- - - - - -
Subota, 23 Septembar 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

INFORMATIVNE NOVINE ISLAMSKE ZAJEDNICE SRBIJE: ZIKRULLAH

  • Objavljeno Sreda, 11 Januar 2017 13:56

WP 20170111 13 49 42 Pro Sajt

Dove koje se uče u istihara namazu
 
1."Allahumme inni estehiruke bi 'ilmike, ve estakdiruke bi kudretike ve es‘eluke min fadlike-l-'azimi, fe inneke takdiru ve la akdiru, ve t'aleme la e'alemu, ve Ente ' Allamu-l-gujubi. Allahumme in kunte t'alemu enne haze-l-emre ( imenovati o čemu se radi) hajrun li fi dini ve ma' aši ve 'akibeti emri, fa-kdirhu li ve jessirhu li, summe barik li fihi, ve in kunte ta' lemu enne haze-l-emre šerrun li fi dini ve me' aši ve akibeti emri, fa-srifhu anni, va-srifni anhu va-kdir lije-l-hajre hajsu kane, summe-rdini bihi"
- Prenosi Džabir, sin Abdullahov, r.a., sledeće: "Allahov Poslanik, sallallahu `alejhi ve sellem , poučavao nas je istihari - namazu za svaku priliku, kao što nas je poučavao surama iz Kur'ana: Ako vas pritisnu kakve brige, klanjajte dva rekata istihare / neobaveznog namaza/ zatim proučite ovu dovu: Allahu, Tebe pitam za odgovor (rešenje) pomoću Tvog znanja, i od Tebe pomoć tražim pomoću Tvoje pomoći; Molim Te za Tvoju veliku dobrotu, jer Ti to možeš, a ja ne mogu, i jer Ti to znaš, a ja ne znam. Ti si Jedini znalac tajnog. Allahu, ( ako je u Tvom znanju ) ovo dobro po mene, moju veru i moj život, i moju smrt ( imenovati o čemu se radi ), ili reći: za ono što ću odmah ili kasnije doživeti, omogući da se dogodi, i olakšaj mi, zatim me blagoslovi tim. A ako će u ovome (delu, događaju) biti zlo po mene, veru moju, i život i smrt moju, otkloni ga od mene i mene sačuvaj od njega. Učini mi u tome dobro po mene - kako god da bude, zatim me učini zadovoljnim s tim."
 2- Neće se kajati onaj koji od Allaha rešenje traži i onaj ko se posavetuje sa iskrenim vernicima, te na neki način svoj slučaj učini sebi jasnim. Allah je, u tom smislu, kazao: "Posavetuj se s njima u stvarima, a kada se odlučiš, pouzdaj se tada u Allaha.” (Kur'an 3:159)

 

Kunut dove (na vitr namazu)

1."Allahumme-hdini fimen hedejte, ve 'afini fimen 'alejte, ve tevelleni fimen tevellejte, ve barik li fima e'atajte, ve kini šerre ma kadajte fe inneke takdi ve la jukda 'alejke, innehu la jezillu men valejte (ve la je 'izzu men 'adejte) tebarekte Rabbena ve te' alejte"
- Allahu, uputi me među one koje si već uputio, oprosti mi s onima kojima si već oprostio, preuzmi odgovornost nada mnom s onima nad kojima si već preuzeo, sačuvaj me od zla odluka koje si već doneo, jer Ti propisuješ stvari, a ne obratno, ne uzdiže se onaj koga si Ti već odbacio. Blagoslovljen si, Gospodaru naš, i Uzvišen.
2."Allahumme Inni e'uzu bi ridake min sehatike ve bi mu' afatike min' ukubetike, ve e'uzu bike minke, la uhsi senaen alejke, Ente kema esnejte 'ala nefsike"
-Allahu, sklanjam se pod zadovoljstvo Tvoje pred srdžbom Tvojom, pod oproštaj Tvoj pred kaznom Tvojom, zaštitu tražim od Tebe pred Tobom, jer ja ne mogu obuhvatiti granice hvale i pouzdanja u Tebe. Ti si onakav kako si o Sebi (pohvalno) rekao.
3."Allahumme ijjake na' budu ve leke nusalli ve nesdžudu ve ilejke nes' a ve nahfidu, nerdžu rahmeteke ve nahša 'azabeke. Inne 'azabeke bil-kafirine mulhik. Allahumme Inna neste' Inuke ve nestagfiruke ve nusni alejke-l-hajre ve la nekfuruke ve nu'minu bike ve nahda' u leke ve nahle' u men jekfuruke"
- Allahu, Tebe obožavamo i Tebi molitvu obavljamo, Tebi sedždu činimo i Tebi hitamo, Tebi, Tebi služimo i Tvojoj se milosti nadamo, Tvoje se kazne plašimo. Tvoja kazna, doista, bezbožnike sustiže. Allahu, mi, uistinu, pomoć od Tebe tražimo, i oprost od Tebe molimo, i na dobru Tebi zahvaljujemo. Ne poričemo Te, nego verujemo u Tebe. Tebi se pokoravamo i odričemo se onih koji Tebe ne veruju.


Dova posle selama vitr namaza

1.Poslanik, sallallahu `alejhi ve sellem, praktikovao je na vitr namazu učiti sure: "Sebbihisme Rabbike-l-e 'ala", " Kul ja ejjuhe-l-kafirun" i "Kul Huve-l-Lahu Ehad", da bi potom posle selama proučio dovu: "Subhane-l-Meliki-l-Kuddusi (Rabbi-l-mela iketive-r-Ruhi") - (3x)
- Slavljen neka si, Sveti Vladaru, Gospodaru meleka i Duha - (3x), s tim da bi treći put dovu proučio naglas i polako.

