- - - - - -
Petak, 24 Novembar 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

MINBER NAS UPOZNAJE: ŠAFIJSKI MEZHEB

  • Objavljeno Nedelja, 27 Novembar 2016 09:42

safije

Šafijski mezheb (al-madhab aš-šafi’i) je jedna od četirivelike sunnijske (sunitske) pravne škole u islamskom svetu. Nazvana je po Imamu Muhammedu b. Idrisu (eš-Šafi’iju) Šafiji – Allah mu se smilovao! 
Učenje šafijske pravne škole temelji se na sledećim izvorima: 
1. Kur’anu, kao prvom i najvažnijem izvoru, i to po vanjskom smislu njegovog teksta. 
2. Sunnetu, kao drugom po redu najvažnijem izvoru koji se mora primenjivati, čak i u slučaju kada se radi o predajama samo sa jednim prenosiocem (ahad). Jedini uslovi koji se postavljaju u ovakvim predajama su: da je ona verodostojna i da je lanac predaje neraskidiv. Šafija u svom delu ar-Risala odlučno brani predaje samo sa jednim prenosiocem. Zbog takvog svog stava stekao je poverenje učenjaka hadisa toliko da su ga oni prozvali nadimkom „pomagač sunneta“. Šafija kao dokaz ne priznaje mursel predaje, osim onih koje prenosi Se’id b. el-Musejjib, jer je jedino za njih ustanovio niz prenosilaca sve do Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. U pogledu ovoga ne slaže se sa Ebu Hanifom. 
3. Konsenzus mišljenja kome Šfija daje prednost nad predajama koje prenosi samo jedna osoba. U tom smislu, poznat je njegov stav: „Konsenzus mišljenja je ubedljiviji od predaje samo sa jednim prenosiocem (al-idžma akbar min al-habar al-mufrad).“ 
4. Analogiju Šafija uvažava kao izvor pod uslovom da ima podlogu u Kur’anu i Sunnetu i da je pravilno izvedena. Kao dokaze Šafija odbacuje sve ostale fikhske izvore kao što su: opredeljenje za najbolje rešenje o kome je pisao posebnu knjigu i prokomentarisao poznatim rečima: „Ko se za neko rešenje opredeli kao najbolje na osnovu slobodne procene, samim tim se upustio u propisivanje verozakona.“ Takođe, rešenja od opšteg interesa Šafija u svom mezhebu ne prihvata kao valjan izvor. Praksa stanovnika Medine po Šafiji ne može biti valjan izvor. To je osporio malikijama u svom delu al-Umm. Mišljenje ashabaŠafija takođe ne uvažava kao valjan izvor, jer i njihovo mišljenje smatra slobodnom procenom koje, kao i kod ostalih ljudi, može biti pogrešno.Dakle, Šafija – Allah mu se smilovao – svu svoju pažnju je usresredio na sahih i hasen hadise, tvrdeći da niko nema pravo suprostavljati se Allahovom Poslaniku sallallahu alejhi ve sellem. U tom smislu od njrga se prenosi da je rekao: „Kada je hadis sahih, onda je to moj mezheb.“ 
Raširenost šafijskog mezheba: Egipat – zato što se tamo učvrstio njegov (Šafijin) novi mezheb i jer su njegovi učenici tamo najviše radili na njegovom širenju. Šafijski mezheb se dobrim delom proširio i u Iraku i Šamu, a odatle dalje prema Horasanu, Jemenu, Hidžazu i zemljama na Indijskom potkontinentu. U Indoneziji i Maleziji zvanični mezheb je šafijski. Tamo je mezheb zajedno sa Islamom dospeo putem trgovaca sa Arapskog poluostrva. 
