- - - - - -
Četvrtak, 27 Juli 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

U PRETHODNOM BROJU MINBERA: PRAVNE ŠKOLE U ISLAMU

  • Objavljeno Sreda, 19 Oktobar 2016 20:29

minber18102016Slide

Pravne škole su škole samostalnog rešavanja sporednih pravnih pitanja u islamskom verozakonu na osnovu tumačenja postojećih izvora. Priznate pravne škole u Islamu u svome učenju o osnovama verozakona se među sobom ni u čemu ne razlikuju. U Islamu u osnovi nema mesta nikakvom sektaštvu ni podvojenosti. Međutim nužda i svakodnevne životne potrebe iziskuju da se što lakše, jednostavnije i praktičnije slede rešenja koja su na pojedina sporedna pravna pitanja dali učenjaci pravnih škola. Ovi mezhebi, kao pravne škole, su nastali da bi odgovorili na nužne potrebe muslimana u spoznaji propisa svoje vere i primeni tih propisa u novonastalim okolnostima. 
Nastanak ovakvih pravnih škola, zasnovanih na temeljima idžtihada, nametnula je preka potreba rešavanja beskonačnog broja novonastalih problema na koje se odgovor i rešenje nije mogao naći na osnovu ograničenog broja tekstova. Do sada su se zadržala četiri poznata mezheba u fikhu: hanefijski, malikijski, šafijski i hanbelijski. Prva pravna škola pojavila se u Medini – Munevveri, još za života drugova Allahovog poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Među sedam najpoznatijih predstavnika ove škole za koje se pouzdano zna da su dali svoj sud po određenim pitanjima spadaju: Omer, Alija, Ibn Mesud, Aiša, Zejd ibn Sabit, Ibn Omer i Ibn Abbas, radijallahu anhum. Nakon toga, pravne škole su se pojavile i u ostalim područjima, zasnovane na mišljenju nekog od spomenutih, pa su tako stanovnici Medine pravna rešenja uzimali od Ibn Omera, Zejda i njihovih drugova, stanovnici Mekke od Ibn Abbasa, a većina stanovnika Iraka od Abdullaha Ibn Mesuda kog je Omer poslao u Irak kao učitelja. Tamo su njegovi učenici, između ostalih bili: Alkame Ibn Mesud, Ibrahim en-Nehai, Šejh Hammad Ibn Ebu Sulejman i Šejh Ebu Hanife. Na taj način je Ibn Mesud svoje znanje preneo na Ebu Hanifu. Malik je svoje znanje stekao od ashaba koji su ostali u Medini. Šafija je prvo učio od Malika a nakon toga neko vreme i od Muhammeda Ibn Hasana, Ebu Hanifinog učenika. Imam Ahmed Ibn Hanbel je prvo kod Šafije učio hadis i fikh, a zatim je u potrazi za znanjem proputovao Jemen, Kufu, Basru, Mesopotamiju, Mekku, Medinu i Šam i od tamošnjih najuglednijih učenjaka sticao znanje. U periodu od početka drugog veka pa do polovine četvrtog veka po Hidžri – zlatnom dobu idžtihada, zablistala su imena trinaestorice čuvenih mudžtehida, čija su mišljenja bila sistematski sređena u pisanoj formi i kao uzor bila prihvaćena od drugih. Bili su to: Sufjan ibn Ulejne (u Mekki), Malik Ibn Enes (u Medini), Hasan el–Basri (u Basri), Ebu Hanife i Sufjan es-Sevri (u Kufi), el–Evzai (u Šamu), Šafija i el–Lejs (u Egiptu), Davud ez-Zahiri, Ibn Džerir et-Taberi, Ebu Sevr i Ahmed (u Bagdadu) i Ishak Ibn Rahuje (u Nejasburu). Međutim, većina ovih učenja je ostala zapisana samo u knjigama, jer su njihove pristalice izumrle. Takav je slučaj i sa učenjem još preko dvadeset velikih učenjaka I islamskih pravnika koji su u svoje doba imali svoje vlastite škole islamskog prava. Tome treba dodati i veliki broj učenjaka čiji učenici nisu zabeležili pravna mišljenja svojih učitelja, što nikako ne znači da je njihovo ppoznavanje fikha bilo slabije od poznavanja imama sve do danas preživela četiri pravna mezheba. U tom smislu, osvrćući se na veličinu I ugled el-Lejsa Ibn Sada, Šafija kaže: “el-Lejs je bio bolji poznavalac islamskog prava od Malika, samo što mu se njegovi učenici nisu posvetili.” Možda će se ovde neko zapitati: “Zašto toliko neslaganje između mezheba?” 
