- - - - - -
Petak, 24 Novembar 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

TURBE DŽAMIJA U BEOGRADU – RANIJE POZNATA KAO DŽAMIJA HABIL EFENDIJE

  • Objavljeno Nedelja, 18 Decembar 2016 22:59

turbeDzamija

Lokacija: Džamija se nalazila u bloku sadašnjih ulica: Simine, Francuske, Gospodar Jevremove i Dositejeve. Habil ef. džamija, sagrađena je u prvoj ili drugoj deceniji XVII veka. Ona je postala centar istoimene mahale. Nalazila se preko puta vezirovog saraja, a tako je ucrtana u Talijanskom i Gumpovom planu, s kraja XVII veka.

Istorijski podaci: Ova džamija predstavlja obnovljenu Habil-efendijinu ili Turbe džamiju, ponovo sazidanu na mestu stare. Drugi dokaz za ovu tvrdnju je nalaz u konsignaciji neautorizovanog plana iz 1789. godine, gde se donja džamija u blizini pozorišta naziva džamija Habil ef. Habil ef. bio je poznati beogradski muftija. Verovatno po tradiciji ostao je naziv džamiji prema zanimanju osnivača. U dvorištu džamije pokopano je telo Kara Mustafa-paše, posle katastrofalnog neuspeha pohoda na Beč i njegovog pogubljenja 1683. godine po nalogu sultana – zadavljen je svilenim gajtanom a njegova glava je poslana u Jedrene sultanu u ruke, a ukopana je u glavnom mezaristanu. Kako je telo vezira Kara Mustafa-paše tu pokopano u dvorištu Habil ef. džamije, sagrađeno je turbe na mezaru, povećana je plata službenicima džamije. Možda je od tog vremena – pokopa tela Kara Mustafa-paše, Habil ef. džamija i prozvana ”Turbe džamija” čiji je naziv trajao do kraja XIX veka. Ova džamija je u periodu austrijske okupacije u vremenu 1717–1739. godine bila pretvorena u vojnu bolnicu, koja je ucrtana 1740. godine u planu. Posle ponovnog dolaska turske vojske 1739. godine nakon austrijskog poraza kod Grocke iste godine džamiju je obnovio deftedar Ahmed ef. Za dušu svog oca, koji je graničio sa imanjem i kućom beogradskog muftije, po čemu je i ul. u Brušovom planu onda zapisana Mufti gassen. Turbe džamija, koja je bila u blizini Bajram-begove džamije, služila je nakon otvaranja Beogradskog pozorišta za smeštaj pozorišnih stvari, za razliku od Bajram-begove džamije, koja je bila pretvorena u kotlovnicu pozorišta, a potom je od naroda dobila naziv ”Kara džamija”. Bajram-begova je džamija procenjena na 120 dukata, a imala dimenzije tlocrta 15,00 x 15,00 m, a Turbe džamija procenjena je na 80 dukata, a imala je dimenzije 11,00 x 11,00 m. Arhitektura: U Joksimovićevom planu, koji je provodio novu regulaciju Beograda, utvrđeno je, da je Turbe džamija imala tlocrt objekta 11,00 x 11,00 m, a visinu do vrha kubeta (kupole) 16,00 m. Objekat je pripadao jednoprostornoj potkupolnoj džamiji, sa neuobičajenim rešenjem završnog dela građevine, gde su se iznad pandantifa nalazile kupolice na uglovima sa dosta visokim tamburom, šestouglog preseka, što je ističe sa dosta skladnim proporcijama ukomponovanih elemenata, jednostavne i dopadljive arhitekture fasada – neuobičajene za balkansku islamsku sakralnu arhitekturu. Slično rešenje nalazimo kod Husein-pašine džamije u Pljevljama, koja spada u mali broj potkupolnih džamija koje nisu stradale od vandala novog vremena, koji su uživali u rušenju sakralnih islamskih objekata, posebno onih koji su imali visok styepen vrednosti i bili su pod zaštitom države. Još gore, što su te horde rušitelja terale i ponižavale narod sa drvenim palicama karadža, da sam sruši elemente na objektima koji nisu srušeni i očisti otpadni materijal i odveze ga na deponije otpadnog materijala i smetlišta, a prostor uredi za parking prostor. Inače, građevina na vidljivim fasadama ima po dva otvora koji se završavaju šiljatim lucima. Postavljen je podesni venac, a zatim se zid bez otvora dosta visoko diže do krovnog venca. Dakle, počinje prelaz u osmouglu osnovu tambura. Kako četiri strane tambura zaklanjaju kupolice, prozori su postavljeni samo na ostale četiri strane u ravni fasadnih zidova. I ovi prozori su bili završeni šiljatim lucima. Kupola je niska pokrivena olovom, kao i ugaone kupolice.

