- - - - - -
ponedeljak, 29 maj 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

U NOVOM BROJU MINBERA: KOLIKO IMAŠ PRIJATELJA NA FEJSBUKU, TOLIKO VREDIŠ, ZAR NE?

  • Objavljeno subota, 27 avgust 2016 17:01

prijateljiNaFejsu

Razmislimo kako su današnji mladići i devojke opsednuti brojkama. Tačno, brojkama i ciframa prijatelja na Fejsbuku (Facebook), pratitelja na Tviteru (Twitter) i količinama lajkova kojima ih obasipaju. Uredu, zamislimo da na Fejsbuku imamo 5.000 prijatelja, a na Tviteru preko 10.000 pratitelja. Šta te cifre znače? Da smo bolji od ljudi koji nemaju toliko prijatelja i lajkova na društvenim mrežama? Da li više vredim kao osoba i musliman/ka ako iza sebe imam toliko ljudi koji me prihvataju? Ukoliko je to tako, recite šta je onda s poslanicima? Neki od njih imali su samo nekoliko sledbenika, a neki čak ni to. Nijedan čovek nije bio na njihovoj strani. Ali to su Božiji poslanici, najbolji ljudi koji su ikada hodali ovom planetom. Ukoliko su brojke zaista presudne, kako to da oni nisu imali mnogo sledbenika? Istina se ne veže za brojke. Istini nisu potrebne cifre. Čak i da je celi svet na mojoj strani, bez Allaha i Njegove pomoći – ja sam niko i ništa. Bez Allaha sam samo jedna brojka. Nula.

 

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEjHI VE SELLEM

  • Objavljeno sreda, 24 avgust 2016 12:44

islamskeTeme1

Rekao je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem: ”…i naći ćete da među najgore ljude spada onaj koji ima dva lica, pa jednoj skupini ljudi dolazi sa jednim licem, a drugoj sa drugim.” (Buhari, br. 3493, Muslim, br. 2526, od Ebu Hurejre, r.a.) U drugoj predaji stoji da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ”Ko na dunjaluku bude imao dva lica, na Sudnjem danu će imati dva jezika od vatre.” (Ebu Davud, br. 4873, od Ammara b. Jasira, r.a.)

 

