- - - - - -
nedelja, 28 maj 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

VELIKO MEZARJE U BEOGRADU - NA MESTU GDE SE DANAS NALAZI STUDENTSKI TRG

  • Objavljeno subota, 10 decembar 2016 15:17

mezarjeBeograd

Studentski trg je najstariji beogradski trg koji se prostire na potezu od ulice Vase Čarapića do Uzun-Mirkove, a u okviru njega se nalazi i dobro poznati Univerzitetski park. Istorijski podaci govore da se na tom prostoru još od 1688. godine pa sve do kraja 60-ih godina 19. veka nalazilo tursko groblje. Groblje je ostalo čak i kada je na ovom mestu otvoreno prvo beogradsko “pazarište” tj. Velika pijaca, 1824. godine. Četrdeset jednu godinu, pijaca je bila smeštena tik uz mezarje koje biva prekopano tek dve godine po izgradnji Kapetan Mišinog zdanja 1865. godine. Velika pijaca je bila centar trgovine, dok je Ulica Vase Čarapića važila za čaršiju u kojoj su sa obe strane bili smešteni brojni turski dućani. U okolini pijace, mahom u liniji sa današnjom zgradom Kapetan Mišinog zdanja, podignuto je više objekata koji su se isticali svojom građevinskom solidnošću i javnim značajem.