(Preuzeto iz časopisa Most, tekst Abdulaha Talundžića)

 

VELIKO MEZARJE U BEOGRADU - NA MESTU GDE SE DANAS NALAZI STUDENTSKI TRG

  • Objavljeno Subota, 10 Decembar 2016 15:17

mezarjeBeograd

Studentski trg je najstariji beogradski trg koji se prostire na potezu od ulice Vase Čarapića do Uzun-Mirkove, a u okviru njega se nalazi i dobro poznati Univerzitetski park. Istorijski podaci govore da se na tom prostoru još od 1688. godine pa sve do kraja 60-ih godina 19. veka nalazilo tursko groblje. Groblje je ostalo čak i kada je na ovom mestu otvoreno prvo beogradsko “pazarište” tj. Velika pijaca, 1824. godine. Četrdeset jednu godinu, pijaca je bila smeštena tik uz mezarje koje biva prekopano tek dve godine po izgradnji Kapetan Mišinog zdanja 1865. godine. Velika pijaca je bila centar trgovine, dok je Ulica Vase Čarapića važila za čaršiju u kojoj su sa obe strane bili smešteni brojni turski dućani. U okolini pijace, mahom u liniji sa današnjom zgradom Kapetan Mišinog zdanja, podignuto je više objekata koji su se isticali svojom građevinskom solidnošću i javnim značajem.