Imam Ebu Abdullah Muhammed b. Idris eš-Šafi’i el- Kureši el-Matlebi rođen je u Gazzi 150/767 godine a preselio 204/819 u Egiptu. Pošto mu je otac umro dok je Šafija bio još dete, majka ga je donela u Mekku i tu je i odrastao. Dosta rano je naučio Kur’an napamet i zavoleo je arapski jezik i književnost, a posebno poeziju. Zato se iz Mekke povukao u pustinju kako bi naučio čisti arapski jezik sačuvan od stranih uticaja. Naučio je napamet Malikov al-Muvatta i posvetio se izučavanju fikha i Kur’anskih nauka. Učitelji su mu bili tada poznati učenjaci, među kojima se posebno ističe Muslim b. Halid ez-Zendži. Uputio se u Medinu gde je od Malika naučio al-Muvatta. Hadis i hadiske nauke je učio od Sufjana b. ’Ulejne i drugih medinskih učenjaka. Zatim se 199/814 godine uputio u Irak i tamo neko vreme bio učenik Muhammeda b. el-Hasana (koji je učio kod Ebu Hanife). U Bagdadu je sabrao, do tada stečeno znanje iz fikha u knjizi pod nazivom al-Hudždža. Zatim se 199/814 godine iz Bagdada preselio u Egipat, gde je napisao svoja dela ar-Risala i al-Umm. Pored toga što je bio imam u islamskom pravu i osnovama islamskog prava, bio je i veliki poznavalac hadisa, arapskog jezika, književnosti i poezije. 
Šafijini učenici. 1. Ebu Jakub Jusuf b. Jahja el-Buvejti jedan od najpoznatijih Šafijinih učenika (preselio 231/866 godine). Prilikom izdavanja fetvi oslanjao se na mišljenja svog učitelja. Šafija ga je kao svog zamenika ostavio da vodi kružok u Egiptu. To je i činio sve dok nije pozvan u Bagdad. Zato što nije hteo potvrditi da je Kur’an stvoren, strpan je u zatvor. Prenosi se da je u zatvoru imao običaj oprati odeću i tako je čistu obući u petak i namirisati se, a onda kada bi se začuo ezan za džumu, izašao bi pred vrata zatvora odakle bi ga zatvorski stražar vratio nazad u ćeliju. Tada bi el-Buvejti rekao. „Gospodaru moj, odazvao sam se na tvoj poziv, ali su me sprečili:“ Tako je u zatvorskoj ćeliji i umro – Allah mu se smilovao. 
2. Ebu Ibrahim Isma’il b. Jahja el-Muzeni (rođen 175/791., a preselio 264/878. godine). Veliki egipatski učenjak i prenosilac hadisa. O njemu je Šafija rekao: „el-Muzeni je veliki pomagač mog mezheba:“ Napisao je mnoga dela od kojih su mu najpoznatija: al-Džami’ al-kabir, al-Džami as-sadžir, al-Mantur, al-Masa’il al-mu’tabira, at-Tagib fi al-’ilm, al-Vata’ik i al-Muhtasar as-sadžir. 
3. Er-Rebi b. Sulejman b. ’Abduldžebbar el-Muradi (rođen 174/790 a preselio 270/883. godine). Preko njega su sačuvana dela ar-Risala i al-Umm. 
4. Ebu Hafs Harmele b. ’Abdullah en-Nedžejbi el-Misri (rođen 166/782 a preselio 243/857 godine). Prenosilac je hadisa preko Šafije, Muslima i Ibn madže. Napisao je dela al-Mabsut, al-Muhtasar, aš-Šurut, as-Sunan... 
5. Ebu ’Ali el-Husejn b.’Ali b. Zejd el-Karabisi (ne zna se tačno kada je preselio, ili 245/859 ili 248/862. godine). Jedan od najpoznatijih učenjaka fikha u Bagdadu iz svog vremena. Prvo je naučio fikh pravne škole sledbenika slobodnog mišljenja a onda je, kada je došao u Bagdad i uključio se u šafijino društvo, promenio mišljenje i postao sledbenik njegovog mezheba. Zbog neslaganja sa Imamom Ahmedom, koji mu je bio lični prijatelj, oko pitanja stvorenosti Kur’ana, napustio ga je (a njega su napustile hanbelije i svet je prestao prenositi njegove reči).