mezarjeBeograd02

MINBER NAS PODSEĆA: BATAL DŽAMIJA

  • Objavljeno ponedeljak, 05 decembar 2016 19:51

batalDzamija02

Batal džamija – do 1789. godine Ejnehan begova džamija

Batal-džamija se nalazila u Beogradu, na prostoru blizu Savezne Skupštine, do ugla Vlajkovićeve ulice i Bulevara revolucije (nekadašnji Carigradski drum). Od svih preostalih džamija u Beogradu, posle odlaska Turaka-Osmanlija (1867. godine), nijedna nije toliko zapamćena, niti je o bilo kojoj toliko raspravljano i pisano u srpskom narodu kao o ovoj napuštenoj (Batal) džamiji. Ovo iz razloga što se ova džamija nalazi na mestu od strateškog značaja. Osim toga, u arhitektonskom pogledu, bila je to monumentalna građevina, vrlo skladnih proporcija i vrlo specifična, jedna od najinteresantnijih preostalih džamija u Beogradu 60-tih godina XIX veka. U nekom austrijskom izveštaju s kraja XVIII veka navodi se da je ”za hiljadu koraka daleko od onog gradskog bedema koji je opasivao varoš”. Identifikaciju Batal-džamije sa Ejnehan-begovom izvršio je naš poznati orijentalista-turkolog i istoričar, pravi entuzijasta u svome poslu, rahmetli dr. Hazim Šabanović (1916-1971.) u svom radu pod naslovom ”Urbani razvitak Beograda od 1521-1688. godine”, objavljenom u Glasniku grada Beograda knj. XVII/1970. Na temelju jednog turskog dokumenta s kraja XVII veka, Šabanović je ustvrdio, da se Ejnehan-begova džamija nalazi u polju Vračar i da ju je sagradio, sredinom devete decenije XVI veka (1585. godine) beogradski nazor Ejnehan-beg oko koje se formirala mahala istog imena. Ejnehan-begova džamija se pod ovim imenom spominje sve do 1789. godine. Po monumentalnoj gradnji vidi se da je njen legator bio bogat čovek. Ejnehan-beg je od 1585. do 1590. godine bio sandžak-beg Konavlja. Krajem 1592. godine uspeo je da dobije Čanadski sandžak u Ugarskoj gde je 1594. godine umro. U borbama za Beograd, 1717. godine, ”carevci su prve protiv grada baterije topova smestili bili oko Majdana – prema jednoj velikoj džamiji”. Svakako da je ovde u pitanju Tašmajdan i Ejnehan-begova džamija. Ova se džamija tada nalazila na liniji borbi. Smatra se da je ona u tim borbama prvi put oštećena. Za vreme druge austrijske okupacije Beograda (1717-1739.) ova džamija je bila pretvorena u skladište uniformi regimente princa Aleksandra Virtemberškog. Nakon pobede Turaka nad Austrijancima, kod Grocke 1739. i njihovog ponovnog povratka u Beograd, odmah se pristupilo popravkama oštećenih džamija; one koje su bile pretvorene u crkve različitih hrišćanskih redova, trgovine i nastambe bile su vraćene u prvobitno stanje. Ejnehan-begova džamija je popravljena tek 1766. godine; za radove je, prema Radmili Tričković, potrošeno 7.646 groša. U borbama za Beograd, 1789. godine, džamija je bila prilično oštećena i tada se po prvi put spominje Batal-džamija (Mosche Batall-Chamia). Austrijanci su u blizini ove džamije izgradili redute, a Turci su je, kao monumentalni objekat, koristili za odbranu. Neki pisci navode da je glavnokomandujući austrijskih trupa (60.000 vojnika i 300 topova), sedamdesetčetvorogodišnji maršal Laudon, od Batal-džamije komandovao i prema njenoj munari usmeravao i određivao pravce napada na grad, a da su turska vojska i topništvo (9.000 vojnika) žestoko uzvraćali. Tom prilikom maršal Laudon je bio ranjen u ruku. Austrijanci su tada po treći put od Turaka preuzeli Beograd i zadržali se u njemu svega dve godine, kao i prvi put. U borbama za oslobođenje Beograda u Prvom srpskom ustanku, 1806. godine, Turci su sa Batal-džamije pružali otpor ustanicima koji su se bili ušančili na Tašmajdanu, a tu se nalazio i Karađorđev stan. Za vreme tih borbi Batal-džamija je bila dosta oštećena, kao i mnoge druge džamije u Beogradu. Karađorđe je, po zauzeću Beograda, mnogim turskim ženama ”koje su nemilosrdno i nečovečno vojnici ostavili nage… ukazao milosrđe i odredio im dve džamije za stanovanje”. Po pisanju Jove Toškovića, ”broj džamija upotrebljen za ovu svrhu bio je mnogo veći”. Po beleškama S.I. Popovića, jedna džamija, ”ona na Velikoj pijaci, u avliji žandarmerijske kasarne bila je pretvorena u pravoslavnu crkvu, pri čemu nije dirano u spoljnu arhitekturu, već je na