mezarjeBeograd02

MINBER NAS PODSEĆA: BATAL DŽAMIJA

  • Objavljeno Ponedeljak, 05 Decembar 2016 19:51

batalDzamija02

Batal džamija – do 1789. godine Ejnehan begova džamija

Batal-džamija se nalazila u Beogradu, na prostoru blizu Savezne Skupštine, do ugla Vlajkovićeve ulice i Bulevara revolucije (nekadašnji Carigradski drum). Od svih preostalih džamija u Beogradu, posle odlaska Turaka-Osmanlija (1867. godine), nijedna nije toliko zapamćena, niti je o bilo kojoj toliko raspravljano i pisano u srpskom narodu kao o ovoj napuštenoj (Batal) džamiji. Ovo iz razloga što se ova džamija nalazi na mestu od strateškog značaja. Osim toga, u arhitektonskom pogledu, bila je to monumentalna građevina, vrlo skladnih proporcija i vrlo specifična, jedna od najinteresantnijih preostalih džamija u Beogradu 60-tih godina XIX veka. U nekom austrijskom izveštaju s kraja XVIII veka navodi se da je ”za hiljadu koraka daleko od onog gradskog bedema koji je opasivao varoš”. Identifikaciju Batal-džamije sa Ejnehan-begovom izvršio je naš poznati orijentalista-turkolog i istoričar, pravi entuzijasta u svome poslu, rahmetli dr. Hazim Šabanović (1916-1971.) u svom radu pod naslovom ”Urbani razvitak Beograda od 1521-1688. godine”, objavljenom u Glasniku grada Beograda knj. XVII/1970. Na temelju jednog turskog dokumenta s kraja XVII veka, Šabanović je ustvrdio, da se Ejnehan-begova džamija nalazi u polju Vračar i da ju je sagradio, sredinom devete decenije XVI veka (1585. godine) beogradski nazor Ejnehan-beg oko koje se formirala mahala istog imena. Ejnehan-begova džamija se pod ovim imenom spominje sve do 1789. godine. Po monumentalnoj gradnji vidi se da je njen legator bio bogat čovek. Ejnehan-beg je od 1585. do 1590. godine bio sandžak-beg Konavlja. Krajem 1592. godine uspeo je da dobije Čanadski sandžak u Ugarskoj gde je 1594. godine umro. U borbama za Beograd, 1717. godine, ”carevci su prve protiv grada baterije topova smestili bili oko Majdana – prema jednoj velikoj džamiji”. Svakako da je ovde u pitanju Tašmajdan i Ejnehan-begova džamija. Ova se džamija tada nalazila na liniji borbi. Smatra se da je ona u tim borbama prvi put oštećena. Za vreme druge austrijske okupacije Beograda (1717-1739.) ova džamija je bila pretvorena u skladište uniformi regimente princa Aleksandra Virtemberškog. Nakon pobede Turaka nad Austrijancima, kod Grocke 1739. i njihovog ponovnog povratka u Beograd, odmah se pristupilo popravkama oštećenih džamija; one koje su bile pretvorene u crkve različitih hrišćanskih redova, trgovine i nastambe bile su vraćene u prvobitno stanje. Ejnehan-begova džamija je popravljena tek 1766. godine; za radove je, prema Radmili Tričković, potrošeno 7.646 groša. U borbama za Beograd, 1789. godine, džamija je bila prilično oštećena i tada se po prvi put spominje Batal-džamija (Mosche Batall-Chamia). Austrijanci su u blizini ove džamije izgradili redute, a Turci su je, kao monumentalni objekat, koristili za odbranu. Neki pisci navode da je glavnokomandujući austrijskih trupa (60.000 vojnika i 300 topova), sedamdesetčetvorogodišnji maršal Laudon, od Batal-džamije komandovao i prema njenoj munari usmeravao i određivao pravce napada na grad, a da su turska vojska i topništvo (9.000 vojnika) žestoko uzvraćali. Tom prilikom maršal Laudon je bio ranjen u ruku. Austrijanci su tada po treći put od Turaka preuzeli Beograd i zadržali se u njemu svega dve godine, kao i prvi put. U borbama za oslobođenje Beograda u Prvom srpskom ustanku, 1806. godine, Turci su sa Batal-džamije pružali otpor ustanicima koji su se bili ušančili na Tašmajdanu, a tu se nalazio i Karađorđev stan. Za vreme tih borbi Batal-džamija je bila dosta oštećena, kao i mnoge druge džamije u Beogradu. Karađorđe je, po zauzeću Beograda, mnogim turskim ženama ”koje su nemilosrdno i nečovečno vojnici ostavili nage… ukazao milosrđe i odredio im dve džamije za stanovanje”. Po pisanju Jove Toškovića, ”broj džamija upotrebljen za ovu svrhu bio je mnogo veći”. Po beleškama S.I. Popovića, jedna džamija, ”ona na Velikoj pijaci, u avliji žandarmerijske kasarne bila je pretvorena u pravoslavnu crkvu, pri čemu nije dirano u spoljnu arhitekturu, već je na