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Sreda, 16 Novembar 2016 20:20

zikrPredSpavanje

Zikr pred spavanje

1) Proučiti sure Ihlas, Felek i Nas
Svake noći kad bi, Poslanik, Allah mu se smilovao i spasio ga, pošao na spavanje i legao u postelju, sastavio bi otvorene dlanove prema licu, puhnuo u njih i proučio (u njih) sure Ihlas, Felek i Nas, te potom potrao dlanovima svoje telo koliko može dohvatiti, počevši od glave i prednjeg dela tela; to bi ponovio tri puta.
2) Proučiti Ajetul Kursiju Allahov Poslanik sallallahu alejhi ve sellem bi govorio: "Kada legneš u postelju prouči Ajetul kursijju, tako će te štititi od Allaha (poslan) zaštitinik, i šejtan ti se neće primaći." (Buhari)
ALLAHU LA ILAHE ILLA HU. EL- HAJJUL-KAJJUM. LA TE'HUZUHU SINETUN VE LA NEVM. LEHU MA FISSEMAVATI VE MA FIL-ERD. MEN ZALLEZI JEŠFE'U INDEHU ILLA BI IZNIH. JA'LEMU MA BEJNE EJDIHIM VE MA HALFEHUM VE LA JUHITUNE BI ŠEJ'IN MIN ILMIHI ILLA BIMA ŠA'E. VESI'A KURSIJJUHUS-SEMAVATI VEL-ERD. VE LA JE'UDUHU HIFZUHUMA VE HUVEL-ALIJJUL-AZIM (El Bekare 255)
"Allah je, nema Boga osim Njega, Živi i Večni! Održavatelj! Ne obuzima Ga ni dremež ni san! Njegovo je ono što je na nebesima i na Zemlji! Ko se može pred Njim zauzimati bez Njegovog dopuštenja?! On zna šta je bilo pre i šta će biti posle njih i oni ne mogu obuhvatiti od Njegovoga znanja osim koliko On želi! Njegov Presto obuhvata i nebesa i Zemlju i Njemu nije teško održavati ih! On je Svevišnji i Veličanstveni!" (El Bekare 255)
3) Proučiti dva zadnja ajeta sure El Bekare
Allahov Poslanik sallallahu alejhi ve sellem kaže: “Ko prouči u noći dva poslednja ajeta sure Bekare ( Amene rresulu bi ma unzile ilejhi min rabih vel muminun ..) dovoljni su mu.“ (Buhari i Muslim )
AMENER-RESULU BIMA UNZILE ILEJHI MIR-RABIHI VEL MU'MINUN. KULLUN AMENE BILLAHI VE MELA'IKETIHI VE KUTUBIHI VE RUSULIH. LA NUFERRIKU BEJNE EHADIN MIR-RUSULIH. VE KALU SEMI'ANA VE ETA'NA GUFRANEKE RABBENA VE ILEJKEL-MASIR. LA JUKELLIFULLAHU NEFSEN ILLA VUS'AHA. LEHA MA KESEBET VE ALEJHA MEKTESEBET. RABBENA LA TU'AHIZNA INNESINA EV AHTA'NA. RABBENA VE LA TAHMIL ALEJNA ISREN KEMA HAMELTEHU ALELLZINE MIN KABLINA. RABBENA VE LA TUHAMMILNA MA LA TAKATE LENA BIH. VE'AFU 'ANNA VAGFIRLENA VERHAMNA ENTE MEVLANA FANSURNA ALEL-KAVMIL-KAFIRIN (El-Bekare, 285-286)
4) Staviti desnu ruku pod obraz i proučiti "Allahumme kinni azabeke jevme tebasu ibadek". (tri puta) "Gospodaru moj sačuvaj me Tvoje kazne na dan kad budeš proživljavao svoje robove." (Davud, Tirmizi)
5) Proučiti dovu "Bismikellahumme emutu ve ahja" U tvoje ime, moj Gospodaru, umirem i živim. (Buhari i Muslim)
6) Kada neko nakon što se probudio iz sna ustane iz postelje, neka, pre nego što ponovo legne, dobro otrese svoj pokrivač (rubove njegove) tri puta, jer on ne zna šta je posle njega u nju ušlo. A kad se već nasloni u postelji,neka izgovori dovu:
"Bi-smike Rabbi veda' tu dženbi ve bike erfe'uhu, fe in emsekte nefsi fe-rhamha ve in erselteha fa-hfazha bima tahfezu bihi ibadeke-s-salihine"
S Tvojim imenom, Gospodaru moj, legoh na bok i ako bude Tvoja volja, podići ću se. Ako uzmeš moju dušu, budi milostiv prema njoj, a ako je vratiš, zaštiti je kao što si zaštitio Svoje dobre robove!
7) Kad pođete u postelju, na spavanje, izgovorite: "Subhana-l-Lah" (33x), "El-hamdu li-l-Lahi" (33) i "Allahu ekber"(34) - eto, to vam je bolje od ma kog sluge. 
8) Kada se odlučiš ići u postelju, prethodno se abdesti poput abdesta za namaz, potom lezi na desni bok i prouči dovu: "Allahumme eslemtu nefsi ilejke ve fevvadtu emri ilejke ve vedždžhtu vedžhi ilejke ve eldže tu zahri ilejke ragbeten ve rehbeten ilejke, la meldžee ve la mendža minke illa ilejke. Amentu bi Kitabike-l-lezi enzelte ve bi Nebijjike-l-lezi erselte"
- Allahu, Tebi predadoh dušu svoju, i oporučih stanje svoje, i upravih lice svoje, i prepustih (sklonih) leđa svoja iz želje i straha, jer nema skloništa ni spasilišta pred Tobom osim kod Tebe. Verujem u Tvoju Knjigu, koju si spustio, i u Tvoga Poslanika, koga si poslao. (Pa ako umreš, umrećeš u veri islamu. )( Buhari i Muslim)