PUT KA VRHUNCU ISKRENOSTI

  • Objavljeno Ponedeljak, 09 Januar 2017 17:48

2 strana foto za tekst

Učenjaci navode dva uslova, koja moraju biti ispunjena, da bi delo bilo primljeno kod Allaha, dželle šanuhu, a to su iskrenost u delu i ispravnost dela, tj. da bude u skladu sa sunnetom Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. 
U tumačenju drugog ajeta sure El-Mulk: “…da bi iskušao koji će od vas bolje postupati”, Fudajl b. Ijjad, rahimehullah, je rekao: “Tj. ko će u svojim postupcima biti iskren i čiji će postupci biti ispravni. Pa ako delo bude iskreno i neispravno, neće biti primljeno, a ako bude ispravno a neiskreno, neće biti primljeno sve dok ne bude iskreno i u isto vreme ispravno.” 
Ibn Kesir u svom Tefsiru, u komentaru poslednjeg ajeta sure El-Kehf: “Ko žudi da od Gospodara svoga bude lepo primljen, neka čini dobra dela i neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu ravnim nikoga!”, kaže: “Allahove reči: ‘...neka čini dobra dela’, znače: dela koja su u skladu sa Allahovim šerijatom, a reči: ‘neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu ravnim nikoga’, znače da tim delom želi samo Allahovo zadovoljstvo.” 
Svaki iskreni vernik pre svakog ibadeta nastoji da očisti svoj nijet i uglavnom iskreni vernici postignu čistoću nijeta (iskrenosti) i sa čistim nijetom započnu ibadet. Međutim, potrebno je napomenuti da i u nastavku činjenja dela treba voditi računa o nijetu, jer mnogi se zavaraju time što misle da se nijet ne može pokvariti u toku činjenja samog dela, ako je prethodno to delo započeto sa čistom namerom. 
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozorio je na činjenicu da se nijjet može pokvariti u toku samog ibadeta, iako je taj isti ibadet započet čistim nijjetom. Ebu Seid, radijallahu anhu, kazuje: “Jednom prilikom kada smo se prisećali Dedžala, među nas je došao Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pa je upitao: ‘Hoćete li da vas obavestim čega se za vas više plašim od Dedžala?’ Mi smo odgovorili: ‘Da!’, pa je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ‘Skrivenog širka, koji se ogleda u tome da čovek ustane da klanja, pa onda ulepša svoj namaz kada primeti da ga neko gleda.’” (Hadis beleže imam Ahmed u Musnedu i Ibn Madža) Ovaj skriveni širk, koji se spominje u hadisu i na koji Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozorava vernike, u šerijatskoj se terminologiji još naziva rijaluk, kao što se navodi u drugom hadisu: “Najstrašnije od svega što se bojim za vas jeste mali širk.” Ashabi upitaše: “A šta je to mali širk, o Allahov Poslaniče?”, a on odgovori: “Rijaluk.” (Hadis beleže Ahmed i Ibn Hiban, a hadis je ispravan, prema uslovima Muslima) 
Zbog toga su svi islamski učenjaci, počevši od ashaba, tabiina i svih ostalih do dana današnjeg, upozoravali na opasnost rijaluka. Neki od puteva kojima šejtan najčešće prilazi vjernicima sa ciljem da pokvari iskrenost njihovih nijeta u ibadetima: Bespotrebno javno pokazivanje dela Kad god čovek sedne sa nekim u društvu, uglavnom počne govoriti o svojim delima: “Uradio sam to i to...”, “Dao sam sadaku u tolikom i tolikom iznosu...”, “Ja naveče ne mogu klanjati noćni namaz duže od dva sata jer se umorim, a ne mogu ni da postim nafilu više od svakog ponedjeljka i četvrtka”. Isto tako postoje osobe koje ciljano čine neki ibadet kako bi ih drugi videli i pohvalili zbog toga. 
Osnova kod ibadeta jeste da ga čovek sakrije što je više moguće, jer je to bliže iskrenosti, a dalje od rijaluka. Zato je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “O ljudi, klanjajte kod kuće, jer najbolji čovekov namaz jeste onaj koji se klanja kod kuće, osim farz-namaza.” (Buhari i Muslim) Sunnet je da se nafila-namazi klanjaju u kući u tajnosti, jer se na taj način šejtanu zatvaraju vrata i ujedno se kuća ne pretvara u mezarje u kojem se ne klanja. Na taj način se i ukućanima praktično daje primer za obavljanje namaza. Ovo ne važi za namaze kod kojih je osnova da se klanjaju u džematu, kao što su pet dnevnih namaza, teravih-namaz, namaz prilikom pomračenja Sunca itd. Isti je slučaj i sa sadakom. 
Uzvišeni Allah kaže: “Lepo je kada javno dajete milostinju, ali je za vas bolje da je dajete siromasima kad niko ne vidi...” (El-Bekara, 271) Dakle, sadaka je ibadet koji se treba obavljati tajno. Međutim, javno se može davati u slučaju da je čovek siguran da neće podleći rijaluku, ili ako zna da će javno udeljivanje sadake potstaći druge ljude da i oni udele sadaku, ili ako želi oživeti zapostavljeni sunnet, a ako nema ovih razloga, onda se javno udeljivanje sadake suprotstavlja propisima. 
Jednom prilikom neki je čovek klanjao pored imama Esmaija, rahimehullah, pa je ulepšao svoj namaz i odužio rukū i sedždu. Kada je završio namaz, imam Esmai mu reče: “Mašallah, kako si lepo klanjao!”, a ovaj čovek na to reče: “Kad bi samo znao da danas još i postim.” 
Sličan je slučaj sa ljudima koji udele novac za izgradnju džamija, a zatim traže da se njihova imena stave u novine, da se javno vidi kako su oni dobrotvori, oni koji puno udeljuju u dobrotvorne svrhe i sl. 
Lažno preuveličavanje dela - Takvi ljudi često govore da su učinili neka dela koja nikako nisu učinili ili su učinili, ali ne u meri u kojoj to predstavljaju. U razgovoru s drugima sebe predstavljaju kao osobe koje su zbog svoje vere pretrpele velika iskušenja. Većina onoga što kaže za sebe predstavlja laž. Čovek koji lažno preuveličava svoja dela gori je od onoga koji javno čini dobra dela, jer je ovaj drugi poneo je dva harama: rijaluk i laž. Ovakve osobe često nikada nisu prisustvovale predavanjima učenih ljudi, niti su ih poselamili na putu, niti su se rukovali sa učenjacima, niti su ikada učenjaka poljubili u čelo. Jedan od šejhova današnjice navodi primer čoveka koji se predstavljao kao onaj koji je naučio Kur’an napamet, na sedam kiraeta, i da je to znanje stekao pred velikim učenjacima, ali kad je trebalo da pokaže svoje znanje, on je jedva čitao Kur’an gledajući u harfove, a kamoli da ga je znao napamet i to još na sedam kiraeta.