minaret okačeno jedno zvono”. Beograd je pod tursku vlast ponovo došao 1813. godine, a uskoro je u njemu zavladao režim dvojne, srpsko-turske, vlasti. Beogradski vezir, Jusuf-paša, je imao nameru da popravi Batal-džamiju. Na njegov predlog Porta mu je poslala 50.000 groša, dva zlatna polumeseca alema i ferman kojim mu se naređuje ”da popravi beogradske džamije koje su za popravku a naročito Batal-džamiju na Vračaru”. Jusuf-paša je obavestio kneza Miloša, 20. juna 1836. godine, da je dobio ferman za popravku Batal-džamije i tom prilikom mu je, između ostalog, saopštio: ”…indžinir Ethem-bej, video je kako stoka ulazi u ovu džamiju, zbog čega su joj zazidana vrata…” Uzalud je Jusuf-paša objašnjavao knez Milošu kako ”…naš Car… ima veliku ohotu k opravljanju zadužbina” i isticao da se popravka treba izvršiti da bi nizami, koji će na Vračaru vežbati, mogli kad dođe vreme i namaz klanjati u džamiji”. Knez Miloš nije dozvolio opravku navodeći da je Vračar u srpskim rukama i da je u blizini palilulske crkve, iako je baš on, knez Miloš 1818. godine popravio džamiju u Jagodini i iznova joj izgradio kameni minaret. Ni posle dužih pregovora i urgencija iz Carigrada džamija nije popravljena. Knez Miloš je mislio da se popravkom Batal-džamije teži proširenju turske vlasti izvan granica beogradske varoši, a imao je hatišerif po kome je sva zemlja van varoši bila u nadležnosti Srba. Kako navodi Rašid-bej (Istorija čudnovatih događaja u Beogradu i Srbiji, SKA, Spomenik XXIII/1894.) knez Miloš je zabranio popravku Batal-džamije. Na traženje srpske deputacije u Carigradu, beogradskom veziru je upućena naredba da se popravka Batal-džamije ne vrši. Zatim je Miloš naredio ”da se oko Batal-džamije više pandura nađu i još noću poore prostor oko nje”. Jusuf-paša je novcem namenjenim za popravku Batal-džamije popravio neku drugu džamiju. Batal-džamija je i dalje privlačila pažnju domaćih i putnika sa Zapada koji su prolazili kroz Beograd. Navodimo zapažanja nekih od njih. S. Kaper 1850. između ostalog, piše: ”Ovaj spolja dosta zanimljiv spomenik prošlih dana” i ”tamošnji zadah” će odvratiti pobožnog putnika da se približi i uveri da ovaj spomenik služi sasvim drugim potrebama nego onih veoma zadahnutih srdaca”. Zamorski ističe, 1855/1856. godine: ”Nedaleko od Palate (Dvora) na pustom prostoru iza nje, stoji ruševina male, ali lepe od crvenkastog kamena sagrađene džamije, uništene u poslednjim ratovima, koju vredi sačuvati kao spomenik i ukras toga mesta”. Putnik Ležea, 1867. godine, piše: ”Među ovim džamijama ima jedna koja zaslužuje da joj se pokloni pažnja. To je Batal-džamija, koju su vojnici Crnog Đorđa oteli od Turaka, napuštena je već pola stoleća i leži usamljena, na jednom velikom trgu, preko puta groblja. (Reč je o groblju u današnjem tašmajdanskom parku koji je zasađen u radnim akcijama nakon svršetka Drugog svjetskog rata.) Vreme joj je obojilo zidove onom sivkastom bojom koja daje čar starim zdanjima; u pukotinama njenih zidova ptice su svile gnezda dok joj je polusrušeno kube obraslo u divlji šeboj”. Poznati arheolog, pisac i putopisac F. Kanic boravio je u više navrata u Beogradu, i pored ostalog napisao: ”Usred hrišćanskog Beograda stajala je do 1878. godine Batal-džamija (batal na turskom: zapušten) kao neosporno najlepša turska građevina u Srpskom vilajetu, usamljena i veličanstvena, kao da žali za sjajnim danima Polumeseca kojeg se još sećala. Ističući se nad okolinom svojom masivnošću, njen kvadratni centralni deo od mrkooksidisanog peščara prelazio je na polovini visine u osmougao koji je nosio gordu kupolu. batalDzamija03
