- - - - - -
nedelja, 28 maj 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

MINBER PRENOSI: IZ RIZNICA ALLAHOVOG POSLANIKA

  • Objavljeno sreda, 15 mart 2017 19:45

WP 20170315 10 05 53 Pro

Šeddad b. Evs, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Kada ljudi budu gomilali zlato i srebro, vi gomilajte, skupljajte ove reči: ’Allahumme inni es’elukes-sebate fil-emri vel-‘azimete aler-rušdi, ve es’eluke šukre ni‘metike ve husne ibadetike, ve es’eluke kalben selima ve lisanen sadika, ve es’eluke min hajrin ma te‘alemu ve e‘uzubike min šerrin ma te’alemu, ve estegfiruke lima e‘alemu, inneke Ente ‘Allamul-gujub! – Allahu moj, ja Te uistinu molim za postojanost u islamu i odlučnost na Pravome putu; i molim Te za zahvalnost na Tvojim blagodatima i za lepo obožavanje Tebe; i molim Te za čisto srce i za istinoljubiv jezik; i molim Te za svako dobro koje Ti poznaješ i utičem Ti se od svakog zla koje Ti poznaješ; i oprost tražim od Tebe za grehe koje samTi učinio; a doista si Ti Onaj koji sve poznaje.” (Hadis su zabeležili imam Ahmed u Musnedu, Tirmizi u Sunenu, Ibn Hibban u Sahihu, Hakim u Mustedreku)

Prenosilac hadisa Šeddad b. Evs jedan je od plemenitih ashaba Allahovog Poslanika, pesnika Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Njegov otac Evs b. Sabit učestvovao je u Bitki na Bedru i preselio kao šehid na Uhudu.
Muslim, Ahmed i Nesai kažu da je njegov nadimak bio Ebu Ja‘la. Imao je petero dece, četiri sina: Ja‘lu, Muhammeda, Abdulvehhaba i Munzira, i ćerku Hazredž.
Ebu Derda, radijallahu anhu, je rekao: “Doista su Šeddadu b. Evsu dati znanje i blagost.”
Mufeddal el-Galabi je rekao: “Najveći zahidi iz reda ensarija jesu trojica: Ebu Derda, Umejr b. Sa‘d i Šeddad b. Evs.”