BRIGA O SVOJIM MANAMA

  • Objavljeno ponedeljak, 22 avgust 2016 16:32

mane

Lep, siguran i spokojan život blagodat je kojoj treba težiti svaki čovek. Lepom životu teži svaki pojedinac i zasigurno nema osobe a da ne želi živeti lepim životom, ma kakva ta osoba bila, dobra ili loša, vernik ili nevernik, muškarac ili žena, mlad ili star. Svako od nas želi živeti lepim životom jer imamo samo jedan život i ne znamo koliko dugo ćemo ga živeti. U osnovi, naš život traje veoma kratko, uzmemo li u obzir san, bolest i slične situacije. Zato svako od nas nastoji da u ovom životu dā sve od sebe kako bi život proveo čineći stvari vredne življenja. Veliki broj ljudi u poznim godinama duboko žali – a naročito na samrti – zbog svojih postupaka koja su im promenili tok života u smeru koji oni nisu priželjkivali. Doživeti duboku starost, izgubiti snagu i moć, dočekati smrt i tada – kada više nemamo energije da se promenimo – ustanoviti da smo svoj život loše proveli, prokockali, nešto je najstrašnije što se može desiti jednom čoveku.
Dobro, kako do lepog života? U čemu svoj život da provedem pa da se zadnjih trenutaka svoga života ne žalim i ne tugujem, ne plačem nad sobom i svojim životom, ne priželjkujem da dan ili deo dana ostanem još u životu? Zasigurno jedan od načina, puteva, metoda, postupaka, kojim sebi olakšavamo i ulepšavamo život jeste i vođenje brige o svojim manama, a ostavljanje tuđih maana njima, da se oni brinu o njima, ostavljanje onoga što te se ne tiče i posvećivanje onome što te se tiče. Kur’an o ostavljanju onoga što se ne tiče čoveka Uzvišeni Allah pojasnio je na početku sure El-Mu’minun da je izbegavanje onoga što ih se ne tiče osobina spašenih vernika, onih kojima je obećan Džennetul-Firdevs: “i koji ono što ih se ne tiče izbjegavaju.” (El-Mu’minun, 3)
I ovo je Svevišnji spomenuo između dva bitna propisa u veri, između namaza i zekata, a oni su najbitniji verski propisi nakon izgovaranja šehadeta. Rekao je Svevišnji: “Vernici će uspeti: oni koji u svojim namazima budu skrušeni, i oni koji ono što ih se ne tiče izbegavaju, i oni koji zekat izdvajaju.” (El-Mu’minun, 1–4) Da bi kasnije, nakon spominjanja osobina vernika, rekao: “Oni su dostojni naslednici, koji će Džennetul-Firdevs naslediti, oni će u njemu večno boraviti.” (El-Mu’minun, 10–11) Na drugom mestu Svoje plemenite Knjige Uzvišeni Allah kaže: “i koji, prolazeći pored onoga što ih se ne tiče, prolaze dostojanstveno.” (El-Furkan, 72) Hadisi o ostavljanju onoga što se čoveka ne tiče Ebu Hurejra, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Od čovekovog lepog islama jeste da se ostavi onoga što ga se ne tiče.” (Tirmizi i drugi) O ovom i sličnim hadisima trebali bismo dobro razmisliti. U hadisu se ne kaže “od islama je”, već se kaže “od lepog islama je”. Zašto ovo podvlačimo? Zato što se navode brojni šerijatski tekstovi u kojima se govori o vrednosti ulepšavanja islama i počastima koje Uzvišeni Allah daje onima koji ulepšaju svoj islam. Tako, Ebu Hurejra, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Kada neko od vas ulepša svoj islam, za svako dobro delo koje učini piše mu se od deset do sedam stotina takvih dela; a ukoliko takav učini loše delo, piše mu se samo jedno loše delo. I sve tako dok ne sretne Allaha.” (Buhari i Muslim) Abdullah b. Mesud, radijallahu anhu, prenosi da su ashabi upitali Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem: “Allahov Poslaniče, hoćemo li biti obračunavani za ono što smo radili u džahilijetu, pre primanja islama?” Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je odgovorio: “Onaj od vas koji ulepša svoj islam nakon što uđe u njega, taj neće biti obračunavan za ono što je pre radio; dok, onaj koji bude loše postupao u islamu, biće pitan i za ono pre islama i za ono što učini u islamu.” (Buhari i Muslim)
A jedan od načina na koji ćemo ulepšati svoj islam jeste da se posvetimo sebi i ostavimo se onoga što nas se ne tiče. Izjave islamskih učenjaka o ostavljanju onoga što se čoveka ne tiče Ebu Derda, radijallahu anhu, je rekao : “Tri su pokazatelja neznanja: samodopadljivost, preterani govor o onome što te se ne tiče i zabranjivanje drugome onoga što i ti sam činiš.” Abdullah b. Amr b. As, radijallahu anhu, je govorio: “Rečeno je: “Ostavi se dela koje te se ne tiče i ne progovaraj o onome što te se ne tiče! Čuvaj svoj jezik kao što čuvaš i svoj novac.”
Malik b. Dinar, rahimehullahu teala, je rekao: “Ako osetiš gruboću srca, slabost u telu, pomanjkanje opskrbe, znaj da si se pozabavio nečim što te se ne tiče.” Muhammed b. Sirin, rahimehullahu teala, je rekao: “Ljudi koji najviše greše jesu oni koji najviše spominju greške drugih ljudi.” Hasan el-Basri, rahimehullahu teala, je rekao: “Jedan od znakova Allahovog okretanja od Svoga roba jeste i da ga zabavi onim što ga se ne tiče.” Imam Šafija, rahimehullahu teala, je rekao: “Troje doprinosi razboritosti: sedenje sa učenim ljudima, sedenje s dobrim ljudima i ostavljanje onoga što te se ne tiče.” Takođe, imam Šafija, rahimehullahu teala, je rekao: “Onaj koji želi da Allah osvetli njegovo srce, neka se ostavi govora koji ga se ne tiče.” Slično je rekao na drugom mestu: “Ostavljanje greha i ostavljanje onoga što te se ne tiče osvetljava tvoje srce.”