Uz južnu fasadu se, takođe, sa osmostranog pijedestala, uzdizalo kitnjasto, vitko minare, sa koga je nadaleko odjekivao poziv vernicima na molitvu, a Laudon je pomoću njega odredio pravac napada na obližnju tvrđavu. Kad je Karađorđe osvojio Beograd, šerefe i vrh minareta su se sručili sa svoje gorde visine, a centralni deo je, prkoseći zubu vremena, ostao postojan, izuzev nasilno razvaljenog glavnog portala. Kroz dvadeset prozora sa šiljatim lukovima prodirala je sunčana svetlost u unutrašnji prostor, od čijih osam kitnjastih rebrastih lukova, na koje se oslanja kupola, četiri, kao nosači pandatife koji obrazuju svod, imaju i konstruktivnu funkciju. Spoljni zakošeni trapezi, posrednici pri prelasku iz kvadrata ka osmokutnom tamburu, bili su s unutrašnje strane sveta na kojoj se nalazi Meka, ukrašeni gracioznim visuljcima, kako se to vidi i na mojoj skici koju sam radio 1860. godine”. Omiljena ideja upravnika Biblioteke Šafarika bila je da se Batal-džamija pretvori u srpski nacionalni muzej, međutim, na putu ka ostvarenju te zamisli stajali su obziri prema tadašnjem sizerenu, koji su isključivali primenu ove velelepne građevine u nacionalno-kulturne i crkvene svrhe, ona je ostala neiskorišćena sve dok nije, po naređenju energičnog namesnika Blaznevca, na žalost, sravnjena sa zemljom”. K.N. Hristić zapisuje: ”Unutrašnjost džamije bila je smetlište, za čitavu okolinu, puno svakojake nečisti. Glavni joj je ulaz bio sa severne strane prema varoši, ali su joj svi prozori unaokolo bili razvaljeni, gotovo do zemlje, te je izgledala kao da stoji na svodovima. Vrh u minareta bio je podrubljen… Po dupljama na džamiji legli su se, na hiljade, vrapci i čavke, a uveče su je obletala čitava jata slepih miševa. Krov, godinama zasipan zemljom i prašinom, bio je pokriven trnjem i travuljinom. Čak je iz onih pukotina nikao jedan mali dud crnoga roda, oko koga su vrapci džaveljali, da vam čak dole uši zaglušnu”. M.Đ. Miličević je u svome dnevniku pisao da se knez Mihailo ustavljao na ovoj džamiji i govorio ”da bi trebalo opraviti i u njoj smestiti državnu arhivu, ali ga preteče smrt…”. ”18. maj 1869. godine; juče na noć srušena je Batal-džamija. Kafedžija Panđalo dao je Cincarima 230 dukata da je poruše.” ARHITEKTURA Batal-džamija je bila jednoprostorna potkupolna džamija, sa trompama na prelazu iz četverougla u osmougaoni tambur koji je bio bez prozora. Iznad trompi, sa vanjskih strana, bili su trouglasti delovi krova. Prema dr. D. Đurić-Zamolo, dužina vanjske strane objekta bila je oko 15,00 m, a visina je iznosila do vrha kupole oko 18,00 m. Navedene dimenzije su bile približne dimenzijama mnogih preostalih džamija u Beogradu 60-tih godina XIX veka. Arhitektura Batal-džamije se u mnogome razlikovala od ondašnjih beogradskih džamija. Monumentalno sagrađena od tesanog kamena-pješčara, koji je vremenom dobio crvenkasto-sivu boju, ona je bila harmoničnih proporcija, osvetljena sa dvadeset prozora. Prozori su se završavali šiljatim lukovima. U zidove tambura nisu bili ugrađeni prozori. Ulaz u džamiju nalazio se sa severne strane. Pretpostavlja se da se ispred ulaza u džamiju, ranije, nalazio trem sa stupovima i kupolicama radi zaštite od nevremena, koji je u toku burnih vremena i ratova porušen, jer je nemoguće da je ovako monumentalna džamija bila bez ulaznog trema. Minaret je bio izgrađen na osmostranom pijedestalu, od istog kamena kao i zidovi džamije, sa kitnjasto obrađenim kamenim elementima sa donje strane šerefe, dok je po celoj visini imao udubljenja-kanelure. Minaret se skladno uklapao sa objektom džamije. Pretpostavlja se da je kupola džamije nekada bila pokrivena olovom koje je vremenom – promenom vlasti – skinuto. Po raspoloživim skicama i crtežima (R. Kanica i K. Jovanovića) lako se da zaključiti da je dekoracija unutrašnjih površina bila vrlo bogato urađena, a posebno mihraba i minbera. Mihrab-niša (udubljenje) u zidu prema kibli je imao pravokutni okvir, koji je bio krasno profilisan i sa floralnom dekoracijom ukrašen. Pri vrhu mihraba (niše) bio je, u kamenu, izrađen ukras u obliku stalaktita, koji je vjerovatno bio i obojen. Iznad mihraba, između i iznad trompi, isticali su se povijeni, šiljati konstruktivni i dekorativni lukovi, izrađeni od naizmenično nanizanih kamenih blokova, tamnih i svetlih. Trompe su u donjem delu bile ukrašene kitnjasto obrađenim kamenom u obliku stalaktita. Velika je šteta da je ovako monumentalan objekat, izgrađen krajem XVI veka, nebrigom i nemarom odgovornih ljudi nestao sa lica zemlje. Uz malo dobre volje, mogao je biti adaptiran da ostane kao svedok jednog vremena, spomenik sakralne arhitekture islamske provenijencije na međi sučeljavanja različitih svjetova. (Preuzeto iz časopisa Most, tekst Abdulaha Talundžića)