 

U PRETHODNOM BROJU MINBERA: HANEFIJSKI MEZHEB

  • Objavljeno Ponedeljak, 31 Oktobar 2016 18:52

 

Hanefijski mezheb (al-madhab al-hanafi) je jedna od četiri raširene sunnijske (sunnitske) pravne škole u islamskom svetu. Nazvana je po Imamu Ebu Hanifi en-Nu’manu – Allah mu se smilovao. U svom izvođenju rešenja Ebu Hanifa se oslanjao na Kur’an, Sunnet, konsenzus mišljenja islamskih učenjaka (al-idžma), mišljenje ashaba, analogiju (al-kijas), od više mogućih rešenja na ono koje je po njegovom mišljenju bilo najbolje (al-istihsan), običaj (al-’urf), i razne druge izvore.

1.Kur’an je prvi i osnovni izvor islamskog verozakona i oko toga nema nikakve dileme i rasprave. Izvesna neslaganja islamskih učenjaka oko teksta Kur’ana, su u smislu njihovog različitog shvatanja i razumevanja pojedinih Kur’anskih reči i značenja.

2.Poslanikov Sunnet je drugi izvor islamskog verozakona i oko toga takođe nema nikakvog neslaganja. Hanefijski mezheb kao dokaz prihvata samo predaje koje su došle preko više poverljivih prenosilaca, kod hanefija poznate pod zajedničkim nazivom opštepoznati hadis (al-hadit al-mašhur), dakle samo tzv verodostojni sunnet (as-sunna as-sahiha). Što se tiče hadisa koji se prenose samo preko jednog prenosioca (ahadit al-ahad) oni po hanefijama ne spadaju u kategoriju poznatih – mutevatir hadisa i kao takve ih ne uzimaju kao dokaz, osim u izvesnim slučajevima, uz još neke dodatne uslove.

3.Konsenzus mišljenja (al-idžma) islamskih učenjaka je treći izvor islamskog verozakona. Međutim, hanefije uvažavaju pojedina neslaganja među islamskim učenjacima u vezi sa konsenzusom mišljenja, ali samo kada se radi o nekim sporednim i manje važnim pitanjima.

4.Mišljenje ashaba (akval as-sahaba). Ebu Hanifa kao dokaz prihvata ona njihova mišljenja koja su po njemu najispravnija. S tim u vezi treba znati da opredeljenje islamskog pravnika za nečije mišljenje ne može biti rezultat njegove pristrasnosti, jer je on taj koji traga za najboljim rešenjem za neko od novonastalih pravnih pitanja. Zato on tuđe mišljenje upoređuje sa ostalima i odlučuje se za ono rešenje koje po njegovom mišljenju preteže i koje bi moglo biti najispravnije.

5.Analogija (al-kijas) tj. donošenje zaključaka na osnovu analogije po sličnim rešenjima, i to samo u slučaju kada nema drugih dokaza u Kur’anu, verodostojnom sunnetu niti u sudu nekog od ashaba izraženom putem mišljenja, ocene ili presude.

6.Opredeljenje za najbolje rešenje (al-istihsan) tj. od više mogućih rešenja opredeliti se za ono najbolje i ne dozvoliti da se usled analognih rešenja propusti ono što je dobro i u opštem interesu. Hanefije su dosta duboko razradile ovo pitanje i iza sebe ostavile ogromno bogatstvo u oblasti islamskog prava. Raširenost hanefijskog mezheba: Hanefijski mezheb se prvo raširio u Iraku, gde je živeo njegov osnivač i gde su sabrana njegova dela. Imam Ebu Hanifa je bio veoma omiljen, cenjen i poštovan u oblastima Horasana, Sidžistana, Taberistana, Dejlema, Azerbejdžana... čiji stanovnici i dan-danas u ogromnoj većini slede hanefijski mezheb. Vladari Osmanskog carstva, u čiji sastav su ušle gotovo sve islamske zemlje, kao službeni mezheb su uvele hanefijski mezheb i zbog toga se on zadržao u Turskoj, Iraku, Siriji, Libanu, Jordanu, evropskim zajednicama muslimana, ali i u Afganistanu, Pakistanu, Indiji, Egiptu...
muslimMapImam Ebu Hanifa en Num’an b. Sabit b. Zevti et-Temimi el-Kufi rođen je 80 godine po hidžri u Kufi, a preselio 150 godine po hidri u Bagdadu. Po poreklu je bio Persijanac. Odrastao je u trgovačkoj porodici i nakon izvesnog vremena bavljenja trgovinom posvetio se verskim naukama, naučio je napamet ceo Kur’an, upoznao se sa tradicijom i u islamskom pravu (al-fikh) dostigao visok stepen. O njemu je Imam Šafija rekao: „Nikoga nisam sreo upućenijeg u islamsko pravo od Ebu Hanife.“ Drugom prilikom je kazao: „U poznavanju islamskog prava u poređenju sa Ebu Hanifom svi ostali su deca.“ Ebu Hanifa je često govorio: „Ovo što govorimo je naše mišljenje i najbolje do čega smo mogli doći. Onaj ko uspe naći bolje i lepše rešenje, bolji je i bliži istini od nas.“ Ukoliko bi mu se učinilo da je nečije mišljenje bolje i ispravnije od njegovog, predomislio bi se i odustao od svog. Isto tako, kada god bi mu neko naveo verodostojan hadis koji govori drugačije od njegovog stava, on bi ga prihvatio jer je verovao da ni u čemu nema slobodnog mišljenja ukoliko o tome postoji hadis. Odbio je prihvatiti dužnost sudije, uprkos insistiranju halife el-Mensura da to učinni. Zbog toga je bio mučen i zatvaran, ali mišljenje nije hteo promeniti. Njegova dela: al-Fikh al-akbar, Musnad al-hadit, al-’Alim va al-muta’allim i ar-Radd ’ala al-kadarijja.