Treba znati da nijedan od opšteprihvaćenih imama u islamskom Ummetu, ne samo u krupnim nego ni u najsitnijim pitanjima ne krši namerno praksu Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Svi se oni u potpunosti slažu da se Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, mora u svemu striktno slediti i da se mišljenje svakog drugog, ma ko on od ljudi bio – osim mišljenja Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem – može delimično ili u potpunosti i prihvatiti i ne prihvatiti. Međutim, ukoliko se u mišljenju bilo koga od njih nađenešto što je u očitoj oprečnosti sa verodostojnim i nedvosmislenim tekstom hadisa Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, u tome mu se mora naći opravdanje. Svi imami pravnih škola u Islamu su bili mudžtehidi i niko od njih nije bio inovator, te svakome od njih kao mudžtehidu, za svako isprqavno rešenje pripadaju dve, a za eventualnu grešku, jedna nagrada. Prema tome, to što među njima nailazimo na izvesna neslaganja u pojedinim sporednim pitanjima je sasvim normalno I prihvatljivo, tim pre kada znamo da se u mišljenju o pojedinim sporednim pitanjima nisu slagali ni sami ashabi. Ovo zato što o pojedinim pitanjima tekstovi (Kur’ana i hadisa) govore apsolutno potvrdno, konkretno i nedvosmisleno pa oko njihovog razumevanja nema, niti može biti bilo kakvog neslaganja, dok se o drugim govori uopšteno, tako da u njihovom razumevanju može doći do neslaganja. Uslimani ne slede određenog imama ni jedne od četiri pravne škole samo zato što se radi lično o njemu. Naprotiv, kada na neko pitanje iznese rešenje koje, nip o čemu, nije utemeljeno na Allahovoj Knjizi ili praksi Njegovog poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ono se neće prihvatiti, jer niko, pa ni on, nije nepogrešiv I jer je jedino obavezujuće rešenje ono za koje, kao dokaz, postoje reči Uzvišenog Allaha ili Njegovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Islamski učenjaci su, čak i u periodima najjačih strujanja pridržavanja i oponašanja tuđeg mišljenja, zagovarali striktno postupanje po verodostojnim hadisima. Kaže Imam Ebu Hanife: “Nikom nije dozvoljeno da uzme naše mišljenje ako ne zna odakle smo ga mi uzeli”, takođe kaže: “Haram je onome ko ne zna moj dokaz da daje fetvu po mom mišljenju”. (Resmul-mufti, Ibn ‘Abidin 1/4.) Kaže Imam Malik: “Svačije mišljenje se uzima i ostavlja osim govora onog koji je u ovom kaburu.” (misleći na Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem), i kaže: “Svako mišljenje koje se slaže sa Kur’anom i Sunnetom uzmite ga, a ako se ne slaže sa Kur’anom i Sunnetom ostavite ga”. (Bejne muttebi’in ve mukallidin e’ama, Ez-Zibari str. 5.) Kaže Imam Šafija: “Jednoglasni su muslimani da nije dozvoljeno onome kome je sunnet Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, jasan da ga ostavi zbog bilo čijeg mišljenja”, a drugom prilikom kaže: “Onaj koji traži znanje bez dokaza je poput onog koji sakuplja granje noću, nosi naramak, a u njemu je zmija koja će ga ujesti, a da on i ne zna.”, takođe je preneto od njega: “Ako je hadis verodostojan, to je moj mezheb.” (El-Medzmu’, Nevevi 1/63.) Kaže Imam Ahmed: “Nemoj mene slediti, niti Malika, niti Šafiju ili Evzaija, nego uzmi odakle su i oni uzeli?!” (misli na Kur’an i Sunnet), takođe kaže: “Onaj ko odbije hadis Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, on je na rubu propasti”. (El- kaul el-mufid, ševkani 60-61.) Iz govora četvorice imama se razume da su Kur’an i Sunnet ono što treba slediti i po čemu treba raditi, te da su zabranjivali slepo sleđenje njihovih stavova ili nekog drugog alima bez poznavanja dokaza na kojima su zasnovani. Mi se danas, u pogledu odnosa prema mezhebima, nalazimo između dve krajnosti: ili preterane privrženosti, ili nedopustive nezainteresovanosti. Naime, jedni smatraju da se svaki musliman mora strogo pridržavati učenja jedne od četiri pravne škole, da iz njega ne sme izlaziti – dok drugi od svakog muslimana traže, bez obzira na to da li je učen ili neznalica, načitan ili nepismen, da sam direktno iz Kur’ana i Sunneta crpi rešenja za sva pitanja. Pristrasnost i mezhebska netrpeljivost dovode do cepanja i raskola unutar Islama. Uzroke međumezhepske netrpeljivosti treba tražiti u nepoznavanju duha islamskog učenja, ciljeva verozakona, u neupućenosti u verodostojnu tradiciju... 
Nastaviće se, ako Bog da.