Šta treba da te se tiče, a šta treba da te se ne tiče
● Treba da te se tiču dobra dela i pokornost a nikako te se ne smeju ticati loša dela i gresi.
● Od dobrih dela opet ponajviše treba da te se tiču najprioritetnija, obavezna dela, dela koja Allah najviše voli, dela koja su u datom momentu i mestu najbolja.
● Treba da te se tiče govor u kojem je sigurna korist, a svaki govor u kojem je zlo, ili nisi siguran je li u njemu korist ili šteta, ostavi ga se, neka te se takav govor ne tiče.
● Treba da te se tiče spominjanje Allaha, a ne spominjanje ljudi.
● Treba da te se tiču tvoje mane, nedostaci i propusti, a ne tuđe maane i propusti. Koristi bavljenja svojim manama i ostavljanja onoga što nas se ne tiče
● Onaj koji se zaokupira svojim manama i koji se zaokupira popravkom svoje duše, taj će i popraviti svoju dušu i izlečiti svoje manjkavosti. Od svakog muslimana traži se da se popravlja, vodi računa o svojoj duši, da neprestano napreduje u činjenju ibadeta Uzvišenom Allahu. Allah je rekao: “Uspet će samo onaj koji svoju dušu očisti, a izgubljen će biti onaj koji je na stranputicu odvede, koji je onečisti.” (Eš-Šems, 9–10) Hasan el-Basri, rahimehullahu teala, je rekao: “Vernik je na dunjaluku poput zatočenika. Nastoji osloboditi svoju dušu od džehennemske vatre!”
● Onaj koji se zaokupira manjkavostima svoje duše uvideće da je njegova duša manjkava, da se pri njoj nalaze mnogobrojne mane, pa se zbog toga neće upustiti u govor o manjkavostima i manama drugih ljudi. Kako da govori o manama drugih ljudi, a i sam je pun mana?! Onaj koji se zaokupira svojom dušom i njenim popravkom, taj ne može da sedi ni malo ni mnogo na skupovima i priča: “ovaj je dobar”, “ovaj loš”, “pri ovome ima to i to, a pri ovome to i to”. Kada je Rebi‘i b. Husejmu rečeno: “Ne čujemo da spominješ ičije mane?!”, on je odgovorio: “Ja nisam zadovoljan samim sobom, pa zar da svoje vreme posvetim grdnji drugih?!” Imam Malik, rahimehullahu teala, je rekao: “U Medini sam zatekao ljude koji pri sebi nisu imali mana, ali su istraživali mane drugih pa su i oni postali manjkavi i puni mana. I zatekao sam ljude koji su imali pri sebi mana, ali su ćutali o manama drugih , pa su i njihove mane zaboravljene.”
● Onaj koji se zaokupira svojom dušom, to je dokaz njegovog samoobračuna, a poznato je da profitira onaj koji se samoobračunava. Uzvišeni Allah naredio nam je da obračunavamo svoje duše: “O vernici, bojte se Allaha i neka svaka duša gleda šta je za sutra pripremila!” (El-Hašr, 18) Omer, radijallahu anhu, je rekao: “Obračunavajte se pre negoli vam bude obračunavano! I vagajte svoja dela pre negoli vam budu vagana!”
● Onaj koji se zaokupira svojom dušom, taj će biti zaokupiran i svojim Gospodarom! Od muslimana se traži da se posveti svom Gospodaru, da razmišlja kako da Mu ibadet što više čini, kako da u njemu bude iskren, kako da se uzdiže stepen po stepen u ibadetu, kako da uspostavlja veru, kako da popravlja druge ljude itd. Zbog toga je Ebu Sulejman ed-Darani, rahimehullahu teala, rekao: “Ko se pozabavi svojom dušom, okrenuće se od ljudi! Kome briga bude njegov Gospodar, okrenuće se i od svojih dunjalučkih briga i od ostalih ljudi!” Posveti se ibadetu svom Plemenitom Gospodaru i neka ti briga bude hifz Allahove Knjige! Neka ti briga bude obavljanje pet dnevnih namaza u njihovo vreme! Neka ti briga bude kako da ustaneš na noćni namaz! Neka ti briga bude kako da zaplačeš iz straha od Uzvišenog Allaha! Neka ti briga bude kako da zadobiješ Allahovo zadovoljstvo! Neka ti briga bude šerijatsko znanje, kako da ga što više stekneš da bi obožavao svoga Gospodara jasno sa znanjem. Zato ćemo naći velike istinske učenjake kojima je briga pokornost Allahu, kako da ojačaju svoj iman u Allaha. Nećemo naći da govore o drugim ljudima, da ih razvrstavaju i klasifikuju, da iznose propise o njima, jer, Uzvišeni Allah je Taj koji nas najbolje poznaje, najbolje poznaje ko je od nas iskren, a ko lažov.