Ebu Hanifini učenici:
1.Ebu Jusuf Ja’kub b. Ibrahim el-Ensari el-Kufi (113– 182 po hidžri). Svojevremeno bio najbolji poznavalac islamskog prava u Iraku. Bio je najnadareniji učenik Ebu Hanife i sledio je njegov način, metod donošenja rešenja. Između ostalog pripada mu zasluga za širenje hanefijske pravne škole u islamskom svetu, jer kada je preuzeo položaj vrhovnog kadije, samo one koji su bili sledbenici hanifijske škole postavljao je za kadije. Bio je prvi koji je napisao dela iz oblasti monetarne politike i prvi koji je stručno obradio prihode i izvore finansija. Isto tako, bio je prvi koji je napisao delo o osnovama islamskog prava (usul al-fikh) po hanefijskom mezhebu.

2.Muhammed b. el-Hasan eš-Šejbani (132-189 po hidžri). Rođen je u vasitu a preselio u Kufi. Učio je i od Imama Malika. Imao je rasprave i sa Imamom Šafijom. Sabrao je Ebu Hanifin fikh u šest knjiga. Pripada mu zasluga za sakupljanje knjiga hanefijskog mezheba. Njegova dela, nakon što ih je prokomentarisao es-Serhasi u knjizi pod naslovom al-Mabsut, predstavljaju pravu enciklopediiju hanefijskog fikha.

3. Zufer b. el-Huzejl (110-158 po hidžri). Bio je pobožan, skroman i veran. Ponuđeno mu je mesto kadije, pa ga je odbio prihvatiti. Kada mu je zaprećeno silom, sakrio se i nije se pojavljivao. Zbog toga mu je bila srušena kuća. Kada se pojavio da je popravi, ponovo mu je bilo zaprećeno, pa je ponovo odbio pa mu je i kuća bila ponovo srušena. Ni nakon toga nije prihvatio mesto sudije. Posvetio se ibadetu i nauci. Preselio je u Basri. 4. El-Hasan b. Zijad el-Lu’lu’i (preselio 204 po hidžri). Bio je učenik Ebu Hanife, Jusufa i Muhammeda. Prvo se bavio tradicijom (sunnetom) a kasnije se posvetio fikhu. Bio je dosetljiv, bistar i nadaren. Naročito je dobro bio upućen u lance predaje hadisa (ar-rivajat)

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Nedelja, 30 Oktobar 2016 12:56