batalDzamija01

MINBER NAS UPOZNAJE: HANBELIJSKI MEZHEB

  • Objavljeno subota, 03 decembar 2016 21:47

hanefijskiMezheb

Hanbelijski mezheb (al-madhab al-hanbali) je jedna od četiri velike sunnijske (sunitske) pravne škole u islamskom svetu. Hanbelijskom je nazvana po Imamu Ahmedu b. Muhammedu b. Hanbelu – Allah mu se smilovao. 
Pravni temelji hanbelijskog mezheba: Tekstovi Kur’ana i Hadisa (sa napomenom da je, kao izvor, imam Ahmed verodostojne (sahih) hadise stavljao ispred mišljenja, analogije i reči ashaba). Rešenje pravnog pitanja donetog od strane nekog od ashaba. Prema tome, ukoliko bi za određeni problem naišao na pravno rešenje (fetvu) nekog od ashaba – pod uslovom da se ono ne kosi sa mišljenjem drugih ashaba – Imam Ahmed ga je prihvatao i mimo njega ne bi tražio drugo. U slučajevima u kojima se ni ashabi među sobom nisu bili usaglasili, Imam Ahmed se opredeljivao za ono rešenje koje je, po njegovom mišljenju, bilo bliže slovu Kur’ana i Sunneta, ne izlazeći ni tada iz okvira mišljenja ashaba. Ukoliko se nije mogao odlučiti ni za jedno od njihovih mišljenja, samo bi ih naveo, ne izjašnjavajući se sa svoje strane ni za jedno od njih.U slučaju da nije bilo drugih zapreka, prihvatao je mursel, pa čak i daif hadise i davao im prednost u odnosu na analogiju. Ovde treba naglasiti da pod daif hadisom on ne podrazumeva lažne i neprihvatljive hadise, niti one u čijem se lancu prenosilaca nalazi neko ko je optužen za laž. Ovo zato što je po njemu i slab hadis delimično mogao biti verodostojan ili dobar, budući da je hadise klasifikovao samo na verodostojne i slabe. Zato je i takva vrsta hadisa, u sličaju da se ne kosi sa mišljenjem nekog od ashaba, ili sa njihovim jednoglasnim mišljenjem, po stavu Imama Ahmeda kao izvor bio važniji od analogije. Što se tiče same analogije, Imam Ahmed ju je koristio samo u slučaju nužde, kada potvrdu za svoje mišljenje nije mogao naći ni u jednom drugom, ranije spomenutom izvoru. Iako je opštepoznato da bi od dva mišljenja jedno moglo biti bolje i ispravnije (al istihstan), Imam Ahmed za svoje stavove to nije praktikovao uzimati. Ipak, Ibn Kudama navodi da je Imam Ahmed i o tome vodio računa i da ga je kao izvor koristio posle analogije. Prema tome al istihsan u hanbelijskoj pravnoj školi treba shvatiti kao opredeljenje za jedno od više mogućih rešenja, i to za ono koje bi moglo biti najispravnije i za opšti interes. 
Raširenost hanbelijskog mezheba: Hanbelijska pravna škola nije kao ostale tri imala uspeha u širenju. Razloge za to treba tražiti u sledećim činjenicama: strogo je bazirana na predaji i tradiciji, što je prema slobodnom mišljenju (al idžtihad), osim u slučaji krajnje nužde, ostala zatvorena, šro iza nje, izuzev u poslednje vreme na Arabijskom poluostrvu, nije stajala nijedna vlast i što se u poređenju sa ostalim mezhebima pojavila relativno kasno. Hanbelijska pravna škola danas je raširena na Arabijskom poluostrvu, u okolini Damaska i južnom Egiptu. Ograničeno je prisutna još u nekim islamskim zemljama. Međutim treba napomenuti da se hanbelijski mezheb izučava u svim srednjim školama koje pripadaju Azharu, kao i na samom Univezitetu al Azhar u Egiptu.
Imam Ahmed b. Muhammed b. Hanbel b. Hilal b. Esed b. Idris b. ’Abdullah b. Hajjan b. ’Abdullah b. Enes b. ’Avf b. Kasit b. Mazin b. Šejban ... b. Va’il ez-Zuheli eš-Šejbani rođen je 164/780 a preselio 241/855 godine. Rodio se u Bagdadu u mesecu rebi’u-l-evvelu. Otac mu je umro kada je Ahmed imao samo tri godine, pa je brigu o njemu preuzela njegova majka. Zato je više poznat po svom dedi koji je bio ugledan i poštovan čovek. U potrazi za znanjem Ahmed je često putovao između Basre, kufe, Šama, Mesopotamije, Mekke, Medine, Jemena i ostalih centara gde se širilo znanje. Fikhske nauke je izučavao kod Muhammeda b. Idrisa eš-Šafi’ija, Sufijana b. ’Ujejne, Veki’a b. el-Džerraha, Jahje el-Katana, Jezida b. Haruna, Isma’ila b. ’Ulejje, Hušejma b. Bešira, ’Abdurrezaka b. Hemmama es-Sen’aija i drugih. Bavio se sakupljanjem Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, tradicije, ulažući sve svoje napore na njenom očuvanju, tako da je u svoje vreme istovremeno bio imam učenjaka hadisa, prvak učenjaka islamskih pravnika i vođa ustrajnih čuvara istine. Rekao je el-Hafiz ez-Zehebi: „Broj njegovih učitelja od kojih on prenosi hadise u El-Musnedu prelazi dvesta osamdeset.“ Imam Šafija je kazao: „Kada sam napustio Bagdad, u njemu iza sebe nisam ostavio nikoga bogobojaznijeg, učenijeg ni čestitijeg od Ahmeda b. Hanbela.“ Ebu Dža’fer en-Nufejli je rekao: „Ahmed b. Hanbel je bio jedan od najvećih poznavalaca vere.“ Vreme u kojem je živeo Imam Ahmed obeležio je početak veoma žive aktivnosti prevođenja na arapski jezik filozofske literature sa drugih jezika. Taj pokret je bio svestrano pomagan od strane islamskih vladara i namesnika što je imalo za posledicu da se veoma brzo u verovanju i obredima muslimanskog sveta pojave razne novotarije i prošire sekte. Halifa Me’mun pokušao je svetu silom nametnuti mu’tezilske ideje. Ostajući nepokolebljiv i čvrsto dosledan istini, Imam Ahmed to nije prihvatio pa je el-Me’mun naredio da se strpa u zatvor i podvrgne mučenju. Posle el-Me’muna na isti način se prema njemu poneo i el Mu’tesim, tako da je Imam Ahmed proveo u zatvoru dvadeset osam meseci sa okovima na nogama, čak i dok je klanjao i spavao. Kasnije, kada je pušten iz zatvora, i nakon što su mu zarasle zatvorske rane, Imam Ahmed je ponovo nastavio sa svojim predavanjima u džamiji. Za vreme el-Vasikove vladavine, Imamu Ahmedu je pet godina bilo zabranjeno da odlazi i u džamiji održava predavanja. Tek za vreme vladavine el-Mutevekkila ponovo je, uz Allahovu pomoć, počela da zaživljava istina i verodostojna tradicija i da se suzbija mrak i nepravda. 
Imama Ahmeda su slušali i od njega učili brojni učenici, kasnije veliki učenjaci. Među njima su bili: njegovi sinovi ’Abdullah i Salih zatim Buhari, Muslim, Ebu Davud, el-Esrem, Ebu Ja’la el-Mevsili, Mejmuni, Ibn kani, Ebu Zur’a, Hanbel b. Ishak i drugi.