Ulepšavanje ibadeta kada vidimo da nas neko posmatra - Čovek počne da klanja sa iskrenim nijetom, u ime Allaha, dželle šanuhu, ili udeli sadaku u ime Allaha, dželle šanuhu, ili zikri u ime Allaha, dželle šanuhu, i onda primeti da ga ljudi vide i posmatraju i tada poveća činjenje tog ibadeta, pa oduži namazom, udeli još više nego što je nanijetio u početku ili pojača intenzitet zikra. U tom slučaju vernik treba da odagna od sebe rijaluk na način kojim je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podučio Ebu Bekra, radijallahu anhu, rekavši mu: “Gospodaru moj, utičem Ti se od toga da Ti svesno učinim bilo kakav širk i tražim ti oprosta od onoga što nesvesno i u neznanju učinim.” (Buhari, Edebul-mufred) Ako čovek poveća činjenje nekog ibadeta kada primeti da ga ljudi posmatraju, tada će, ako je taj ibadet sastavljen iz delova, biti nagrađen za taj deo za koji je imao iskren nijet, a za drugi deo ibadeta, kada je nijet počeo da prelazi u rijaluk, biće kažnjen. Takav je primer sa udjeljivanjem sadake: sve ono što je čovek podelio pre rijaluka, za to može očekivati nagradu od Allaha, dželle šanuhu, a deo sadake koji je udelio zato što je video da ga ljudi posmatraju, neće biti primljen i za to će imati greh kod Allaha, dželle šanuhu. Ako pak ibadet nije sastavljen iz delova, već je jedna celina, pa se rijaluk počeo javljati tokom ibadeta, kakav je, naprimer, namaz, takav ibadet neće biti primljen, makar njegov početak bio sa iskrenim nijetom. Za takav ibadet neće čovek imati nagradu, već samo greh kod Allaha, dželle šanuhu.

Ostavljanje činjenja nekog od ibadeta zbog straha od rijaluka - Neki se ljudi plaše rijaluka i taj strah polako se povećava sve dok ne dostigne stepen vesvesa – šejtanovog došaptavanja, kada u potpunosti ostave činjenje nekog ibadeta zbog tog (neopravdanog) straha od rijaluka. Takav nalikuje na onoga koji se plaši smrti, a na kraju ga smrt ipak stigne. Prava iskrenost jeste stalna svest da nas Allah, dželle šanuhu, motri tako da se nijedan ibadet ne čini radi stvorenja, niti se ostavlja radi stvorenja. Tako, naprimer, čovek ima nijet da porani u džamiju (kako bi dobio nagradu za klanjanje u prvom safu u džematu) i onda, kada primeti da ga ljudi vide, iz straha od rijaluka počne dolaziti u džamiju nakon ezana. Isti je slučaj i sa vernikom koji uzme čitati Kur’an: kada vidi da ga ljudi gledaju, slušaju ili upute za njega dovu, on ostavi čitanje Kur’ana. Ili ako neko ostavi posao hatiba, veroučitelja ili daije samo zbog straha od rijaluka, čini veliku grešku. Vernik ne sme ostavljati činjenje dobrih dela zbog ljudi, isto kao što ne sme činiti dobra dela zbog ljudi. Takođe, česta pojava, posebno kod ljudi koji nisu redovni u nekom ibadetu, jeste da, nakon učinjenog ibadeta, pomisle da su učinili nešto veliko, nešto što će promeniti stanje ummeta, pa se onda počnu diviti sami sebi. Razlog za to jeste što se taj ibadet ne čini često i što se taj vernik nije privikao na taj ibadet. S druge strane, vernik koji redovno, recimo, obavlja namaz u džematu, ne vidi u tome rijaluk, za razliku od onoga koji obavi namaz u džematu prvi put pa se uplaši od rijaluka, a kada se privikne na redovno činjenje tog ibadeta, primetiće da će strah od rijaluka nestati. Takav je slučaj sa svim vrstama ibadeta. Ukoliko ih čovek čini redovno, onda iz njegovog srca nestane strah od toga da će se u njemu pojaviti rijaluk (skriveni širk). Neki ljudi ostavljaju činjenje dobrih dela odmah nakon što ih neko od ljudi pohvali za njih, ne znajući pri tome da je pohvala koju neko primi na dunjaluku od ljudi za neko dobro delo u stvari radosna vest za njega, kao što to kaže Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, u hadisu koji beleži imam Muslim u svome Sahihu.