ojgMsavs02

Zikr posle sabahskog farz namaza

Nakon što se preda selam na levu stranu kaže se 3x ESTAGFIRULLAH – Allahu oprosti mi (Muslim), a zatim prouči: ALLAHUMME ENTE-S-SELAM VE MINKE-S-SELAM, TEBAREKTE JA ZE-L-DŽELALI VE-L-IKRAM - Allahu, Ti si Mir i Ti ga daješ, Blagodaran si Ti, Posedovatelju veličine i plemenitosti (Muslim). 
ALLAHUMME E'INI' ALA ZIKRIK VE ŠUKRIK VE HUSNI IBADETIK – Allahu moj pomozi mi da Te spominjem, da Ti zahvaljujem i da ti lepo ibadet činim (Ebu Davud).
Zatim sledeće dva zikra: LA ILAHE ILLA-L-LAHU VAHDEHU LA ŠERIKE LEH, LEHU-L-MULKU VELEHU-LHAMDU VE HUVE ALA KULLI ŠEJ IN KADIR. ALLAHUMME LA MANI' A LIMA E'ATAJT VE LA MU' TIJE LIMA MENA' T, VE LA JENFE' U ZE-L-DŽEDDI MINKE-L-DŽEDD - Nema Božanstva osim Allaha Jedinoga, Koji druga nema. Njemu pripada sva vlast i On nad svakom stvari ima moć. Allahu, niko ne može sprečiti ono što si Ti dao, a niti dati ono što Ti ne daješ. Nikome ne koristi njegova snaga pored Tvoje snage. (Buhari i Muslim)
A zatim drugi: LA ILAHE ILLA-L-LAH VAHDEHU LA ŠERIKE LEH, LEHU-L-MULKU VE LEHULHAMDU VE HUVE' ALA KULLI ŠEJ IN KADIR LA HAULE VE LA KUVVETE ILLA BI-L-LAH; LA ILAHE ILLE-L-LAH, VE LA NA' BUDU ILLA IJJAHU, LEHU-N-NI' METU VE LEHU-L-FADLU VE LEHU-S-SENAU-L-HASENU. LA ILAHE ILLE-L-LAAHU MUHLISINE LEHU-D-DIN VE LEU KERI-HE-L-KAFIRUN - Nema Božanstva osim Allaha Jedinoga, Koji druga nema. Njemu pripada sva vlast i sva zahvalnost. On nad svačim ima moć. Nema pomoći niti moći nad Allahovom pomoći i moći. Nema Božanstva osim Allaha i nikoga mimo Njega ne obožavamo. Njemu pripada blagodat, poštovanje i sećanje. Nema Božanstva osim Allaha. Njemu iskreno veru ispovedamo, makar se bezbožnicima i nedopadalo. (Ovo je zabeležio imam Muslim).
A zatim uči 10 puta: LA ILAHE ILLA-L-LAHU VAHDEHU LA ŠERIKE LEH, LEHU-L-MULKU VELEHU-LHAMDU JUHJI VE JUMIT VE HUVE ALA KULLI ŠEJ IN KADIR - Nema Božanstva osim Allaha Jedinoga, Koji druga nema. Njemu pripada sva vlast i sva zahvalnost. On oživljava i usmrćuje. On nad svačim ima moć. (Buhari i Muslim). 
Zatim 7 puta reći: ALLAHUMME EDŽIRNI MINE NNAR – Allahu moj sačuvaj me vatre. (Ebu Davud)
Nakon toga kaži 3 x: SUBHANALLAHI ADEDE HALKIH, SUBHANALLAHI RIDA NEFSIH, SUBAHANALLAHI ZINETE ARŠIH, SUBHANALLAHI MIDADE KELIMATIH – Slavaljen je Allah brojnošću Njegovih stvorenja, Slavljen je Allah veličinom Njegovog zadovoljstva, Slavljen je Allah veličanstvenošću Njegovog prestola, Slavljen je Allah brojnošću Njegovih reči. (Ovo bilježi imam Muslim). Zatim kaži ovaj lijepi zikr i dovu: ALLAHUMME INNI ES‘ELUKE' ILMEN NAFI' AN VE RIZKAN TAJJIBA VE' AMELEN MUTEKABBELA - Allahu, od Tebe molim korisno znanje, lijepu nafaku i djelo prihvaćno kod Tebe – O ovom zikru hadis je zabilježio Ibn Madže.
33 puta: SUBHANALLAH – SLAVLJEN NEKA JE ALLAH, 33X ELHAMDULILLAH – HVALA ALLAHU, 33X ALLAHU EKBER – ALLAH JE NAJVEĆI. (Buhari i Muslim).
A zatim reći: LA ILAHE ILLA-L-LAH VAHDEHU LA ŠERIKE LEH, LEHU-L-MULKU VE LEHULHAMDU VE HUVE' ALA KULLI ŠEJ IN KADIR. Nema Božanstva osim Allaha Jedinoga, Koji druga nema. Njemu pripada sva vlast i sva zahvalnost. On nad svačim ima moć. (Muslim).
Zatim proučiti Ajetul kursiju , 255, ajet sure El-Bekare (Nesai). 
Proučiti sure: Ihlas, Felek i Nas, po tri puta. (Ebu Davud i Nesai)

 