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno ponedeljak, 28 novembar 2016 18:52

minber25112016

Od Hasana ibn Alija, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: „Upamtio sam od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je rekao: 'Ostavi ono što ti je sumnjivo,  a prihvati ono što ti nije sumnjivo’. " (Tirmizi)
Od Enesa ibn Malika, radijallahu anhu, prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Niko od vas neće biti vernik sve dok ne bude želeo svome bratu ono što želi i sebi.“ (Buhari)
Ebu Hurejre, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem rekao: „Ko veruje u Allaha i Sudnji dan neka govori dobro ili neka ćuti; ko veruje u Allaha i Sudnji dan neka bude pažljiv prema svom komšiji; ko veruje u Allaha i Sudnji dan neka počasti svoga gosta.“ (Muslim)
Od Ebu Zerra, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: Rekao mi je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: „Boj se Allaha ma gde bio, a posle lošeg dela uradi dobro delo koje će ga izbrisati, i lepo se prema ljudima ophodi.“ (Tirmizi)
Od Abdullaha ibn Abbasa, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: „Jednog dana sam bio iza Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pa mi je rekao: 'O, mladiću,
podučiću te nekim rečima: Čuvaj Allaha, Allah će te čuvati. Pazi na Allaha, naći ćeš Ga ispred sebe. Kada moliš, moli Allaha. Ako tražiš pomoć, traži je od Allaha. Znaj, da kada bi se svi ljudi sakupili da ti neku korist pribave, ne bi ti mogli pomoći
osim samo onoliko koliko ti je već Allah propisao. Također, kada bi se sakupili da ti nanesu neku štetu, ne bi ti mogli nauditi osim onoliko koliko ti je to Allah već odredio. Podigla su se pera i osušile su se stranice.'“ (Tirmizi)
„Pazi na Allaha, uvek će ti biti na pomoći. Seti se Allaha kad si u obilju, Allah će te se setiti kada si u oskudici. I znaj, da ono što te je mimoišlo nije te moglo ni zadesiti, a ono što te zadesilo nije te moglo ni mimoići. Znaj, zaista je pobeda u strpljivosti i zaista je spas nakon nevolje, i zaista je s tegobom olakšanje.“(Hakim)
Ebu Mes'ud, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Ono što su ljudi zapamtili od vremena prvog poslanstva jesu reči: Ako se ne stidiš, radi što hoćeš.“ (Buhari)
Od Sufjana ibn Abdullaha, radijallahu anhu, prenosi se da je kazao: „Rekao sam Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, O, Allahov Poslaniče, reci mi o islamu nešto o čemu neću morati nikoga pitati posle tebe. Na to je Allahov Poslanik, sallallahu
alejhi ve sellem, rekao: 'Reci, verujem u Allaha, a zatim ustraj na tome.' (Muslim)
Od Ebu Malika Eš'arija, radijallahu anhu, prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Čistoća je polovina imana. Reč El-hamdulillah puni mizanske terazije. Reči Subhanallahi vel-hamdulillahi pune prostor što je između nebesa i zemlje. Namaz je svetlo. Sadaka je jasan dokaz. Strpljivost je sjaj. Kur'an je nepobitan dokaz za tebe ili protiv tebe. Svi ljudi rade i trude se i odgovorni su za svoju dušu, spasiće se onaj koji je svoju dušu očistio pokoravajući se Allahu, a propao je onaj koji ju je gresima zaprljao.“ (Muslim)