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Utorak, 18 Oktobar 2016 19:07

minber18102016

“Ko se probudi u toku noći (pa želi nastaviti spavati, ali se seti Allaha) i izgovori:‘La ilahe illallahu vahdehu la šerike lehu, lehul-mulku ve lehul-hamdu ve huve ala kulli šej’in kadir. Subhanallah, la ilahe ilallah vallahu ekber, vela havle vela kuvvete illa billah! (Nema Boga osim Allaha, On nema sudruga. Njemu pripada sva vlast i sva hvala, i On je svemoćan. Slavljen neka je Allah, nema Boga osim Njega, Allah je Najveći – nema snage ni moći osim kod Uzvišenog Allaha), pa nakon toga abdesti i klanja, namaz će mu biti primljen, a ako posle ove dove izgovori: ‘Allahu moj, oprosti mi!’, biće mu uslišano. Ako u dovi traži dobro (hajr), Allah će mu to i podariti.” (Beleže Buhari i drugi)

"Nema tog vernika koji zanoći sa abdestom spominjujući Allaha pa se probudi a potom prouči dovu tražeći od Allaha dobro i na dunjaluku i na ahiretu, a da mu ta dova ne bude uslišana." (Beleže Ebu Davud i Ahmed)
“Kada neko poseti svog bolesnog brata muslimana, krenuo je put džennetskog palminjaka, a pošto sede, prožme ga Allahova milost. Ako ga poseti izutra, sedamdeset hiljada meleka donosi salavat na njega sve do noći, a ako ga poseti noću, sedamdeset hiljada meleka uče mu salavate sve do sabaha.” (Tirmizi)

Ebu Seid, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upitao (ashabe): “Da li neko od vas može da u toku jednog dana zaradi hiljadu dobrih dela?” Jedan od prisutnih upita: “A kako da neko od nas zaradi hiljadu dobrih dela u toku dana?”...Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, odgovori: “Onaj ko u toku dana stotinu puta izgovori: SUBHANALLAH, biće mu upisano hiljadu dobrih dela ili izbrisano hiljadu njegovih grešaka.” (Sahihul Muslim, Poglavlje o zikru, br. hadisa 2698)
“Ko bude stalno učio istigfar, Allah će mu pokazati izlaz iz svake situacije, otkloniće mu svaku brigu i opskrbiti ga odakle se i ne nada.” (Ebu Davud i Ibn Madže)