● Onaj koji se zaokupira svojim manama, taj se neće uzdizati i veličati svoje delo, ma kakvo uradio, taj neće prigovarati za svoje učinjeno delo, već će, koje god mu delo Uzvišeni Allah omogući da učini, smatrati da je to od Allahove dobrote i podrške njemu. Smatraće da nije Allahove dobrote prema njemu i Allahove podrške njega, nikada ne bi ni učinio to delo.
● Onaj koji se zaokupira svojim manama, to će ga odvesti do skromnosti, poniznosti i potčinjenosti svome Gospodaru, a biće skroman i prema drugim ljudima. Pojedini od naših prethodnika govorili su: “Ako vidim starijeg od sebe, ja kažem: ‘On me je pretekao u islamu!’, a ako vidim mlađeg od sebe, ja kažem: ‘Ja sam ga pretekao u gresima!”
● Ono što će čoveka podstaknuti da se pozabavi svojom dušom, a ostavi se tuđih mana i manjkavosti jeste i činjenica da onaj koji razmatra tuđe manjkavosti istovremeno sebe hvali, indirektno tvrdi da se on izgradio, a ovo je opasna stvar. Uzvišeni Allah kaže: “I ne hvalite sami sebe, Allah najbolje zna ko je bogobojazan!” (En-Nedžm, 32) Štetnosti i posledice bavljenja tuđim manama i onim što nas se ne tiče
● Gruboća i mrtvilo srca, pomanjkanje opskrbe i slabost tela
● Gubljenje razboritosti i upuštanje u laž, gibet i nemimet
● Poniženje od Allaha i okretanje Allaha od tebe
● Razotkrivanje sebe na dunjaluku i upropaštavanje sebe na ahiretu Načini koji će čoveka dovesti do toga da se kloni onoga što ga se ne tiče
● Moli Allaha neprestano da ti pomogne da se zabaviš sobom.
● Budi svestan Allahovog nadzora i Allahove veličine.
● Naučimo se da poštujemo druge, a naročito nešto njihovo posebno, a posebno ono što oni taje, tj. njihove tajne ili ono što oni ne bi voleli da drugi saznaju o tome. Svaki čovek ima neke svoje tajne o kojima ne voli da priča pa i svojim najbližim. Poštuj , i saznaš li nešto o tome, ne širi.
● Stalno se obračunavaj i pitaj svoju dušu: Zašto mi je ovo potrebno? S kojim pravom se ja upuštam u ovo?
● Druži se s dobrim ljudima koji se brinu o svojim manama.
● Nastoj što je god moguće više da čitaš o prvim generacijama, njihovom ponašanju spram sebe i drugih, kako su čuvali svoje vreme, svoj jezik i čast i svetost drugih.
● Posveti se učenju i čitanju Allahove Knjige, to je dovoljno da te okupira od svih drugih.
● Kada razgovaraš s nekim nasamo o nečemu, iako ti ne kaže da je to između tebe i njega, znaj da je to između tebe i njega i treći ne treba da zna za to, to ti on daje u emanet, makar ti doslovno to i ne rekao.
● Ukoliko pitaš nekoga o nečemu, pa vidiš da on to ne zna ili ne želi da odgovori, ne prisiljavaj ga na odgovor.
● Ne pokušavaj da pronalaziš greške drugih, ako do tebe i dođe neka od njih, ne bavi se njome, to nije tvoja obaveza, već njegova. ● Nastoj da ne gledaš mnogo u druge i ne slušaš mnogo o drugima.
● Mnogo razmišljaj o smrti, obračunu, nagradi i kazni, onome što nas čeka sigurno. Budimo dobri vernici, upotpunjavajmo svoj iman, ulepšavajmo svoj islam, posvetimo se svojim nedostacima, ne uznemiravajmo druge, ne započinjimo rat sa Uzvišenim Allahom!