 

MINBER NAS UPOZNAJE: ŠAFIJSKI MEZHEB

  • Objavljeno nedelja, 27 novembar 2016 09:42

safije

Šafijski mezheb (al-madhab aš-šafi’i) je jedna od četirivelike sunnijske (sunitske) pravne škole u islamskom svetu. Nazvana je po Imamu Muhammedu b. Idrisu (eš-Šafi’iju) Šafiji – Allah mu se smilovao! 
Učenje šafijske pravne škole temelji se na sledećim izvorima: 
1. Kur’anu, kao prvom i najvažnijem izvoru, i to po vanjskom smislu njegovog teksta. 
2. Sunnetu, kao drugom po redu najvažnijem izvoru koji se mora primenjivati, čak i u slučaju kada se radi o predajama samo sa jednim prenosiocem (ahad). Jedini uslovi koji se postavljaju u ovakvim predajama su: da je ona verodostojna i da je lanac predaje neraskidiv. Šafija u svom delu ar-Risala odlučno brani predaje samo sa jednim prenosiocem. Zbog takvog svog stava stekao je poverenje učenjaka hadisa toliko da su ga oni prozvali nadimkom „pomagač sunneta“. Šafija kao dokaz ne priznaje mursel predaje, osim onih koje prenosi Se’id b. el-Musejjib, jer je jedino za njih ustanovio niz prenosilaca sve do Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. U pogledu ovoga ne slaže se sa Ebu Hanifom. 
3. Konsenzus mišljenja kome Šfija daje prednost nad predajama koje prenosi samo jedna osoba. U tom smislu, poznat je njegov stav: „Konsenzus mišljenja je ubedljiviji od predaje samo sa jednim prenosiocem (al-idžma akbar min al-habar al-mufrad).“ 
4. Analogiju Šafija uvažava kao izvor pod uslovom da ima podlogu u Kur’anu i Sunnetu i da je pravilno izvedena. Kao dokaze Šafija odbacuje sve ostale fikhske izvore kao što su: opredeljenje za najbolje rešenje o kome je pisao posebnu knjigu i prokomentarisao poznatim rečima: „Ko se za neko rešenje opredeli kao najbolje na osnovu slobodne procene, samim tim se upustio u propisivanje verozakona.“ Takođe, rešenja od opšteg interesa Šafija u svom mezhebu ne prihvata kao valjan izvor. Praksa stanovnika Medine po Šafiji ne može biti valjan izvor. To je osporio malikijama u svom delu al-Umm. Mišljenje ashabaŠafija takođe ne uvažava kao valjan izvor, jer i njihovo mišljenje smatra slobodnom procenom koje, kao i kod ostalih ljudi, može biti pogrešno.Dakle, Šafija – Allah mu se smilovao – svu svoju pažnju je usresredio na sahih i hasen hadise, tvrdeći da niko nema pravo suprostavljati se Allahovom Poslaniku sallallahu alejhi ve sellem. U tom smislu od njrga se prenosi da je rekao: „Kada je hadis sahih, onda je to moj mezheb.“ 
Raširenost šafijskog mezheba: Egipat – zato što se tamo učvrstio njegov (Šafijin) novi mezheb i jer su njegovi učenici tamo najviše radili na njegovom širenju. Šafijski mezheb se dobrim delom proširio i u Iraku i Šamu, a odatle dalje prema Horasanu, Jemenu, Hidžazu i zemljama na Indijskom potkontinentu. U Indoneziji i Maleziji zvanični mezheb je šafijski. Tamo je mezheb zajedno sa Islamom dospeo putem trgovaca sa Arapskog poluostrva. 