Prenosi Abdullah ibn ‘Amr, da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, rekao: ”Imaju dve lake stvari, koje malo ko od ljudi čini, a one će onoga, ko ih bude ustrajno činio, uvesti u džennet.” ”Koje su to dve stvari, Allahov Poslaniče?” – upitali su ashabi... ”Da posle svakog propisanog namaza, po deset puta kažete ”subhanallah”, ”Allahu ekber” i ”el-hamdu lillahi”, i da, kada krenete u postelju, iste ove reči proučite 100 puta (33, 34, 33), što je ukupno 250 dobrih djela, a na vagi će vrediti kao 2500. Ko od vas može, u toku jednog dana i noći, uraditi 2500 loših djela (pa da mu to pobriše njegova dobra djela)”, odgovorio je on. ”A kako to da mali broj ljudi radi ove dve stvari, iako su lake?” – upitali su ponovo. ”Pa tako što vas šejtan posle namaza i pre spavanja zaposli raznim stvarima i zaboravite ih uraditi.” – odgovori Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem. (Ahmed, 6498., Buhari u ”Edebu-l-mufredu”, br. 1216., Ebu-Davud, 1502., Ibn Madže, 926., a Tirmizi ga je ocenio verodstojnim).

Ebu Zerr, radijallahu anhu, pripoveda da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, jednom prilikom rekao: ”Onome ko posle sabah-namaza, podvijenih nogu i pre nego što bilo šta progovori, deset puta prouči sledeće:’Lā ilāhe illallāhu vahdehu lā šerīke lehu, lehu-l-mulku ve lehu-l-hamdu, juhjī ve jumītu, ve huve 'alā kulli šejin kadīr.’ (Nema istinskog Božanstva osim Allaha, Jedinog, Koji nema saučesnika, Njemu pripada sva vlast i svaka zahvalnost, On oživljava i usmrćuje, i On sve može) – biće upisano deset dobrih dela, obrisano deset rđavih dela, biće uzdignut za deset stupnjeva, toga će dana biti zaštićen svake neprijatnosti, biće sačuvan šejtana, i nijedan greh, osim širka, neće ga toga dana upropastiti.” Et-Tirmizi (3474), El-Bezzar, u zbirci El-Musned (4050) i En-Nesai, u zbirci Amelul-jevmi vel-lejla (127).

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Ponedeljak, 10 Oktobar 2016 20:27

ojgMsavs01

"Najviše ljudi koji će ući u džennet biće zbog bogobojaznosti (takvaluka) i lepog ahlaka." (Buhari i drugi muhaddisi)
"Meni najbliži od vas biće oni koji imaju najljepši ahlak, koji su skrušeni i koji mire i zbližavaju." (Tirmizi)
"Poslan sam da bih upotpunio moral." (Buhari i drugi muhaddisi)
"Mu'min je prijatan i on pomiruje, a nema dobra u onom ko ne miri i zbližuje i u čijem društvu nije prijatno." (Ahmed)
"Čovek je vere svog prijatelja, pa neka čovek gleda s kim će se družiti." (Ahmed, Ebu Davud, Tirmizi)
"Strogo se čuvajte sumnjičenja, jer je sumnjičenje najlažniji govor." (Buhari i Muslim)
"Ne uhodite jedni druge, ne špijunirajte, ne prekidajte odnose i ne zavađajte se, nego, Allahovi robovi, budite braća." (Buhari i Muslim)
"Ko sakrije sramotu svoga brata na dunjaluku, Allah će sakriti njegovu i na dunjaluku i na ahiretu." (Buhari i Muslim) 
"Ko napusti raspravu kad nije u pravu, bude mu napravljena kuća u džennetskoj mahali, a ko ostavi raspravu kad je u pravu, bude mu izgrađena kuća u najodabranijem delu dženneta." (Ibn Madže i Tirmizi) 
"Musliman je muslimanu brat: ne nanosi mu nepravdu, ne uskraćuje mu njegova prava i ne ponižava ga. Čoveku je dovoljno zla to što nipodaštava brata muslimana." (Muslim) 
"Ostavite raspravu zbog malo dobra u njoj. Ostavite raspravu zbog male koristi od nje jer ona prouzrokuje neprijateljstvo među braćom." (Taberani) 
"Kada čovek uči dovu za svog odsutnog brata, melek govori: 'Neka je i tebi isto što i njemu tražiš'." (Ahmed i Muslim) 
"Dova brata za drugog brata koji je odsutan se ne odbija." (Muslim) 
"Primer vernika u njihovoj međusobnoj ljubavi i samilosti je kao primer tela, ako oboli jedan organ, ostatak tela obuzme groznica i nesanica." (Buhari i Muslim) 
"Vernik verniku je kao zidovi zgrade, jedan drugog podupiru." (Buhari i Muslim)