U PRETHODNOM BROJU MINBERA: PRAVNE ŠKOLE U ISLAMU

  • Objavljeno Sreda, 19 Oktobar 2016 20:29

minber18102016Slide

Pravne škole su škole samostalnog rešavanja sporednih pravnih pitanja u islamskom verozakonu na osnovu tumačenja postojećih izvora. Priznate pravne škole u Islamu u svome učenju o osnovama verozakona se među sobom ni u čemu ne razlikuju. U Islamu u osnovi nema mesta nikakvom sektaštvu ni podvojenosti. Međutim nužda i svakodnevne životne potrebe iziskuju da se što lakše, jednostavnije i praktičnije slede rešenja koja su na pojedina sporedna pravna pitanja dali učenjaci pravnih škola. Ovi mezhebi, kao pravne škole, su nastali da bi odgovorili na nužne potrebe muslimana u spoznaji propisa svoje vere i primeni tih propisa u novonastalim okolnostima. 
Nastanak ovakvih pravnih škola, zasnovanih na temeljima idžtihada, nametnula je preka potreba rešavanja beskonačnog broja novonastalih problema na koje se odgovor i rešenje nije mogao naći na osnovu ograničenog broja tekstova. Do sada su se zadržala četiri poznata mezheba u fikhu: hanefijski, malikijski, šafijski i hanbelijski. Prva pravna škola pojavila se u Medini – Munevveri, još za života drugova Allahovog poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Među sedam najpoznatijih predstavnika ove škole za koje se pouzdano zna da su dali svoj sud po određenim pitanjima spadaju: Omer, Alija, Ibn Mesud, Aiša, Zejd ibn Sabit, Ibn Omer i Ibn Abbas, radijallahu anhum. Nakon toga, pravne škole su se pojavile i u ostalim područjima, zasnovane na mišljenju nekog od spomenutih, pa su tako stanovnici Medine pravna rešenja uzimali od Ibn Omera, Zejda i njihovih drugova, stanovnici Mekke od Ibn Abbasa, a većina stanovnika Iraka od Abdullaha Ibn Mesuda kog je Omer poslao u Irak kao učitelja. Tamo su njegovi učenici, između ostalih bili: Alkame Ibn Mesud, Ibrahim en-Nehai, Šejh Hammad Ibn Ebu Sulejman i Šejh Ebu Hanife. Na taj način je Ibn Mesud svoje znanje preneo na Ebu Hanifu. Malik je svoje znanje stekao od ashaba koji su ostali u Medini. Šafija je prvo učio od Malika a nakon toga neko vreme i od Muhammeda Ibn Hasana, Ebu Hanifinog učenika. Imam Ahmed Ibn Hanbel je prvo kod Šafije učio hadis i fikh, a zatim je u potrazi za znanjem proputovao Jemen, Kufu, Basru, Mesopotamiju, Mekku, Medinu i Šam i od tamošnjih najuglednijih učenjaka sticao znanje. U periodu od početka drugog veka pa do polovine četvrtog veka po Hidžri – zlatnom dobu idžtihada, zablistala su imena trinaestorice čuvenih mudžtehida, čija su mišljenja bila sistematski sređena u pisanoj formi i kao uzor bila prihvaćena od drugih. Bili su to: Sufjan ibn Ulejne (u Mekki), Malik Ibn Enes (u Medini), Hasan el–Basri (u Basri), Ebu Hanife i Sufjan es-Sevri (u Kufi), el–Evzai (u Šamu), Šafija i el–Lejs (u Egiptu), Davud ez-Zahiri, Ibn Džerir et-Taberi, Ebu Sevr i Ahmed (u Bagdadu) i Ishak Ibn Rahuje (u Nejasburu). Međutim, većina ovih učenja je ostala zapisana samo u knjigama, jer su njihove pristalice izumrle. Takav je slučaj i sa učenjem još preko dvadeset velikih učenjaka I islamskih pravnika koji su u svoje doba imali svoje vlastite škole islamskog prava. Tome treba dodati i veliki broj učenjaka čiji učenici nisu zabeležili pravna mišljenja svojih učitelja, što nikako ne znači da je njihovo ppoznavanje fikha bilo slabije od poznavanja imama sve do danas preživela četiri pravna mezheba. U tom smislu, osvrćući se na veličinu I ugled el-Lejsa Ibn Sada, Šafija kaže: “el-Lejs je bio bolji poznavalac islamskog prava od Malika, samo što mu se njegovi učenici nisu posvetili.” Možda će se ovde neko zapitati: “Zašto toliko neslaganje između mezheba?” 