Skrivanje ibadeta sa skrivenom željom da ljudi saznaju za taj ibadet - Postoje ljudi koji kriju svoj ibadet, ali imaju jaku želju u srcu da ljudi saznaju da su oni to uradili i skrivenim metodama rade na tome da ljudi saznaju za njihov ibadet, kao naprimer, čovek zikri u sebi, ali izgovara neke reči povišenim tonom, želeći time da ljudima skrene pažnju na to da on u tom trenutku zikri, kako bi ljudi rekli: “Mašallah, ovaj je pravi pobožnjak, njemu se jezik ne suši od stalnog spominjanja Allaha, dželle šanuhu”, ili kada neko posti dobrovoljni post, a jedva čeka da mu neko ponudi nešto od jela, kako bi odbio rekavši: “Ja danas postim!” Na prvi pogled deluje kao da ovi ljudi nastoje da sakriju svoje ibadete, a u stvarnosti u njihovom srcu postoji jaka želja da ljudi saznaju za to. Međutim, dela se vrednuju prema nijetima i svako će dobiti nagradu za delo shodno nijetu u svom srcu.

AKO NE ZNATE – PITAJTE UČENE

  • Objavljeno Petak, 06 Januar 2017 17:04

pitajteUcene

I ovo Kur’ansko pravilo pomaže čoveku da ispravno postupa u ibadetima, verskim propisima o kojima nema znanja, u ponašanju i odnosu prema drugim ljudima. U surama en-Nahl i el-Enbijā Allah, džellešanuhu, zapovedio je mekanskim višebošcima, oholim poricateljima istine, da pitaju o onom što ne znaju sledbenike Knjige. U tome je očita indikacija da su oni, višebošci, neznalice; da su posedovali znanje, ova kur’anska smernica ne bi bila punoznačna. 
Iz kur’anskog pravila: “Pitajte učene, ako to vi ne znate” može se zaključiti sledeće: prvo, oni koji znaju zaslužuju pohvalu; drugo, najvredniji su oni koji poznaju Objavu, jer se njima obraćaju oni što ne znaju; treće, odgovornost neznalice prestaje onda kad postavi pitanje učenom i postupi prema njegovom odgovoru, a učeni su ljudi poverenici Božije objave i njima je naređeno da budu neporočni i savršeni; četvrto, najbolji učenjaci jesu oni koji pripadaju ovom umetu jer su ustvari oni pravi sledbenici Opomene i najpreči su ovom obeležju; peto, naređenje da se traga za znanjem i postavljaju pitanja učenima, koji moraju odgovoriti i poučiti neznalice; i, šesto, naredba da se pitaju učeni ukazuje na to da je zabranjeno pitati onog ko ne vlada šerijatskim znanjem. Navešćemo nekoliko praktičnih primera kad je reč o onima koji ne drže do ovog kur’anskog pravila. Kad se dogodi određeni problem ili zatreba rešenje za kakvo novonastalo pitanje, neki ljudi obrate se prvom čoveku na koga naiđu, makar i ne znali je li učen u veri; neki u tom slučaju na osnovu izgleda zaključe da se radi o učenom čovjeku. To je pogrešno. Kad je reč o ovoj kategoriji ljudi, kad su bolesni, zaustave li prvog prolaznika da im da dijagnozu ili pak posete najiskusnijeg i najznanijeg lekara u gradu, ili, kad im se pokvari auto, hoće li ga dati na popravku prvom prolazniku ili će pak potražiti najboljeg automehaničara u gradu? “Šerijatsko je znanje sastavni deo vere, pa obratite pažnju na to od koga ćete ga usvojiti”, govorio je imam Malik. Primjer odstupanja od ovog pravila jeste i to da neki ljudi prihvataju reči od svakoga za koga se kaže da je učen, a da ne utvrde je li on zaista učen ili je priučen, a takvih je daleko više od učenih. Možda su verske emisije koje se emtuju preko internet ili na nekim satelitskim kanalima najbolji pokazatelj toga da ljudi, zato što dobro ne razumeju ili ne umeju razlikovati učene ljude od priučenih, svakoga ko govori o islamu smatraju učenjakom od koga mogu uzimati pravne decizije.
Eto, oni ne prave razliku između daije i govornika, s jedne, i učenjaka koji vlada šerijatskim disciplinama, s druge strane. Zbog toga nestručni ljudi i donose iznimne, pogrešne fetve koje se ni u kojem slučaju ne mogu prihvatiti, što ima za posledicu to da mnogi muslimani slede olakšice i povode se za prohtevima, usled čega slabe njihovo verovanje i odanost veri. Fetve, pravne decizije, mogu se uzimati samo od najbogobojaznijih i najučenijih, na koje se odnose Božije riječi: “Pitajte učenjake, ako to vi ne znate” i samo na taj način čovek koji ne zna skinuće sa sebe odgovornost.