minaret okačeno jedno zvono”. Beograd je pod tursku vlast ponovo došao 1813. godine, a uskoro je u njemu zavladao režim dvojne, srpsko-turske, vlasti. Beogradski vezir, Jusuf-paša, je imao nameru da popravi Batal-džamiju. Na njegov predlog Porta mu je poslala 50.000 groša, dva zlatna polumeseca alema i ferman kojim mu se naređuje ”da popravi beogradske džamije koje su za popravku a naročito Batal-džamiju na Vračaru”. Jusuf-paša je obavestio kneza Miloša, 20. juna 1836. godine, da je dobio ferman za popravku Batal-džamije i tom prilikom mu je, između ostalog, saopštio: ”…indžinir Ethem-bej, video je kako stoka ulazi u ovu džamiju, zbog čega su joj zazidana vrata…” Uzalud je Jusuf-paša objašnjavao knez Milošu kako ”…naš Car… ima veliku ohotu k opravljanju zadužbina” i isticao da se popravka treba izvršiti da bi nizami, koji će na Vračaru vežbati, mogli kad dođe vreme i namaz klanjati u džamiji”. Knez Miloš nije dozvolio opravku navodeći da je Vračar u srpskim rukama i da je u blizini palilulske crkve, iako je baš on, knez Miloš 1818. godine popravio džamiju u Jagodini i iznova joj izgradio kameni minaret. Ni posle dužih pregovora i urgencija iz Carigrada džamija nije popravljena. Knez Miloš je mislio da se popravkom Batal-džamije teži proširenju turske vlasti izvan granica beogradske varoši, a imao je hatišerif po kome je sva zemlja van varoši bila u nadležnosti Srba. Kako navodi Rašid-bej (Istorija čudnovatih događaja u Beogradu i Srbiji, SKA, Spomenik XXIII/1894.) knez Miloš je zabranio popravku Batal-džamije. Na traženje srpske deputacije u Carigradu, beogradskom veziru je upućena naredba da se popravka Batal-džamije ne vrši. Zatim je Miloš naredio ”da se oko Batal-džamije više pandura nađu i još noću poore prostor oko nje”. Jusuf-paša je novcem namenjenim za popravku Batal-džamije popravio neku drugu džamiju. Batal-džamija je i dalje privlačila pažnju domaćih i putnika sa Zapada koji su prolazili kroz Beograd. Navodimo zapažanja nekih od njih. S. Kaper 1850. između ostalog, piše: ”Ovaj spolja dosta zanimljiv spomenik prošlih dana” i ”tamošnji zadah” će odvratiti pobožnog putnika da se približi i uveri da ovaj spomenik služi sasvim drugim potrebama nego onih veoma zadahnutih srdaca”. Zamorski ističe, 1855/1856. godine: ”Nedaleko od Palate (Dvora) na pustom prostoru iza nje, stoji ruševina male, ali lepe od crvenkastog kamena sagrađene džamije, uništene u poslednjim ratovima, koju vredi sačuvati kao spomenik i ukras toga mesta”. Putnik Ležea, 1867. godine, piše: ”Među ovim džamijama ima jedna koja zaslužuje da joj se pokloni pažnja. To je Batal-džamija, koju su vojnici Crnog Đorđa oteli od Turaka, napuštena je već pola stoleća i leži usamljena, na jednom velikom trgu, preko puta groblja. (Reč je o groblju u današnjem tašmajdanskom parku koji je zasađen u radnim akcijama nakon svršetka Drugog svjetskog rata.) Vreme joj je obojilo zidove onom sivkastom bojom koja daje čar starim zdanjima; u pukotinama njenih zidova ptice su svile gnezda dok joj je polusrušeno kube obraslo u divlji šeboj”. Poznati arheolog, pisac i putopisac F. Kanic boravio je u više navrata u Beogradu, i pored ostalog napisao: ”Usred hrišćanskog Beograda stajala je do 1878. godine Batal-džamija (batal na turskom: zapušten) kao neosporno najlepša turska građevina u Srpskom vilajetu, usamljena i veličanstvena, kao da žali za sjajnim danima Polumeseca kojeg se još sećala. Ističući se nad okolinom svojom masivnošću, njen kvadratni centralni deo od mrkooksidisanog peščara prelazio je na polovini visine u osmougao koji je nosio gordu kupolu. batalDzamija03