 

BUDITE POMAGAČI DOBRA, A ODMAGAČI ZLA!

  • Objavljeno ponedeljak, 15 avgust 2016 14:48

pomagaciDobra

Sve hvale i zahvale pripadaju Uzvišenom Allahu. Samo od Njega pomoći i oprosta tražimo. Allah Uzvišeni, traži od muslimana, i naređuje im, da se međusobno potpomažu u dobru, i u isto vreme im zabranjuje da se međusobno potpomažu u zlu, rečima: „Potpomažite se u dobročinstvu i bogobojaznosti, a nemojte se potpomagati u grehu i neprijateljstvu; Allaha se bojte, On je taj koji žestoko kažnjava!“ (el-Ma’ida, 2.) Vreme u kojem živimo je specifično po tome što je šerr i zlo u njemu jako rasprostranjeno, i dotiče se skoro svake pore našega života i društva dok je hajr i dobro jako skučeno i malo se može naći onih koji ga podržavaju i na njemu insistiraju. Malo je onih koji smeju rizikovati da budu dobri i pošteni, i da ovaj glavni postulat naše vere iskreno pomognu kako svojom dušom tako i svojim telom. Hajr – sadrži u sebi sve vrste dobra, kako dinske tako i dunjalučke, dok šerr – sadrži u sebi sve vrste zla – kako onog u pitanjima vere i dina tako i onog u pitanjima dunjaluka i ovoga sveta! Dobro i hajr se manifestuje kroz uspostavu iskrene i prave vere prema Jednom Jedinom Bogu, koji nas je stvorio i kojem ćemo se uskoro povratiti, kroz svestranu aktivnost u popravljanju samih sebe i svoga okruženja na bolje, kao i kroz borbu protivu onih koji štete i kvare i fesad po zemlji šire, čineći zlo i nered u svakom aspektu našega života! Šejh Abdurrahman el-Sa’adi rhm., kaže: „Međusobno se pomagati znači praktikovati i činiti svaku vrstu hajra i dobra koja nam je verom naređena ili preporučena, i ustegnuti se od svake vrste šerra i zla koje nam je verom zabranjeno ili pokuđeno. Verniku se dobro naređuje i zlo zabranjuje, ali je i sam obavezan da druge muslimane, svoju braću, pomaže u hajru i dobru i da ih odmaže u šerru i zlu, kako teorijski tako i praktično!“ Imam el-Kurtubi rhm., u komentaru ajeta: „Potpomažite se u dobročinstvu i bogobojaznosti, a nemojte se potpomagati u grehu i neprijateljstvu; Allaha se bojte, On je taj koji žestoko kažnjava!“ (el-Ma’ida, 2.) – kaže: „Ovaj ajet je naredba celom čovečanstvu da se međusobno potpomažu u dobročinstvu i bogobojaznosti tj. da jedni drugima daju podršku u dobročinstvu i bogobojaznosti, da se oko Allahove reči okupljaju i da po njoj postupaju. Ovaj ajet traži od ljudi da se ustegnu i odbiju od onoga što je Allah zabranio, što je u skladu sa rečima Poslanika: „Onaj ko ukaže drugome na dobro kao da ga je i sam učinio!“ Hafiz Ibnul-Kajjim el-Dževzijje rhm., kaže: „Ajet: „Potpomažite se u dobročinstvu i bogobojaznosti, a nemojte se potpomagati u grehu i neprijateljstvu; Allaha se bojte, On je taj koji žestoko kažnjava!“ (el-Ma’ida, 2.) – obuhvata sve interese ljudstva kako u pitanjima dunjaluka tako i u pitanjima dina, kako između njih samih tako i između ljudi i njihovog Gospodara! Niko se ne može osloboditi ove dve obaveze: obaveze između čoveka i njegovog Stvoritelja – Allaha i obaveze između čoveka i Allahovih stvorenja. Čovek se – radi Allahovog zadovoljstva i poslušnosti Njemu, koji je krajnji cilj, sreća i spas svakog vernika, mora lepo ophoditi sa ljudima, pomagati ih i sa njima se družiti. Vernik neće postići svoj mir i sreću osim kroz dobročinstvo i bogobojaznost u čemu je sadržana cela vera!“ Dalje nastavlja pa kaže: „Cilj zajedničkog i društvenog života jeste potpomaganje u dobročinstvu i bogobojaznosti, gde će svaki član društva pomagati drugog člana u ovome kako teorijski tako i praktično, jer čovek, sam po sebi, ne može dokučiti, ni teorijski ni praktično, celokupno dobročinstvo i celokupnu bogobojaznost, tako da je Božija mudrost ta koja iziskuje da su ljudi ovisni jedni o drugima, upućeni jedni na druge – pomagači jedni drugima (u hajru a ne u šerru!).“ Čovek kao jedinka je slab, a kada je u zajednici onda je on jak. Sami osećaj slabosti kao otrgnuta jedinka od zajednice tera čoveka na to da pomaže svoju zajednicu u svakoj vrsti dobročinstva i bogobojaznosti, što im je sama naredba od Allaha ! Nemojte se međusobno potpomagati u grehu i neprijateljstvu tj. nemojte se upuštati u zlo-dela koji će vam tovariti breme greha na pleća, i nemojte se potpomagati u neprijateljstvu i napadanju tuđih života, imetaka i časti! Vernik se usteže od greha i nasilja, ali u isto vreme pomaže drugome da se okane ovih nedela! Molimo Allaha, da nas učini od onih kojma je dove ukabulio i od onih kojima je Svoju milost ukazao.