 

SURA AHLAKA I EDEBA – EL HUDŽURAT

  • Objavljeno Petak, 06 Januar 2017 11:18

elHudzurat

Sura El-Hudžurat je Medinska sura i ima 18 ajeta. Nazvana je tim imenom jer Svevišnji Allah njome odgaja one koji su dozivali Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, ispred soba, kuća (hudžurat) njegovih supruga, čime su uznemiravali Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, i njegove supruge. Pojedini komentatori Kur'ana spominju da se ova sura još naziva „Sura ahlaka i adaba“. (Et-tefsirul-munir od Zuhajlija, 26/211.)

Posebnost ove sure Pet njenih ajeta otpočinje rečima: „O, vernici!“ i to kada je reč o: 1. pokornosti Allahu i Njegovom Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, 2. uvažavanju i poštovanju Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, 3. proveravanju vesti koje se prenose i šire, 4. zabrani ismejavanja s ljudima i 5. zabrani lošeg mišljenja o ljudima, uhođenja i ogovaranja.

Sadržaj sure. Pored spomenutog, ova sura govori još o: načinu kako suzbiti i rešiti postojeći sukob i spor među vernicima, pojašnjava kakva to veza postoji među vernicima i kako je trebaju čuvati, ne smeju je kidati ismejavajući i omalovažavajući jedni druge, izdižući se jedni iznad drugih jer –kako dalje govori- svi ljudi su jednaki, nema razlike među njima kod Allaha, subhanehu ve te'ala, osim po Bogobojaznosti, dobrim delima i plemenitom moralu. I sura završava govorom o arapima, pravi razliku između imana i islama, spominje osobine potpunog vernika (iman u Allaha i Njegovog poslanika i borba na Allahovom putu imetkom i životom), kori prigovaranje Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, na islamu, i napominje sve da Allah, subhanehu ve te'ala, poznaje gajb nebesa i zemlje, da Allah dobro vidi sve što mi radimo. Sura El-Hudžurat govori o svemu ovome i sve ovo smo spomenuli da bismo podstaknuli vernike da izučavaju ovu suru u celosti, a ovom prilikom mi ćemo kratko prokomentarisati početak ove plemenite sure koja govori o edebu, lepom ponašanju prema Allahovom poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem

Svevišnji Allah je rekao, kako stoji u prijevodu značenja: 1. „O vernici, ne odlučujte se ni za šta dok za to ne upitate Allaha i Poslanika Njegovog, i bojte se Allaha! Allah, zaista, sve čuje i sve zna.“ Allah, subhanehu ve te'ala, otpočeo je ovaj ajet s pozivom vernika, rečima: „O, vernici“, želeći im privući pažnju, ukazati im na bitnost onoga što dolazi. Tako na bitnost propisa koji dolazi ukazuje: dozivanje „O“, a zatim dozivanje vernika, ljudi koji kod sebe imaju iman. Njima se upućuju ove reči, pa stoga sprovođenje propisa koji dolazi od delova je imana i utiče na njegovo povećanje, dok njegovo zapostavljanje utiče na smanjivanje imana. Ibnu Mes'ud, radijallahu 'anh, je rekao: „Kada čuješ da Allah kaže: 'O, vernici!', tada dobro slušaj, jer nakon tih reči ili se naređuje dobro ili se zabranjuje zlo.“ (Tefsir Ibni Ebi Hatim, 1/196.)

Značenje ajeta: O, vernici, koji ste poverovali u Allaha i Njegovog poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, svojim srcima i jezicima, i to verovanje dokazali i svojim delima, ne iznosite svoje mišljenje, ne presuđujte, ne govorite i ne činite ništa, pre nego što Allah i Njegov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, presude, ne činite ništa od toga pre nego što čujete Allahov govor i govor Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, o tome, ustegnite se od svoga mišljenja, svoje presude, svojih reči i svojih dela koji nisu zasnovani na Allahovim rečima i rečima ili delima Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, inače ćete unositi novine u veru. Bojte se Allaha po pitanju svih svojih reči i svojih postupaka, tako što ćete govoriti i raditi samo ono što vam je naređeno i ostaviti ono što vam je zabranjeno. Ovako postupajte, jer, uistinu Svevišnji Allah je Es-Semi'u, Onaj Koji sve čuje pa tako čuje sve vaše reči čak i kada se došaptavate, pa čak i ono što vaše grudi kriju i Allah, subhanehu ve te'ala, je El-'Alim, Onaj Koji sve zna pa zna i za sve vaše postupke koje činite i čak zna vaše namere na koje se odlučujete. 
Povod objave ajeta: Imam Buharija u svome Sahihu (4367) beleži slučaj povodom kojeg je objavljen ovaj ajet. Abdullah b. Ez-Zubejr, radijallahu 'anh, je rekao: „Delegacija iz plemena Temim došla je Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, pa je Ebu Bekr, radijallahu 'anh, rekao: 'Odredi im za vođu El-Ka'ka'a b. Ma'beda', a Omer, radijallahu 'anh, rekao je: 'Ne, već im odredi El-'Akre'u b. Habisa'. Ebu Bekr, radijallahu 'anh, reče Omeru: 'Ovim rečima nisi ništa drugo želeo do da mi se suprostaviš'. Omer, radijallahu 'anh, uzvrati: 'Nisam ti se mislio suprostavljati'. Počeše se raspravljati i podigoše pri tome svoje glasove pa se povodom toga objavi: 'O vernici, ne odlučujte se ni za šta dok za to ne upitate Allaha i Poslanika Njegovog, i bojte se Allaha! Allah, zaista, sve čuje i sve zna.'“ 
Zaključak: Vernik i vernica ne smeju imati svoj stav, ne smeju ništa govoriti o veri i činiti u veri sve dok ne potraže dokaz za isto u Allahovim rečima i rečima ili delima Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem. Niko ne sme unositi novine u veru i propisivati ono što Allah, subhanehu ve te'ala, nije dozvolio.