 

OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno Četvrtak, 08 Septembar 2016 11:38

minberKurban

''Čovek na Kurban-bajram,ne može ništa draže Allahu subhanehu ve te’ala uraditi, nego što je pustiti krv (kurbana). Ona (tj. zaklana životinja) će na Sudnjem danu doći sa svojim rogovima, papcima i runom (dlakom). Kurbanska krv stigne pre do Allaha subhanehu ve te’ala nego što padne na zemlju. Zato se i vi radujte kurbanu!'' (Hadis beleže Ibn Madže i Tirmizi. Tirmizi ga ocenjuje kao hasen-garib.)
Upitan: “Šta su ovi kurbani?” – Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je odgovorio: “Sunnet vašeg oca Ibrahima.” Upitan: “A šta mi od njih imamo?” – odgovorio je: “Za svaku dlaku po jedan sevab.” Upitan: “A šta je sa runom?” – Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je odgovorio: “Za svaku dlaku runa po jedan sevab.” (Hadis beleže Ibn Madže i Tirmizi, koji kaže da je hasen)
''Ko kurban zakolje pre bajram-namaza, zaklao ga je radi sebe, a ko ga zakolje posle namaza, prineo je pravu žrtvu i potrefio pravi muslimanski običaj.'' (Buhari)
''Kurban ne sme biti: izrazito ćorav, izrazito bolestan, izrazito hrom ni izrazito mršav, toliko da se na kostima ne može napipati meso.'' (Muslim)

 

