čoveka. Ne istražujte tuđe maane i ne klevećite jedni druge! Ne podržavajte međusobno mržnju i ne napuštajte jedan drugoga! Budite pravi Allahovi vernici i budite braća – kao što vam je naređeno! Musliman je muslimanu brat, pa neka mu ne čini nikakvog nasilja i neka ga ne prepušta nasilniku! Neka ga ne omalovažava i neka ga ne ponižava. Pobožnost je ovde (to je ponovio tri puta upirući rukom u prsa, u srce). Dosta je čoveku zla da omalovaži brata muslimana!“
(Buhari i Muslim)

SUDBINA BEOGRADSKIH DŽAMIJA

  • Objavljeno Sreda, 25 Januar 2017 18:33

2 strana foto 6

Prema velikom osmanlijskom putopiscu Evliji Čelebiji, koji je boravio u Beogradu 1660. godine, Beograd je tada imao oko 98.000 stanovnika, od kojih 21.000 nisu bili Muslimani. Tada je u Beogradu pored javnih objekata bilo 7 javnih kupatila – hamama, oko 7000 kućnih banjica, 6 karavan saraja, 21 trgovački han i 217 mesdžida i džamija.
Evlija Čelebija je ostavio nazive za 35 džamija u kojima je obavljana zajednička služba – džuma i 12 mesdžida. Osmanlijski geograf Hadži Kalfa, zabeležio je 100 džamija, a naš poznati učenjak-orijentalista, rahmetli Hazim Šabanović, smatrao je da se tada u Beogradu nalazilo 75-80 džamija. U Beogradu su tada naseljene 41 mahale (kvarta). Beograd je već koncem XVI veka, po svojoj lepoti i veličini, u mnogome nadmašivao Budim, Sofiju, Sarajevo, Skoplje i mnoge druge gradove evropskog dela Otomanskog carstva.
Prilikom prvog austro-nemačkog osvajanja (1688-1690.) mnoge beogradske džamije su porušene, a one koje su preostale – neoštećene, pretvorene su u hrišćanske crkve. Za vreme kratke osmanlijske vladavine (1690-1717.) mnoge džamije su obnovljene, a neke su iz temelja izgrađene. Kada su austro-nemačke armije pod zapovedništvom nadvojvode Evgenija Savojskog (u čijem su sastavu bili vojnici raznih narodnosti: Nemci, Francuzi, Italijani, Švajcarci, Portugalci, Španci, Mađari i drugi) po drugi put osvojile Beograd (1717-1739.) zatekle su u njemu oko dve hiljade stambenih zgrada, mnoge džamije, javne banje, hanove i druge objekte. Vitke munare džamija, naposle u gornjem i donjem delu tvrđave, bile su porušene kako bi panorama grada izgledala više evropska. Mnoge džamije su pretvorene u crkve raznih hrišćanskih redova koji su došli zajedno sa vojskom i doseljenim življem: ”trinitarci”, ”franjevci”, ”jezuiti”, ”minoriti” i Jermeni katolici. Trinitarci i franjevci su dobili po dve džamije da preurede za crkve, kapucini, jezuiti, minoriti i Jermeni katolici po jednu. Ostale sačuvane džamije su upotrebljene za vojne magazine, kao i za uskladištenje soli, sena i poljoprivrednih proizvoda, a jedna je upotrebljavana za vojnu bolnicu. Tada u Beogradu nije bilo muslimanskog stanovništva, jer je na osnovu člana III ”ugovora o kapitulaciji od 18. augusta 1717. godine…” dozvoljeno celom garnizonu da se povuče slobodno i sigurno sa ženama i decom, oružjem i prtljagom uz udaranje doboša i sa razvijenim zastavama, što se odnosi i na stanovništvo, koje želi da izađe u isto vreme, ma kakvog da je položaja, vere ili narodnosti, kao i ranije roblje koje je primalo islamsku veru pre opsade.
Posle pobede nad austro-nemačkom vojskom 1739. godine kod Grocke, Osmanlije su ponovo uspostavile vlast nad Beogradom, i njime vladale 50 godina (1739-1789. godine). Za to vreme oni su popravili mnoge oštećene i povratili u prvobitno stanje mnoge džamije pretvorene u crkve, izgradili su i mnoge nove džamije. Prema nekim savremenicima, u Beogradu je 80-tih godina XVIII veka bilo 50 džamija. U toku velikih borbi za Beograd 1739. godine, između 60 hiljada austro-nemačkih vojnika, koje je predvodio 74-godišnji maršal Laudon i 9000 Osmanlija branilaca grada, na čelu sa Osman-pašom i u toku okupacije (1789-1791. godine) stradalo je 30 džamija. Svištovskim mirom od 4. avgusta 1791. godine Leopold II, austrijski car morao je prepustiti Otomanskoj imperiji Beograd, Šabac i deo Srbije koji je bio osvojen. U planu Beograda, kojeg je izradio austrijski potporučnik Bruš 1789. godine, ucrtano je 15 džamija, ali sve nisu identifikovane. U tom planu nije naznačena Batal džamija, koja je bila locirana u blizini sadašnje Narodne skupštine. Taj se broj džamija uglavnom održao do Prvog srpskog ustanka. U toku borbi za oslobođenje Beograda 1806. godine, mnoge džamije su stradale, a one preostale bile su pretvorene u bakalnice, u nekim su svinje zatvarane (držane), jedna je bila pretvorena u pravoslavnu crkvu, a Karađorđević je mnogim turskim ženama ”koje su nemilosrdno i nečovječno vojnici ostavljali nage… ukazao milosrđe i odredio im dvije džamije za stanovanje”.