Imam Ebu Abdullah Muhammed b. Idris eš-Šafi’i el- Kureši el-Matlebi rođen je u Gazzi 150/767 godine a preselio 204/819 u Egiptu. Pošto mu je otac umro dok je Šafija bio još dete, majka ga je donela u Mekku i tu je i odrastao. Dosta rano je naučio Kur’an napamet i zavoleo je arapski jezik i književnost, a posebno poeziju. Zato se iz Mekke povukao u pustinju kako bi naučio čisti arapski jezik sačuvan od stranih uticaja. Naučio je napamet Malikov al-Muvatta i posvetio se izučavanju fikha i Kur’anskih nauka. Učitelji su mu bili tada poznati učenjaci, među kojima se posebno ističe Muslim b. Halid ez-Zendži. Uputio se u Medinu gde je od Malika naučio al-Muvatta. Hadis i hadiske nauke je učio od Sufjana b. ’Ulejne i drugih medinskih učenjaka. Zatim se 199/814 godine uputio u Irak i tamo neko vreme bio učenik Muhammeda b. el-Hasana (koji je učio kod Ebu Hanife). U Bagdadu je sabrao, do tada stečeno znanje iz fikha u knjizi pod nazivom al-Hudždža. Zatim se 199/814 godine iz Bagdada preselio u Egipat, gde je napisao svoja dela ar-Risala i al-Umm. Pored toga što je bio imam u islamskom pravu i osnovama islamskog prava, bio je i veliki poznavalac hadisa, arapskog jezika, književnosti i poezije. 
Šafijini učenici. 1. Ebu Jakub Jusuf b. Jahja el-Buvejti jedan od najpoznatijih Šafijinih učenika (preselio 231/866 godine). Prilikom izdavanja fetvi oslanjao se na mišljenja svog učitelja. Šafija ga je kao svog zamenika ostavio da vodi kružok u Egiptu. To je i činio sve dok nije pozvan u Bagdad. Zato što nije hteo potvrditi da je Kur’an stvoren, strpan je u zatvor. Prenosi se da je u zatvoru imao običaj oprati odeću i tako je čistu obući u petak i namirisati se, a onda kada bi se začuo ezan za džumu, izašao bi pred vrata zatvora odakle bi ga zatvorski stražar vratio nazad u ćeliju. Tada bi el-Buvejti rekao. „Gospodaru moj, odazvao sam se na tvoj poziv, ali su me sprečili:“ Tako je u zatvorskoj ćeliji i umro – Allah mu se smilovao. 
2. Ebu Ibrahim Isma’il b. Jahja el-Muzeni (rođen 175/791., a preselio 264/878. godine). Veliki egipatski učenjak i prenosilac hadisa. O njemu je Šafija rekao: „el-Muzeni je veliki pomagač mog mezheba:“ Napisao je mnoga dela od kojih su mu najpoznatija: al-Džami’ al-kabir, al-Džami as-sadžir, al-Mantur, al-Masa’il al-mu’tabira, at-Tagib fi al-’ilm, al-Vata’ik i al-Muhtasar as-sadžir. 
3. Er-Rebi b. Sulejman b. ’Abduldžebbar el-Muradi (rođen 174/790 a preselio 270/883. godine). Preko njega su sačuvana dela ar-Risala i al-Umm. 
4. Ebu Hafs Harmele b. ’Abdullah en-Nedžejbi el-Misri (rođen 166/782 a preselio 243/857 godine). Prenosilac je hadisa preko Šafije, Muslima i Ibn madže. Napisao je dela al-Mabsut, al-Muhtasar, aš-Šurut, as-Sunan... 
5. Ebu ’Ali el-Husejn b.’Ali b. Zejd el-Karabisi (ne zna se tačno kada je preselio, ili 245/859 ili 248/862. godine). Jedan od najpoznatijih učenjaka fikha u Bagdadu iz svog vremena. Prvo je naučio fikh pravne škole sledbenika slobodnog mišljenja a onda je, kada je došao u Bagdad i uključio se u šafijino društvo, promenio mišljenje i postao sledbenik njegovog mezheba. Zbog neslaganja sa Imamom Ahmedom, koji mu je bio lični prijatelj, oko pitanja stvorenosti Kur’ana, napustio ga je (a njega su napustile hanbelije i svet je prestao prenositi njegove reči).