ODLIKE PRVIH DESET DANA ZUL-HIDŽDŽETA

  • Objavljeno Utorak, 06 Septembar 2016 16:57

meka

Uzvišeni Allah odredio je pripadnicima ovog ummeta znatno kraći životni vek u odnosu na ranije narode, ali im je, iz Svoje plemenitosti, podario posebne sezonske prilike u kojima se dobra dela višestruko nagrađuju. Koristeći te prilike pripadnici ovog ummeta mogu postići veliki uspeh za koji bi inače trebao mnogo duži vremenski period proveden u ibadetu i dobrim delima. Ovim prilikama razbija se ustaljena rutina, praktično se odgaja i usmerava na povećanje Allahu dragih dela i razvija se jaka i konstantna veza sa Gospodarom. Jedna od tih posebnih prilika je prvih deset dana hidžretskog meseca zul-hidždžeta, a na to upućuju brojni argumenti, od kojih su:
1. Uzvišeni Gospodar je objavio: ”Tako mi zore, i deset noći“ (prevod značenja 1. i 2. ajeta iz sure El-Fedžr). Tumačeći značenja ovih Allahovih reči, poznati komentator Kur’ana Ibn Kesir kazao je: ”Deset noći – odnosi se na prvih deset dana zul-hidždžeta, kao što su to rekli Ibn Abbas, Ibnuz-Zubejr, Mudžahid i brojni drugi.“ (Tefsir Ibn Kesira, 8/390) Uzvišeni Allah zaklinje se čime želi od Svojih stvorenja, a Njegovo zaklinjanje upućuje na vrednost i veličinu onoga čime se zakleo.
2. Rekao je Uzvišeni Allah: ”I da bi u poznatim danima, prilikom klanja kurbana, kojim ih je Allah opskrbio, Njegovo ime spominjali.“ (Prevod značenja 28. ajeta iz sure El-Hadždž) ”Poznati dani” spomenuti u ovom ajetu su deset dana zul-hidždžeta, po mišljenju velikog broja učenjaka. (Tefsir Ibn Kesir, 5/415), a nazvani su tim imenom jer su poznati po svojim vrlinama i blagodatima.
3. Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: ”Nema dana u kojima je dobro delo Allahu draže od ovih dana (prvih deset dana zul-hidždžeta). Prisutni su upitali: ”Allahov Poslaniče, i od borbe na Allahovom putu?” Rekao je: ”I od borbe na Allahovom putu, osim čoveka koji u borbi na Allahovom putu žrtvuje svoj život i imetak.“ (Hadis-sahih) Iz hadisa se razume da je svako dobro delo koje se učini u prvih deset dana zul-hidždžeta Allahu draže od sličnog dela kada se uradi mimo tih dana. Razume se, takođe, da je čovek koji se trudi da čini dobra dela u ovim danima bolji od borca na Allahovom putu koji na tom putu ne preseli, te da se sva dobra dela u njima, bez izuzetka, višestruko nagrađuju.
4. Prvih deset dana zul-hidždžeta obuhvata dan Arefata i prvi dan Kurban-bajrama, o kojima je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ”Najveličanstveniji dan kod Allaha je prvi dan Kurban-bajrama, a zatim dan Arefata.“ (Ebu Davud i Nesai – sahih) Spomenuti ajeti i hadisi jasno ukazuju na vrednost tih dana i da verniku daju idealnu priliku da ojača svoj iman i opskrbi se duševnom hranom, koja će mu dati elana i olakšati životne teškoće. U ovim danima otvaraju se vrata onima koji se žele nadmetati u činjenju dobrih dela i postizanju visokih stepeni oživljavajući ovaj zapostavljeni sunnet.