 

ZAŠTO NE ĆUTITE, ZAŠTO ŠIRITE SMUTNJU?!

  • Objavljeno ponedeljak, 15 avgust 2016 13:29

15082016

Kako postupiti u određenoj situaciji, naročito kada je potrebno nekome ukazati na grešku, jedno je od krucijalnih pitanja u međuljudskim odnosima. Ovo pitanje posebno dolazi do izražaja u današnjem vremenu kada postoji sve veća potreba za javnim ukazivanjem na greške, međutim, mnogi ljudi ukazivanje na greške smatraju pogrešnim postupkom koji dovodi do širenja smutnji i zastupaju mišljenje da se u takvim situacijama treba suzdržati od ukazivanja na grešku i da treba ćutati. Ukazivanje na grešku predstavlja dobronamerno upućivanje saveta osobi koja greši i u takvim situacijama svi vernici, kako oni akademski obrazovani tako i oni koji nemaju akademsko šerijatsko obrazovanje treba da se postave širokogrudno, da objektivno sagledaju svoje postupke i da prihvate savet koji im se upućuje. Uvažena braćo i sestre, moramo biti svesni činjenice da je na našim prostorima zastupljeno mnogo devijantnih pojava, nemoralnih postupaka, mnogo greha koji se javno čine, mnogo neispravnih ubeđenja, pogrešnih tumačenja vere. Sve ove pojave treba eliminisati, a prvi korak u popravljanju ovakvog stanja jeste ukazivanje na greške. Nepobitna je činjenica da prilikom ukazivanja na greške, propuste, grehe, pogrešna tumačenja vere, treba biti mudar i uvažavati mnoge činjenice, ali, uz sve to, treba da znamo da je nemoguće popraviti stanje i loše navike bez ikakvog otpora onih kojima se ukazuje na grešku, prestup ili nemoralnu radnju. Treba imati u vidu da, kada se kod takvih osoba pojavi otpor i odbojnost prema savetu koji im se upućuje, to nikako ne znači da su pogrešili oni koji savjetuju. Svi poslanici, učenjaci, reformatori, neminovno su na početku ukazivanja na devijantne pojave nailazili na otpor, ali se nakon određenog vremena uvidelo da su bili u pravu. Ako bismo svi ćutali i izbegavali ukazivati na očigledne negativnosti, onda bismo pustili ljude da grcaju u devijacijama i tako bismo otvorili vrata njihovom širenju, a takvo postupanje nijedan iskreni vernik ne bi sebi smeo dozvoliti. Oni koji pozivaju na pozitivne promene i koji žele da se ljudi popravljaju na individualnom i kolektivnom planu treba da deluju na odgovarajući način i da primenjuju metode koje će polučiti željene rezultate, a to će postići ako se budu konsultovali sa onima koji su stariji, iskusniji i učeniji, i ako se fokusiraju na prioritete, uzimajući u obzir stanje ljudi, vrieme i prostor u kojem se nalaze, kako se ne bi postigao suprotan rezultat od onoga koji se očekuje. U pogledu ovog pitanja ljudi su otišli u jednu od dve krajnosti, a veoma malo je onih koji su potrefili sredini, istinu. Postoje ljudi koji znaju mnogo toga, ali svojim postupcima pokazuju da ih se ne tiče ono što vide oko sebe: grehe, pogrešna tumačenja vere, devijantne postupke, a svoju slabost često tumače mudrošću ili mišljenjem da još nije vreme da se o određenim pitanjima treba govoriti. Po njima, skoro da ne postoji nešto novo o čemu treba govoriti i na šta ljude treba upozoravati. Oni neretko sledeće dve skupine smatraju