Treba znati da nijedan od opšteprihvaćenih imama u islamskom Ummetu, ne samo u krupnim nego ni u najsitnijim pitanjima ne krši namerno praksu Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Svi se oni u potpunosti slažu da se Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mora u svemu striktno slediti i da se mišljenje svakog drugog, ma ko on od ljudi bio – osim mišljenja Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – može delimično ili u potpunosti i prihvatiti i ne prihvatiti. Međutim, ukoliko se u mišljenju bilo koga od njih nađenešto što je u očitoj oprečnosti sa verodostojnim i nedvosmislenim tekstom hadisa Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u tome mu se mora naći opravdanje. Svi imami pravnih škola u Islamu su bili mudžtehidi i niko od njih nije bio inovator, te svakome od njih kao mudžtehidu, za svako isprqavno rešenje pripadaju dve, a za eventualnu grešku, jedna nagrada. Prema tome, to što među njima nailazimo na izvesna neslaganja u pojedinim sporednim pitanjima je sasvim normalno I prihvatljivo, tim pre kada znamo da se u mišljenju o pojedinim sporednim pitanjima nisu slagali ni sami ashabi. Ovo zato što o pojedinim pitanjima tekstovi (Kur’ana i hadisa) govore apsolutno potvrdno, konkretno i nedvosmisleno pa oko njihovog razumevanja nema, niti može biti bilo kakvog neslaganja, dok se o drugim govori uopšteno, tako da u njihovom razumevanju može doći do neslaganja. Uslimani ne slede određenog imama ni jedne od četiri pravne škole samo zato što se radi lično o njemu. Naprotiv, kada na neko pitanje iznese rešenje koje, nip o čemu, nije utemeljeno na Allahovoj Knjizi ili praksi Njegovog poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ono se neće prihvatiti, jer niko, pa ni on, nije nepogrešiv I jer je jedino obavezujuće rešenje ono za koje, kao dokaz, postoje reči Uzvišenog Allaha ili Njegovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Islamski učenjaci su, čak i u periodima najjačih strujanja pridržavanja i oponašanja tuđeg mišljenja, zagovarali striktno postupanje po verodostojnim hadisima. Kaže Imam Ebu Hanife: “Nikom nije dozvoljeno da uzme naše mišljenje ako ne zna odakle smo ga mi uzeli”, takođe kaže: “Haram je onome ko ne zna moj dokaz da daje fetvu po mom mišljenju”. (Resmul-mufti, Ibn ‘Abidin 1/4.) Kaže Imam Malik: “Svačije mišljenje se uzima i ostavlja osim govora onog koji je u ovom kaburu.” (misleći na Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem), i kaže: “Svako mišljenje koje se slaže sa Kur’anom i Sunnetom uzmite ga, a ako se ne slaže sa Kur’anom i Sunnetom ostavite ga”. (Bejne muttebi’in ve mukallidin e’ama, Ez-Zibari str. 5.) Kaže Imam Šafija: “Jednoglasni su muslimani da nije dozvoljeno onome kome je sunnet Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, jasan da ga ostavi zbog bilo čijeg mišljenja”, a drugom prilikom kaže: “Onaj koji traži znanje bez dokaza je poput onog koji sakuplja granje noću, nosi naramak, a u njemu je zmija koja će ga ujesti, a da on i ne zna.”, takođe je preneto od njega: “Ako je hadis verodostojan, to je moj mezheb.” (El-Medzmu’, Nevevi 1/63.) Kaže Imam Ahmed: “Nemoj mene slediti, niti Malika, niti Šafiju ili Evzaija, nego uzmi odakle su i oni uzeli?!” (misli na Kur’an i Sunnet), takođe kaže: “Onaj ko odbije hadis Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, on je na rubu propasti”. (El- kaul el-mufid, ševkani 60-61.) Iz govora četvorice imama se razume da su Kur’an i Sunnet ono što treba slediti i po čemu treba raditi, te da su zabranjivali slepo sleđenje njihovih stavova ili nekog drugog alima bez poznavanja dokaza na kojima su zasnovani. Mi se danas, u pogledu odnosa prema mezhebima, nalazimo između dve krajnosti: ili preterane privrženosti, ili nedopustive nezainteresovanosti. Naime, jedni smatraju da se svaki musliman mora strogo pridržavati učenja jedne od četiri pravne škole, da iz njega ne sme izlaziti – dok drugi od svakog muslimana traže, bez obzira na to da li je učen ili neznalica, načitan ili nepismen, da sam direktno iz Kur’ana i Sunneta crpi rešenja za sva pitanja. Pristrasnost i mezhebska netrpeljivost dovode do cepanja i raskola unutar Islama. Uzroke međumezhepske netrpeljivosti treba tražiti u nepoznavanju duha islamskog učenja, ciljeva verozakona, u neupućenosti u verodostojnu tradiciju... 
Nastaviće se, ako Bog da.