Uz južnu fasadu se, takođe, sa osmostranog pijedestala, uzdizalo kitnjasto, vitko minare, sa koga je nadaleko odjekivao poziv vernicima na molitvu, a Laudon je pomoću njega odredio pravac napada na obližnju tvrđavu. Kad je Karađorđe osvojio Beograd, šerefe i vrh minareta su se sručili sa svoje gorde visine, a centralni deo je, prkoseći zubu vremena, ostao postojan, izuzev nasilno razvaljenog glavnog portala. Kroz dvadeset prozora sa šiljatim lukovima prodirala je sunčana svetlost u unutrašnji prostor, od čijih osam kitnjastih rebrastih lukova, na koje se oslanja kupola, četiri, kao nosači pandatife koji obrazuju svod, imaju i konstruktivnu funkciju. Spoljni zakošeni trapezi, posrednici pri prelasku iz kvadrata ka osmokutnom tamburu, bili su s unutrašnje strane sveta na kojoj se nalazi Meka, ukrašeni gracioznim visuljcima, kako se to vidi i na mojoj skici koju sam radio 1860. godine”. Omiljena ideja upravnika Biblioteke Šafarika bila je da se Batal-džamija pretvori u srpski nacionalni muzej, međutim, na putu ka ostvarenju te zamisli stajali su obziri prema tadašnjem sizerenu, koji su isključivali primenu ove velelepne građevine u nacionalno-kulturne i crkvene svrhe, ona je ostala neiskorišćena sve dok nije, po naređenju energičnog namesnika Blaznevca, na žalost, sravnjena sa zemljom”. K.N. Hristić zapisuje: ”Unutrašnjost džamije bila je smetlište, za čitavu okolinu, puno svakojake nečisti. Glavni joj je ulaz bio sa severne strane prema varoši, ali su joj svi prozori unaokolo bili razvaljeni, gotovo do zemlje, te je izgledala kao da stoji na svodovima. Vrh u minareta bio je podrubljen… Po dupljama na džamiji legli su se, na hiljade, vrapci i čavke, a uveče su je obletala čitava jata slepih miševa. Krov, godinama zasipan zemljom i prašinom, bio je pokriven trnjem i travuljinom. Čak je iz onih pukotina nikao jedan mali dud crnoga roda, oko koga su vrapci džaveljali, da vam čak dole uši zaglušnu”. M.Đ. Miličević je u svome dnevniku pisao da se knez Mihailo ustavljao na ovoj džamiji i govorio ”da bi trebalo opraviti i u njoj smestiti državnu arhivu, ali ga preteče smrt…”. ”18. maj 1869. godine; juče na noć srušena je Batal-džamija. Kafedžija Panđalo dao je Cincarima 230 dukata da je poruše.” ARHITEKTURA Batal-džamija je bila jednoprostorna potkupolna džamija, sa trompama na prelazu iz četverougla u osmougaoni tambur koji je bio bez prozora. Iznad trompi, sa vanjskih strana, bili su trouglasti delovi krova. Prema dr. D. Đurić-Zamolo, dužina vanjske strane objekta bila je oko 15,00 m, a visina je iznosila do vrha kupole oko 18,00 m. Navedene dimenzije su bile približne dimenzijama mnogih preostalih džamija u Beogradu 60-tih godina XIX veka. Arhitektura Batal-džamije se u mnogome razlikovala od ondašnjih beogradskih džamija. Monumentalno sagrađena od tesanog kamena-pješčara, koji je vremenom dobio crvenkasto-sivu boju, ona je bila harmoničnih proporcija, osvetljena sa dvadeset prozora. Prozori su se završavali šiljatim lukovima. U zidove tambura nisu bili ugrađeni prozori. Ulaz u džamiju nalazio se sa severne strane. Pretpostavlja se da se ispred ulaza u džamiju, ranije, nalazio trem sa stupovima i kupolicama radi zaštite od nevremena, koji je u toku burnih vremena i ratova porušen, jer je nemoguće da je ovako monumentalna džamija bila bez ulaznog trema. Minaret je bio izgrađen na osmostranom pijedestalu, od istog kamena kao i zidovi džamije, sa kitnjasto obrađenim kamenim elementima sa donje strane šerefe, dok je po celoj visini imao udubljenja-kanelure. Minaret se skladno uklapao sa objektom džamije. Pretpostavlja se da je kupola džamije nekada bila pokrivena olovom koje je vremenom – promenom vlasti – skinuto. Po raspoloživim skicama i crtežima (R. Kanica i K. Jovanovića) lako se da zaključiti da je dekoracija unutrašnjih površina bila vrlo bogato urađena, a posebno mihraba i minbera. Mihrab-niša (udubljenje) u zidu prema kibli je imao pravokutni okvir, koji je bio krasno profilisan i sa floralnom dekoracijom ukrašen. Pri vrhu mihraba (niše) bio je, u kamenu, izrađen ukras u obliku stalaktita, koji je vjerovatno bio i obojen. Iznad mihraba, između i iznad trompi, isticali su se povijeni, šiljati konstruktivni i dekorativni lukovi, izrađeni od naizmenično nanizanih kamenih blokova, tamnih i svetlih. Trompe su u donjem delu bile ukrašene kitnjasto obrađenim kamenom u obliku stalaktita. Velika je šteta da je ovako monumentalan objekat, izgrađen krajem XVI veka, nebrigom i nemarom odgovornih ljudi nestao sa lica zemlje. Uz malo dobre volje, mogao je biti adaptiran da ostane kao svedok jednog vremena, spomenik sakralne arhitekture islamske provenijencije na međi sučeljavanja različitih svjetova. (Preuzeto iz časopisa Most, tekst Abdulaha Talundžića)