žestokim, nezrelim, neiskrenim, i u tom duhu odgajaju one koji njih uzimaju za autoritete. Druga skupina jesu oni koji bi želeli da preko noći poprave stanje, ne uvažavajući skoro pa nikakve okolnosti koje su veoma bitne u datom vremenu i prostoru, što je u suprotnosti sa Allahovim zakonima na Zemlji. Da je to bilo moguće, onda bi to ponajpre učinili poslanici, a i oni su svoje narode pozivali dugi niz godina i nisu pokušavali da u kratkom periodu promene stanje. Oni opet druge dve skupine smatraju popustljivim, neiskrenim i u tom duhu oni odgajaju one koji njih uzimaju za autoritete. Treća skupina jesu oni koji se trude, koji ukazuju na grehe, devijantne i nemoralne pojave, pogrešna tumačenja vere, u svemu tome slušajući govor starijih, iskusnijih, učenijih, uvažavajući činjenično stanje na prostoru u kojem borave, uvažavajući pravilo postepenosti, sa mudrošću, strpljenjem, blago. Oni su, a Allah najbolje zna, odabrali put istine, jer je to u osnovi jedini prihvatljiv metod i pravac kojim su kročili svi poslanici. Oni veoma često ljude iz prve kategorije pokušavaju ohrabriti i ubediti da postoji mnogo toga što se može menjati, bez izazivanja velikog negodovanja, a isto tako i one iz druge kategorije pokušavaju ubediti da stvari ne mogu da se menjaju preko noći, da se mora uvažavati princip postepenosti, da se mora uvažavati činjenično stanje prilikom pozivanja ljudi i ukazivanja na neispravne postupke prisutne u jednom društvu. Zato, uvažena braćo i sestre, ako vidite osobu da ukazuje na grehe, propuste, devijantne i nemoralne postupke, na pogrešna tumačenja vere, prvo što treba jeste da cenite tu osobu, zato što na taj način, kada podigne svoj glas protiv pogrešnih postupaka u jednom društvu, sebe i svoju porodicu izlaže raznim pritiscima, a sve s ciljem da se mi i naše društvo popravimo. Svima nama trebao bi da krajnji cilj bude zadovoljstvo Uzvišenog Allaha, koje se može postići samo ako iskreno želimo istinu, a ona se može postići samo ako budemo spremni da pogledamo istini u oči i da, onda kada nam se donese validan dokaz, prihvatimo ono što nam se govori. Postoji mnogo onih koji su spremni da brane stavove koje zastupaju samo zato što su odrasli u okrilju takvih mišljenja, pa čak i kada im se izlože jasni dokazi da su ta mišljenja neispravna. Takvi ljudi one koji im ukazuju na greške smatraju konzervativnim, da im se mešaju u privatnost, da ne razumeju stanje, da su “plaćenici”, da su pripadnici neke nepostojeće sekte, da su izrod naroda. Umesto da se te osobe uvažavaju, poštuju, cene, zbog truda koji ulažu da bi popravili stanje jednog naroda, oni, nažalost, često, kako od pojedinaca tako i od institucija, zbog slabosti i nespremnosti da se prihvati istina, bivaju marginalizovani, i u mnogim segmetima života obespravljeni. Istorija (naših krajeva) prepuna je primera ljudi koji su na početku svog delovanja bili potvarani, proganjani, vređani, omalovažavani, od strane onih tvrdokožaca koji se nisu slagali sa njima, ali su nakon određenog vremena, uz Allahovu pomoć, uspeli da poprave stanje i da dokažu da je ono što rade i čemu pozivaju – ispravno i da je to istina.