Povratkom Osmanlija u Beograd, počinje se sa obnavljanjem i popravkama manje oštećenih džamija, dok sa obnavljanjem više oštećenih i poluporušenih u minulim ratovima nije moglo da se otpočne zbog tadašnjih finansijskih prilika u Otomanskoj imperiji, a naposle u Beogradskom pašaluku. Prema Joakimu Vujiću, koji je boravio u Beogradu 1826. godine i, između ostalog, zabeležio: ”navodi se do 30 džamija koje su najvećim dijelom batal, porušene i povaljane”. Srpske vlasti su 1836. godine popisale džamije u Beogradu, i u tom spisku se nalazilo 16 džamija. Prema pripovedaču Lazaru Komerčiću, u Beogradu je bilo: ”na nekih 15-16 džemata mahala (kvartova), a svaki džemat je imao svoju džamiju”. Iako je broj džamija u Beogradu, u odnosu na ranije periode, mnogo smanjio ”kitnjasta i tanka minareta džamija, koja se blistaju na suncu”, unela su Beograd u Majerov univerzum – Leksikon 1838. godine pod naslovom ”Najljepši vidici svijeta”. Početkom rata 1876. godine, gospodin Barbunti – Brodano je zabilježio 14 džamija. Feliks Kanitc, putopisac, arheolog, novinar i ilustrator, boraveći u Beogradu 1861. godine navodi: ”U gradu i varoši bilo je 15 munara”. Isti pisac konstatuje 1887. godine ”od 15 beogradskih džamija zatekao sam još samo jednu ’Bajrakli džamiju’ (džamiju sa bajrakom) u Jevremovoj ulici”, koju je podigao sultan Sulejman Veliki, gde su se nekad skupljali hodočasnici koji su odlazili u Meku, izvaljenih prozora i vrata prepuštenu propadanju; dalje, manja ”Kardžamija” sa zadimljenim dimnjakom upotrebljena za plinsku kotlovnicu za osvetljenje Narodnog pozorišta. Prema jednom turskom planu, beogradskog grada i varoši, do šanca koji potiče iz 1863. godine u kojem su ucrtane sve zgrade sa oznakom etničke pripadnosti njihovih vlasnika i 172 važnija razna objekta, medu kojima 12 džamija i tri tekije, kako sledi:Hasan-pašina džamija u Donjem gradu, Sultan Mehmeda džamija u Gornjem gradu, Sultan Mustafina džamija, Ali-pašina džamija, Bajrakli džamija, Reis-efendijina džamija, Laz-oglije džamija, Jahja-pašina džamija, Deftedarova džamija, Laz-hadži Mahmuda džamija, Kizlar-agina džamija, Bajram-begova džamija, Šejh Hasana-efendije tekija, Šejha Muhameda tekija, Šejha Hafiza Mehmedova tekija. U planu nisu ucrtane džamije koje su se nalazile na periferiji varoši.
Slučaj na Čukur česmi, ulične borbe i bombardovanje Beograda 1862. godine ubrzalo je zaključenje sporazuma o konačnom odlasku Turaka iz Beograda i tadašnje Srbije. Po članu 1, stav 2, ”Kanličkim protokolom od 4. 9. 1862. godine bilo je predviđeno: da će vjerske gradevine i grobovi koje ostavlja muslimansko stanovništvo, napuštajuci mjesta koja je do sada držalo, na osnovu vjerskih prava, biti poštovani sa svima obzirima”.Po članu 1, stav 3, predviđeno je rušenje jednog dijela varoši ”nastanjenog skoro isključivo muslimanima radi bezbjednosti beogradske tvrđave, a Porta se obavezala dati obeštećenje i turskim i srpskim vlasnicima”. Prilikom toga ”čišcenja” 1863/64. godine porušene su i dve džamije: Sultana Mustafe i Ali-paše. Otkupna suma ”u ime sviju naknada” za muslimanska imanja iznosila je, prema ugovoru zaključenim sa Portom, 1865. godine 9 miliona pjastera. Iseljenjem ”turskog” življa iz Beograda 1867. godine (među kojima je veliki broj bio slavenskog porekla sa prezimenima: Bajraktarević, Bošnjak, Smederevac, Kokić, Islamović i druga) počeo je žalosni neslućeni kraj beogradskih džamija. Kako navodi Feliks Kanitc ”gde kad bi noću slučajno eksplodirale mine rušeci džamije koje su ometale regulaciju”.
Da je tada bilo boljeg razumevanja između dva sveta, istočnog osmanlijskog i zapadnog evropskog, međusobne koegzistencije, tolerancije i trpljenja, između dveju konfesija – hrišcanske i islamske, ne bi došlo do antagonizma, međusobnog uništavanja, razaranja i pljačkanja. Ovako je Beograd neslavno doživeo sudbinu poput ranijih gradova Budima, Đera, Osijeka, Slavonske Požege, Iloka, Knina, kao i mnogih drugih gradova srednje Evrope u kome su pod uticajem ”civilizovane” Evrope pre 300 godina porušeni svi muslimanski objekti osim malih izuzetaka.
(Tekst preuzet iz časopisa Diwan; autor: Abdulah Talundžić).

2 foto strana 5