batalDzamija01

MINBER NAS UPOZNAJE: HANBELIJSKI MEZHEB

  • Objavljeno Subota, 03 Decembar 2016 21:47

hanefijskiMezheb

Hanbelijski mezheb (al-madhab al-hanbali) je jedna od četiri velike sunnijske (sunitske) pravne škole u islamskom svetu. Hanbelijskom je nazvana po Imamu Ahmedu b. Muhammedu b. Hanbelu – Allah mu se smilovao. 
Pravni temelji hanbelijskog mezheba: Tekstovi Kur’ana i Hadisa (sa napomenom da je, kao izvor, imam Ahmed verodostojne (sahih) hadise stavljao ispred mišljenja, analogije i reči ashaba). Rešenje pravnog pitanja donetog od strane nekog od ashaba. Prema tome, ukoliko bi za određeni problem naišao na pravno rešenje (fetvu) nekog od ashaba – pod uslovom da se ono ne kosi sa mišljenjem drugih ashaba – Imam Ahmed ga je prihvatao i mimo njega ne bi tražio drugo. U slučajevima u kojima se ni ashabi među sobom nisu bili usaglasili, Imam Ahmed se opredeljivao za ono rešenje koje je, po njegovom mišljenju, bilo bliže slovu Kur’ana i Sunneta, ne izlazeći ni tada iz okvira mišljenja ashaba. Ukoliko se nije mogao odlučiti ni za jedno od njihovih mišljenja, samo bi ih naveo, ne izjašnjavajući se sa svoje strane ni za jedno od njih.U slučaju da nije bilo drugih zapreka, prihvatao je mursel, pa čak i daif hadise i davao im prednost u odnosu na analogiju. Ovde treba naglasiti da pod daif hadisom on ne podrazumeva lažne i neprihvatljive hadise, niti one u čijem se lancu prenosilaca nalazi neko ko je optužen za laž. Ovo zato što je po njemu i slab hadis delimično mogao biti verodostojan ili dobar, budući da je hadise klasifikovao samo na verodostojne i slabe. Zato je i takva vrsta hadisa, u sličaju da se ne kosi sa mišljenjem nekog od ashaba, ili sa njihovim jednoglasnim mišljenjem, po stavu Imama Ahmeda kao izvor bio važniji od analogije. Što se tiče same analogije, Imam Ahmed ju je koristio samo u slučaju nužde, kada potvrdu za svoje mišljenje nije mogao naći ni u jednom drugom, ranije spomenutom izvoru. Iako je opštepoznato da bi od dva mišljenja jedno moglo biti bolje i ispravnije (al istihstan), Imam Ahmed za svoje stavove to nije praktikovao uzimati. Ipak, Ibn Kudama navodi da je Imam Ahmed i o tome vodio računa i da ga je kao izvor koristio posle analogije. Prema tome al istihsan u hanbelijskoj pravnoj školi treba shvatiti kao opredeljenje za jedno od više mogućih rešenja, i to za ono koje bi moglo biti najispravnije i za opšti interes. 
Raširenost hanbelijskog mezheba: Hanbelijska pravna škola nije kao ostale tri imala uspeha u širenju. Razloge za to treba tražiti u sledećim činjenicama: strogo je bazirana na predaji i tradiciji, što je prema slobodnom mišljenju (al idžtihad), osim u slučaji krajnje nužde, ostala zatvorena, šro iza nje, izuzev u poslednje vreme na Arabijskom poluostrvu, nije stajala nijedna vlast i što se u poređenju sa ostalim mezhebima pojavila relativno kasno. Hanbelijska pravna škola danas je raširena na Arabijskom poluostrvu, u okolini Damaska i južnom Egiptu. Ograničeno je prisutna još u nekim islamskim zemljama. Međutim treba napomenuti da se hanbelijski mezheb izučava u svim srednjim školama koje pripadaju Azharu, kao i na samom Univezitetu al Azhar u Egiptu.