Svevišnji Allah je rekao, kako stoji u prevodu značenja: 2. „O vernici, ne dižite glasove svoje iznad poslanikovog glasa i ne razgovarajte s njim glasno, kao što glasno jedan s drugim razgovarate, da ne bi bila poništena vaša dela, a da vi i ne primetite.“ Značenje ajeta: Ponovo Allah, subhanehu ve te'ala, doziva vernike i traži od njih da pokažu svoj iman radeći po Njegovim, subhanehu ve te'ala, propisima. Traži od njih da ne dižu svoj glas iznad Poslanikovog, sallallahu 'alejhi ve sellem, glasa kada razgovaraju s njim jer se u tome ogleda njihovo poštovanje i uvažavanje Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem. Takođe, Svevišnji Allah traži od vernika da ne dižu svoj glas kada dozivaju Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, i da ga ne dozivaju kao što jedni druge dozivaju po svojim imenima već da ga dozivaju po poslanstvu. Traži od njih da naprave razliku između Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, i ostalih ljudi prilikom dozivanja i razgovora kao što je i Allah, subhanehu ve te'ala, napravio razliku između Svoga Poslanika i drugih ljudi po pitanju poslanstva, po pitanju obaveznosti verovanja u njega, obaveznosti iskazivanja ljubavi prema njemu, sallallahu 'alejhi ve sellem, pokoravanja njemu i sleđenja njega, Allahovog Poslanika. Svi ovi ajeti podstiču vernike na poseban edeb-odnos i ponašanje prema Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, i Allah, subhanehu ve te'ala, podstiče vernike na ovakav odnos prema Svome Poslaniku iz ljubavi prema njemu ali i iz ljubavi prema vernicima koji su istinski poverovali u Allaha, subhanehu ve te'ala. To zato jer nepriličan odnos prema Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, iznošenje svoga mišljenja ne vodeći računa je li Allah zadovoljan time i je li Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, zadovoljan time, izdizanje glasa iznad Poslanikovog glasa prilikom razgovora s njim u njegovo vreme ili izdizanje svoga glasa i svoga mišljenja iznad reči i dela Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, u naše vreme, dozivanje imenom Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, mimo poslanstva u njegovo vreme, predstavljalo je nepoštovanje, omalovažavanje Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, i prestup zbog kojeg bi dobra dela mogla biti poništena a da to –oni koji čine slične postupke- i ne primete, ne osete. Stoga, oni koji danas prilikom govora o Allahovom Poslaniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, upotrebljavaju za njega reč „prorok“ –Allah nas sačuvao takvih izjava- trebalo bi dobro da razmisle o ovim Allahovim, subhanehu ve te'ala, rečima. 
Zaključak: Pošto je Allah, subhanehu ve te'ala, uzeo Sebi Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, i među nama nije ostao Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, da razgovaramo s njim i da ga dozivamo pa da pri tome stišamo svoje glasove, na nama je obaveza da kada se pred nama spomene Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, ili se spomene njegov hadis, njegove reči, da iskažemo svoje poštovanje prema tim rečima, da ih uvažavamo i radimo po njima, a ne da se smejemo, dižemo svoj glas kada nam se citiraju hadisi Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, izdižemo svoje mišljenje iznad njegovih hadisa ostavljajući ih po strani i –na taj način- omalovažavajući ih. Postupimo li tako –Allah nas sačuvao toga- bojati se da nam se dela ne ponište, a da mi to i ne osetimo.

Svevišnji Allah je rekao, kako stoji u prijevodu značenja: 3. „One koji utišaju glasove svoje pred Allahovim poslanikom – a to su oni čija je srca Allah prekalio u čestitosti - čeka oprost i nagrada velika.“ Značenje ajeta: Oni koji se odazovu ovim Allahovim, subhanehu ve te'ala, naredbama, dokažu još jednom svoj iman-veru u Uzvišenog Allaha i sve ono što dolazi od Njega, subhaneh, stišaju svoj glas kada razgovaraju s Poslanikom, sallallahu 'alejhi ve sellem, ili kada čuju njegov hadis kažu: „Čujemo i pokoravamo se“; Allah, subhanehu ve te'ala, srca takvih je očistio, nastanio u njima Bogobojaznost, odnosno ljubav prema pokornosti i prezir prema grehu na dunjaluku, a na Ahiretu podariće im Svoj oprost, oprostiće im grehe i otklonuti ih od njih a zatim će ih za njihova dobra dela obilno nagraditi uvodeći ih u Džennet, Kuću Bogobojaznih, Allaha molimo da nas učini od njih.
Povod ajeta: Imam Buharija (3613, 4846) beleži od Enesa b. Malika, radijallahu 'anh, da je Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, tražio Sabita b. Kajsa, radijallahu 'anh, ali ga nigde nije mogao naći, pa mu je jedan čovek rekao: „Allahov Poslaniče, ja ću ti doneti vest o njemu.“ Otišao je i našao ga kako sedi u svojoj kući pognute glave. Upitao ga je: „Šta ti je?“ Odgovorio je: „Zlo.“ On je bio dizao svoj glas (imao je prodoran glas) iznad Poslanikovog, sallallahu 'alejhi ve sellem, glasa pa je mislio da su njegova dela propala i da je on od stanovnika Vatre. Čovek se vratio Poslanikuniku, sallallahu 'alejhi ve sellem, i obavestio ga da je on rekao tako i tako. Allahov poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, rekao je ovome: „Idi i reci mu: 'Uistinu, ti nisi od stanovnika Vatre, već si od stanovnika Dženneta.'“ Ibnu Džerir, rahmetullahi 'alejh, beleži da je Allahov Poslanik, sallallahu 'alejhi ve sellem, pozvao Sabita b. Kajsa, radijallahu 'anh, i upitao ga: „Zar nisi zadovoljan da živiš dostojnim životom, preseliš kao šehid i uđeš u Džennet?“ Rekao je: „Zadovoljan sam. Nikada više neću dići svoj glas iznad Poslanikovog, sallallahu 'alejhi ve sellem, glasa“, pa je Allah, subhanehu ve te'ala, objavio reči: 'One koji utišaju glasove svoje pred Allahovim Poslanikom – a to su oni čija je srca Allah prekalio u čestitosti - čeka oprost i nagrada velika.'“ 
Zaključak: Oni do kojih dopru reči Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, trebaju im se pokoriti drage duše, ne smeju izdizati svoj glas iznad reči Allaha i Njegovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, kao i oni koji se nađu u mesdžidu Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, ne trebaju dizati svoje glasove osim ako to potreba bude zahtevala, poput predavanja, hutbe, ezana i ikameta