Dela koja je pohvalno činiti u prvih deset dana zul-hidždžeta

Shvatili smo koliko su dobra dela u prvih deset dana zul-hidždžeta vrednija od istih u drugom vremenu, te da su takve sezonske prilike blagodat i milost Uzvišenog Allaha koju će sretni iskoristiti. Zbog toga je potrebno ovim danima posvetiti posebnu pažnju i ispuniti ih dobrim delima svih vrsta, a naročito sledećim:
1. Obavljanje hadždža i ‘umre. To je najbolje što se može učiniti u tim danima, jer kome Allah omogući obavljanje hadždža i ‘umre na propisan način, nagrada mu je Džennet. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao j: ”Umra do umre je iskup za grehe počinjene između njih, a za hadždž mebrur (ispravno obavljen hadždž) nema druge nagrade osim Dženneta.” (Muttefekun alejhi)
2. Donošenje tekbira i učenje zikra. Rekao je Resulullah, neka je na njega Allahov mir i blagoslov: ”Nema dana koji su veličanstveniji kod Allaha i Njemu draži od ovih deset dana, stoga ih ispunite rečima la ilahe illallah, Allahu ekber i elhamdulillah.“ (Ahmed – sahih) Ibn Omer i Ebu Hurejre, Allah njima zadovoljan bio, izlazili su na pijacu za vreme prvih deset dana zul-hidždžeta donoseći tekbire pa su i ostali ljudi, čuvši njihovo tekbiranje, donosili tekbire. (Buharija, muallekan) – Tekbiri se uče u svim prilikama tokom ovih mubarek dana, a neposredno nakon namaza propisano ih je učiti u periodu od sabah-namaza na dan Arefata, za one koji nisu na hadždžu, a za hadžije od podne-namaza prvog dana Bajrama, do ikindija-namaza četvrtog dana Bajrama. – Preneseno je više načina na koje su ashabi donosili tekbire. Mogu se jednostavno ponavljati riječi: ”Allahu ekber“, a mogu se učiti i na sledeći način: ”Allahu ekber, Allahu ekber, la ilahe illahu vallahu ekber, Allahu ekberu ve lillahu hamd”.
3. Dobrovoljni post. Post je ibadet koji je Svemogući Allah pripisao Sebi zbog njegove velike vrednosti i visokog stepena. U hadisi-kudsijju Uzvišeni Allah kaže: ”Svako delo sina Ademovog njemu pripada osim posta, on uistinu Meni pripada i Ja ću za njega nagradu dati!“ (Muttefekun alejhi) Prenosi se od Poslanikovih, sallallahu alejhi ve sellem, supruga da su govorile: ”Allahov Poslanik postio je devet dana zul-hidždžeta, dan Ašure i tri dana u svakom mesecu.“ (Ebu Davud – sahih) Posebno je pohvalno muslimanima koji nisu na hadždžu postiti dan Arefata (9. zul-hidždže), jer je na post tog dana Resulullah, sallallahu alejhi ve sellem, podstakao kazavši: ”Računam da će Allah postom tog dana oprostiti grehe učinjene u protekloj i grehe učinjene u narednoj godini.“ (Muslim)
4. Dobrovoljni namaz. Uz nastojanje da se obavezni namazi klanjaju u džamijama, pohvalno je u tim danima učestati dobrovoljne namaze, jer namaz je jedan od najvrednijih i najkorisnijih ibadeta. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, obraćajući se Sevbanu, radijallahu anhu, je rekao: ”Nastoj da što više sedždi učiniš, jer za svaku sedždu koju učiniš Allah će te Sebi podići za stepen i greh ti oprostiti.“ (Muslim)
5. Udeljivanje sadake. Rekao je Uzvišeni Allah: ”O vernici, udelite deo od onoga čime vas Mi darujemo, pre nego što dođe Dan kada neće biti ni otkupa, ni prijateljstva, ni posredništva! – A nevernici sami sebi čine nepravdu.“ (Prevod značenja 254. ajeta iz sure El-Bekare) Stoga je pohvalno ulepšati ove dane i tim ibadetom.
6. Klanje kurbana u danima Bajrama, jedenje i udeljivanje kurbanskog mesa. Postoje i mnoga druga dela koje je pohvalno činiti bilo kada, a naročito u tim danima, kao što su: učenje Kur’ana, istigfar – traženje oprosta, dobročinstvo roditeljima i komšijama, održavanje rodbinskih veza, nazivanje selama, mirenje zavađenih, podsticaj na dobro i zabrana lošeg, ostavljanje ružnih reči, čuvanje pogleda od harama, ukazivanje počasti gostima, poseta bolesnih, donošenje salavata na Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, upućivanje dove za roditelje i braću u veri, unošenje radosti u srce muslimana, praštanje i sl. Dolazak ovih posebnih sezonskih prilika potrebno je preduhitriti iskrenim pokajanjem od svih greha uz čvrstu odluku da im se neće vratiti, te donošenjem odlučne namere da se ti dani ispune Allahu dragim delima. Objavio je Svemogući Allah: ”One koji se budu zbog Nas trudili Mi ćemo, sigurno, putevima koji Nama vode uputiti; a Allah je, zaista, na strani onih koji dobra dela čine!“ (Prevod značenja 69. ajeta iz sure El-‘Ankebut) Molimo Uzvišenog Allaha da nas učini od sretnih, koji koriste ovakve prilike, koje obasipa Svojom milošću i kojima je zadovoljan, jer On daje nadahnuće i upućuje na pravi put. Amin!