Imam Ahmed b. Muhammed b. Hanbel b. Hilal b. Esed b. Idris b. ’Abdullah b. Hajjan b. ’Abdullah b. Enes b. ’Avf b. Kasit b. Mazin b. Šejban ... b. Va’il ez-Zuheli eš-Šejbani rođen je 164/780 a preselio 241/855 godine. Rodio se u Bagdadu u mesecu rebi’u-l-evvelu. Otac mu je umro kada je Ahmed imao samo tri godine, pa je brigu o njemu preuzela njegova majka. Zato je više poznat po svom dedi koji je bio ugledan i poštovan čovek. U potrazi za znanjem Ahmed je često putovao između Basre, kufe, Šama, Mesopotamije, Mekke, Medine, Jemena i ostalih centara gde se širilo znanje. Fikhske nauke je izučavao kod Muhammeda b. Idrisa eš-Šafi’ija, Sufijana b. ’Ujejne, Veki’a b. el-Džerraha, Jahje el-Katana, Jezida b. Haruna, Isma’ila b. ’Ulejje, Hušejma b. Bešira, ’Abdurrezaka b. Hemmama es-Sen’aija i drugih. Bavio se sakupljanjem Poslanikove, sallallahu alejhi ve sellem, tradicije, ulažući sve svoje napore na njenom očuvanju, tako da je u svoje vreme istovremeno bio imam učenjaka hadisa, prvak učenjaka islamskih pravnika i vođa ustrajnih čuvara istine. Rekao je el-Hafiz ez-Zehebi: „Broj njegovih učitelja od kojih on prenosi hadise u El-Musnedu prelazi dvesta osamdeset.“ Imam Šafija je kazao: „Kada sam napustio Bagdad, u njemu iza sebe nisam ostavio nikoga bogobojaznijeg, učenijeg ni čestitijeg od Ahmeda b. Hanbela.“ Ebu Dža’fer en-Nufejli je rekao: „Ahmed b. Hanbel je bio jedan od najvećih poznavalaca vere.“ Vreme u kojem je živeo Imam Ahmed obeležio je početak veoma žive aktivnosti prevođenja na arapski jezik filozofske literature sa drugih jezika. Taj pokret je bio svestrano pomagan od strane islamskih vladara i namesnika što je imalo za posledicu da se veoma brzo u verovanju i obredima muslimanskog sveta pojave razne novotarije i prošire sekte. Halifa Me’mun pokušao je svetu silom nametnuti mu’tezilske ideje. Ostajući nepokolebljiv i čvrsto dosledan istini, Imam Ahmed to nije prihvatio pa je el-Me’mun naredio da se strpa u zatvor i podvrgne mučenju. Posle el-Me’muna na isti način se prema njemu poneo i el Mu’tesim, tako da je Imam Ahmed proveo u zatvoru dvadeset osam meseci sa okovima na nogama, čak i dok je klanjao i spavao. Kasnije, kada je pušten iz zatvora, i nakon što su mu zarasle zatvorske rane, Imam Ahmed je ponovo nastavio sa svojim predavanjima u džamiji. Za vreme el-Vasikove vladavine, Imamu Ahmedu je pet godina bilo zabranjeno da odlazi i u džamiji održava predavanja. Tek za vreme vladavine el-Mutevekkila ponovo je, uz Allahovu pomoć, počela da zaživljava istina i verodostojna tradicija i da se suzbija mrak i nepravda. 
Imama Ahmeda su slušali i od njega učili brojni učenici, kasnije veliki učenjaci. Među njima su bili: njegovi sinovi ’Abdullah i Salih zatim Buhari, Muslim, Ebu Davud, el-Esrem, Ebu Ja’la el-Mevsili, Mejmuni, Ibn kani, Ebu Zur’a, Hanbel b. Ishak i drugi.