Svevišnji Allah je rekao, kako stoji u prevodu značenja: 4. „Doista, većina onih koji te dozivaju ispred soba nije dovoljno pametna.“ Značenje ajeta: Doista, oni koji te dozivaju ispred tvojih kuća u vreme odmora i dižu svoje glasove pri tome, mnogi od njih nemaju pameti, ne znaju kako treba postupati prema tebi, nemaju poštovanja prema tebi Allahov Poslaniče. Povod objave ajeta: Zejd b. Erkam kaže: „Došli su neki arapi ispred soba Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, i stali ga glasno dozivati: 'O, Muhammede! O, Muhammede!' Pa je Svevišnji Allah objavio ovaj ajet

Svevišnji Allah je rekao, kako stoji u prijevodu značenja: 5. „A da su se oni strpeli dok im ti sam izađeš, bilo bi im bolje, a Allah prašta i samilostan je.“ Značenje ajeta: A da su se oni strpeli i sačekali dok ti izađeš iz kuće to bi im bilo bolje kod Allaha, subhanehu ve te'ala, strpljenje bi im bilo bolje od požurivanja, jer bi se tim njihovim strpljenjem pokazao edeb prema tebi Poslaniče, sallallahu 'alejhi ve sellem. Ali, i pored toga, Svevišnji Allah je mnogo milostiv, mnogo prašta, pa ih samo kori za njihov postupak i ne kažnjava ih brzom kaznom. Allaha Uzvišenog molimo da nas pomogne u izučavanju i primeni Njegove knjige i Sunneta Njegovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem. Neka je svaka hvala Allahu, subhanehu ve te'ala, na početku i na kraju i neka je salavat i selam na Allahovog Poslanika, sallallahu 'alejhi ve sellem, njegovu porodicu i sve ashabe.

 

NACIONALIZAM OPAKA BOLEST – ČUVAJ SE!