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Ponedeljak, 28 Novembar 2016 18:52

minber25112016

Od Hasana ibn Alija, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: „Upamtio sam od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da je rekao: 'Ostavi ono što ti je sumnjivo,  a prihvati ono što ti nije sumnjivo’. " (Tirmizi)
Od Enesa ibn Malika, radijallahu anhu, prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Niko od vas neće biti vernik sve dok ne bude želeo svome bratu ono što želi i sebi.“ (Buhari)
Ebu Hurejre, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem rekao: „Ko veruje u Allaha i Sudnji dan neka govori dobro ili neka ćuti; ko veruje u Allaha i Sudnji dan neka bude pažljiv prema svom komšiji; ko veruje u Allaha i Sudnji dan neka počasti svoga gosta.“ (Muslim)
Od Ebu Zerra, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: Rekao mi je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: „Boj se Allaha ma gde bio, a posle lošeg dela uradi dobro delo koje će ga izbrisati, i lepo se prema ljudima ophodi.“ (Tirmizi)
Od Abdullaha ibn Abbasa, radijallahu anhu, prenosi se da je rekao: „Jednog dana sam bio iza Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pa mi je rekao: 'O, mladiću,
podučiću te nekim rečima: Čuvaj Allaha, Allah će te čuvati. Pazi na Allaha, naći ćeš Ga ispred sebe. Kada moliš, moli Allaha. Ako tražiš pomoć, traži je od Allaha. Znaj, da kada bi se svi ljudi sakupili da ti neku korist pribave, ne bi ti mogli pomoći
osim samo onoliko koliko ti je već Allah propisao. Također, kada bi se sakupili da ti nanesu neku štetu, ne bi ti mogli nauditi osim onoliko koliko ti je to Allah već odredio. Podigla su se pera i osušile su se stranice.'“ (Tirmizi)
„Pazi na Allaha, uvek će ti biti na pomoći. Seti se Allaha kad si u obilju, Allah će te se setiti kada si u oskudici. I znaj, da ono što te je mimoišlo nije te moglo ni zadesiti, a ono što te zadesilo nije te moglo ni mimoići. Znaj, zaista je pobeda u strpljivosti i zaista je spas nakon nevolje, i zaista je s tegobom olakšanje.“(Hakim)
Ebu Mes'ud, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Ono što su ljudi zapamtili od vremena prvog poslanstva jesu reči: Ako se ne stidiš, radi što hoćeš.“ (Buhari)
Od Sufjana ibn Abdullaha, radijallahu anhu, prenosi se da je kazao: „Rekao sam Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, O, Allahov Poslaniče, reci mi o islamu nešto o čemu neću morati nikoga pitati posle tebe. Na to je Allahov Poslanik, sallallahu
alejhi ve sellem, rekao: 'Reci, verujem u Allaha, a zatim ustraj na tome.' (Muslim)
Od Ebu Malika Eš'arija, radijallahu anhu, prenosi se da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Čistoća je polovina imana. Reč El-hamdulillah puni mizanske terazije. Reči Subhanallahi vel-hamdulillahi pune prostor što je između nebesa i zemlje. Namaz je svetlo. Sadaka je jasan dokaz. Strpljivost je sjaj. Kur'an je nepobitan dokaz za tebe ili protiv tebe. Svi ljudi rade i trude se i odgovorni su za svoju dušu, spasiće se onaj koji je svoju dušu očistio pokoravajući se Allahu, a propao je onaj koji ju je gresima zaprljao.“ (Muslim)