  • Objavljeno Utorak, 03 Januar 2017 12:30

nacionalizam

Islam, kao Allahova vera, zabranjuje džahilijatske pozive, osim onih stvari koje su dobre i sa kojima se i Islam slaže. Za to postoje mnogi dokazi. 
Nema sumnje da je poziv u nacionalizam od onih stvari iz džahilijeta, koje su loše, s obzirom da nacionalizam poziva nečemu drugome a ne Islamu i poziva pomaganju i podržavanju nečeg drugog osim Istine. Koliko mnogo zla, i koliko mnogo ratova su ovakvi džahilijetski pozivi uzrokovali narodima, uzimajući im živote i imetke. Posledice ovakvih poziva, među muslimanima, su bile razilaženje i razbijanje njihovog jedinstva, i usađivanje mržnje u srca jednih prema drugima i njihovo deljenje na grupe, plemena i nacije. Kaže jedan od velikih učenjaka: “Sve što je izvan poziva u Islam i Kur’an, a tiče se potomstva, zemlje, nacionalnosti – način je džahilijetskog razmišljanaja. 
Zaista, pa kad je jedan od muhadžira raspravljao sa jednim od ansarija, i povikao : O muhadžiri pomozite mi, a ansarija povikao: O ansarije, pomozite mi, rekao je Resul sallallahu alejhi ve sellem,: Jel se to dozivate džahilijetskim pozivima, a ja sam još među vama. I bio je vrlo ljut zbog ovoga.” Iako znamo da Allah voli ove dve grupe, jer kaže u ajetu sure Tewba,100: Allah je zadovoljan prvim muslimanima, muhadžirima i ansarijama, i svima onima koji ih slede, dobra dela čineći, a i oni su zadovoljni Njime,za njih je On pripremio džennetske bašte kroz koje će reke teći, i oni će večno i zauviek u njima boraviti. To je veliki uspeh. Iz gore navedenog slučaja, kad se poziv muhadžira i ansarija, naziva pozivom džahilijeta, šta je onda sa onima koji pozivaju u nacionalizam i kroz njega traže pomoć i koji se ljute u ime nacionaizma. Zar to nije poziv u džahilijet? Ovo je, bez imalo sumnje čisti primer džahilijeta. Kaže Allah u suri Ahzab,33: I u kućama svojim boravite i lepotu svoju, kao u davno, pagansko doba ne pokazujte, i molitvu obavljajte i zekat dajte. I kaže Allah u suri Feth,26: Kad su nevernici srca svoja punili žarom, žarom paganskim, Allah je spustio smirenost Svoju na Poslanika Svoga i na vernike i obavezao ih da ispunjavaju ono zbog čega će postati pravi vernici - a oni i jesu najpreči i najdostojniji za to - a Allah sve zna. 
Kaže Resul sallallahu alejhi ve sellem: Ko god otkaže poslušnost i otpadne od džemata, umire džahilijetskom smrću. Ko god se bori pod zastavom sleposti, ljuti se zbog assabyah (sekte, grupe), ili poziva u assabyah ili pomaže neku sektu ili grupu, pa zatim umre, umro je džahilijetskom smrću. Takođe u Sahih Muslimu, kaže Resul sallallahu alejhi ve sellem: Zaista mi je Allah objavio da morate pokazati milost jedni prema drugima, i da se niko ne ponaša ponosito i tlači drugog, niti hvališe i ponosi pred nekim drugim. Nema sumnje da je poziv u nacionalizam, poziv u sektaštvo, i da je to poziv u mržnju i borbu za određenu grupu. Isto tako, nema sumnje da je poziv u nacionalizam poziv u neposlušnost, ponos i aroganciju, jer nacionalizam nije Allahova objava načina života koja sprečava svoje sledbenike da tlače i hvališu se jedni nad drugima. To je pre jedna ideologija iz vremena džahilijeta, koja podržava svoju grupu pa čak i kad su oni agresor a drugi potlačeni. Kaže Resul sallallahu alejhi ve sellem, a prenosi Tirmizi: Neka se ljudi prestanu hvalisati svojim pradedovima, koji su umrli, i koji su ništa drugo da džehenemsko gorivo, inače će biti manje zapaženi kod Allaha od insekta koji gura balegu svojim nosom. Allah vas je oslobodio duha sektaštva iz dana džahilijeta i hvalisanja vašim pradedovima. Zaista je čovek ili iskreni vernik ili iskrivljeni grešnik. Svi ljudi su deca Adema, a Adem je od gline. Kaže Resul sallallahu alejhi ve sellem na drugom mestu: Zaista arap nije bolji od nearapa, niti je nearap bolji od arapa, niti je belac bolji od crnca, niti je crnac bolji od belca osim u Bogobojaznosti. Kaže Allah u suri Hudžurat,13: O ljudi, mi vas od jednog muškarca i žene stvaramo, i na narode i plemena delimo, da bi ste se upoznali. Najugledniji kod Allaha je onaj koji Ga se najviše boji, Allah uistinu sve zna i nije Mu skriveno ništa. Iz ovog časnog ajeta vidimo da je Allah, koji je čist od bilo koje manjkavosti, objasnio ljudima da su oni stvoreni kao različite nacije da bi se upoznavali, a ne da se uzdižu i hvališu jedni nad drugima. I Allah Uzvišeni proglašava najbolje među njima one koji su najčasniji i najBogobojazniji. A kao što smo videli, šuplje hvalisanje pradedovima i poreklom je od džahilijeta. Islam je suprotan tome i poziva u humanost, Bogobojaznost, ljubav u ime Allaha i da su svi muslimani deca Adema as, i da su muslimani jedno telo, svaki deo pomaže drugi i svaki deo oseća bol kad jedan deo boli, kao što kaže hadis Resula sllallahu alejhi ve sellem: Vernik je verniku kao čvrsta građevina, jedan deo podupire drugi. I onda je Poslanik spleo prste to pokazujući. Takođe kaže Resul sallallahu alejhi ve sellem: Primer vernika u njihovoj ljubavi i milosti je kao primer tela, ako jedan deo boli , celo telo oseća nesanicu i temperaturu. O ljudi! Pozivamo vas u ime Allaha. Da li nacionalizam upućuje na ovakve časne primere blagosti i ljubavi prema muslimanima arapima i nearapima, ili na brigu prema njima? Kad njih boli da li i nas boli? Ne! Ovo vas pre poziva podržavanju onih koji su zli i mržnji prema onima koji poriču ovu lažnu veru - nacionalizam. Zato, muslimani, koji zaslužujete selam i sigurnost, čuvajte se sektaštva i partija i njihovih prohteva. Samo tada ćete videti šta su oni u stvari. Neka Allah uputi sve nas u mir i sigurnost. 
Prenosi se od Harisa al Ašarija ra da je Resul sallallahu alejhi ve sellem rekao: Naređujem vam pet stvari, koje mi je Allah naredio: Džemat, slušanje, pokoravanje, hidžru i džihad na Allahovom putu. Pa ko god se otcepi od džemata, koliko je pedalj (ili dlan), skinuo je islam sa svoga vrata, ukoliko se ne pokaje. A ko god poziva pozivima džahilijeta, on je od džehenemske skupine. Pa je neko upitao: Pa čak i ako posti i klanja? Kaže sallallahu alejhi ve sellem: Da, čak i ako posti i klanja. Zato zovite Allahovim pozivima koje vam je dao: muslimani, vernici, obožavaoci Allaha.(Tirmizi) Sa ovim tekstom se htelo upozoriti na džahilijetske pozive, i na njihov poguban kraj. A utečemo se Allahu od toga. (Svi hadisi su uzeti iz: Nukdul-kavnizzatul arabizzah, Madžmu ul Fatava, Sahihul Buhari, Sahihul Muslim, Tirmizi, Ahmed).