Komentar hadisa Reči Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem: “Kada ljudi budu gomilali, skupljali, u kenz – riznicu pohranjivali..”, a u drugom rivajetu kaže se: “Kada vidite ljude da gomilaju..” Kenz je riznica u koju se pohranjuje, ostavlja, u njoj se gomila i iz nje se ništa ne uzima.
“...zlato i srebro...”, tj. “Kada vidite ljude da gomilaju, skupljaju zlato i srebro...” Kažu da se zlato zove zeheb jer ono odlazi (glagol zehebe – jezhebu ima značenje odlaska), a srebro je nazvano fiddah, jer je ono tefidu – ističe, polako ga nestaje, dakle, i ono je prolazno.
Jedan od prethodnika je rekao: “Loša li su dva druga, dva jarana: zlato i srebro! Neće ti koristiti sve dok se ne odvoje od tebe!”, tj. neće ti koristiti ukoliko ih budeš gomilao kod sebe i ne budeš ih udjeljivao i na takav se način rastavljao od njih. Zašto je to loše?
Zato što Uzvišeni Allah kaže: “One koji gomilaju zlato i srebro i ne udeljuju ga na Allahovom putu, njih obraduj bolnom patnjom, na dan kada će se ono u vatri džehennemskoj užariti, pa se njime čela, lica i slabine njihove i leđa njihova žigosati. Ovo je ono što ste za sebe gomilali, pa kušajte sada ono što ste gomilali.” (Et-Tevba, 34)
U tefsirima se pojašnjava zašto će se baš ovi delovi tela pržiti užarenim zlatom i srebrom, pa se kaže zato što kada se imućni pozivao na udeljivanje svoga imetka, zlata i srebra, prvo mu se čelo i lice namrštilo, zatim se delimično okrenuo, svojim bokom, a zatim u potpunosti okretao leđa i odlazio.
Kaže Uzvišeni Allah: “Imetak i sinovi su ukras u životu na ovome svetu, a za trajna dobra kod Allaha veća je nagrada i veća nada” (El-Kehf, 46), “Ono što je kod vas prolazno je, a ono što je kod Allaha vredno je.” (En-Nahl, 96)
Svako dobro delo kod Allaha je bolje jer ono ostaje, a sve drugo je prolazno.
Abdullah b. Mesud, radijallahu anhu, je rekao: “Divne li su verničke riznice El-Bekara i Alu Imran s kojima (vernik) klanja namaz na kraju noći! A završeci sure El-Bekara su riznica ispod Arša. Reči la havle ve la kuvvete illa billah jedna su od džennetskih riznica.”
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Neka svaki od vas gomila ove reči: ‘Allahumme inni es’elukes-sebate fil-emri vel-‘azimete aler-rušdi!’ – Allahu moj, ja Te uistinu molim za postojanost u islamu i odlučnost na Pravome putu!’”
“Allahu moj, ja Te uistinu molim za postojanost u islamu”, tj. u pokornosti Tebi, pridržavanju za Tvoju vjeru.”
Takođe, jedna od čestih dova Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, bila je: “...Allahumme, ja Mukallibel-kulub, sebbit kalbi ‘ala dinike! – Allahu moj, o Ti koji okrećeš srca, učvrsti moje srce u Svojoj veri!”
Svakom verniku potrebni su postojanost i čvrstina u tri situacije, tri stanja:
1) Postojanost i čvrstina potrebni su mu dok je na dunjaluku, da ga Uzvišeni Allah učvrsti u pokornosti Njemu. Svaki od nas putuje svome Gospodaru i nije upitno da će Ga svaki od nas sresti, ali je upitno kako će Ga sresti, kao Njegov pokorni rob ili kao inadžija i prkosnik! Kaže Uzvišeni Allah: “O čoveče, ti doista ideš ka svome Gospodaru i susrest ćeš se s Njim.” (El-Inšikak, 6) Uzvišeni Allah nije odredio drugu granicu za prekidanje ibadeta osim smrt. Rekao je: “I obožavaj svoga Gospodara sve dok ti smrt ne nastupi.” (El-Hidžr, 99) Dakle, potrebno je da vernik ustrajava u ibadetu na dunjaluku, da bude čvrste i postojne vere. Uzvišeni Allah kaže: “Oni koji kažu: ‘Naš Gospodar je Allah’, a zatim ustraju u tome.” (Fussilet, 30) Jedan od prethodnika kaže: “Mnogo je onih koji govore: ‘Naš Gospodar je Allah’, ali je malo onih koji ustraju u tome.” Kada bi Hasan el-Basri, rahimehullah, proučio spomenuti ajet iz sure Fussilet, učio bi: “Allahu moj, Ti si naš Gospodar pa nas opskrbi ustrajnošću!” Ono što će verniku, nakon Allaha, subhanehu ve te‘ala, pomoći da ustraje u ibadetu dok je živ, da bude postojan na Pravom putu, sve dok se ne susretne sa svojim Gospodarem, jeste sledeće: ● Dova, a to je i jedan od razloga što mi danas po nekoliko puta obavezno učimo: “Ihdines-Siratal-mustekim / Učvrsti nas na Pravom putu!” (El-Fatiha, 5) ● Dobro društvo, nakon dove i pribegavanja Uzvišenom Allahu, najviše nam pomaže da ostanemo postojani na Pravom putu. Stoga Uzvišeni Allah naređuje Svome Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i njegovim sledbenicima: “I svoju dušu strpi uz one koji jutrom i večeri dozivaju svoga Gospodara iz želje da zadobiju Njegovo zadovoljstvo!” (El-Kehf, 28) Odazivajući se ovoj Allahovoj naredbi, Poslaniknik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Čovek je na veri svoga prijatelja, pa neka svaki od vas dobro gleda s kim se druži.” (Ebu Davud, br. 4833; Tirmizi, br. 2378.) ●Pokornost Allahu, odazivanje Njegovim naredbama i klonjenje onoga što je Svevišnji zabranio, najveći su razlozi čovekove postojanosti u islamu. Kaže Uzvišeni Allah: “A kad bi oni onako kako im se savetuje postupali, bilo bi im najbolje i bili bi čvršći u veri. Mi bismo im tada, sigurno, veliku nagradu dali i na pravi put ih usmerili.” (En-Nisa, 66–68)
2) Drugi neophodni vid postojanosti u veri jeste postojanost pred smrt, u smrtnim trenucima. Ibn Kajjim, rahimehullahu te‘ala, prelepo je rekao: “Koliko god da sakupiš imetka i ostvariš svojih životnih želja, znaj da nema lepše želje od želje Jusufa, alejhis-selam, kada je rekao: ‘Gospodaru moj, usmrti me kao muslimana i pridruži me Svojim dobrim robovima!’ (Jusuf, 101).” Zato nam Uzvišeni Allah naređuje: “O vernici, bojte se Allaha istinskom bogobojaznošću i ne umirite nikako drugačije osim kao muslimani!” (Alu Imran, 102) I Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozorava: “Doista se dela vrednuju po završnici!” (Buhari, br. 6607) Ma koliko tvoja dela bila dobra i mnogobrojna, znaj da se nećeš spasiti na ahiretu sve dok tvoja završnica ne bude na dobrom delu, sve dok ne okončaš svoj život čineći dela stanovnika Dženneta! Ima ljudi koji čine dela stanovnika Dženneta, pa pred samu svoju smrt počnu činiti dela stanovnika Vatre, sve dok ne umru čineći ta dela! Možeš li biti siguran za sebe da nisi jedan od njih?! Da Uzvišeni Allah sačuva! Koliko će samo skrušenih, napaćenih lica na kraju završiti u Vatri! Koliko li je onih koji su bili nadomak obale spasa, pa su se valovi poigrali s njima i utopili su se u moru strasti i prohteva!
3) Treći vid postojanosti za svakog vernika jeste postojanost nakon smrti, u kaburskom ispitu, kada mu dođu dva meleka i upitaju: “Ko je tvoj Gospodar? Koja je tvoja vera? Šta kažeš za čoveka koji vam je bio poslan?” I u ovim trenucima potrebna je postojanost, jer, ko položi ovaj ispit, sve posle njega će biti bolje, a ko ne položi ispit, sve će mu nakon njega biti gore! Kako postići postojanost u kaburu?! Uzvišeni Allah govori o postojanosti u ovoj situaciji i situaciji pre nje, pojašnjava kako biti postojan u njima: “Allah će postojanom rečju učvrstiti vernike u životu na dunjaluku, a i na ahiretu.” (Ibrahim, 27) Komentatori Kur’ana za reči Uzvišenog Allaha: “...u životu na dunjaluku...”, kažu: “tj. pred smrt, na samrti da izgovori reči la ilahe illallah”, a za reči: “...i na ahiretu...”, kažu: “tj. u kaburu”. Dakle, onaj koji bude postojan u dini-islamu u svome životu, na dunjaluku, taj će, Allahovom dozvolom, biti postojan i pred svoju smrt i nakon svoje smrti u kaburu.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, dalje kaže: “...i odlučnost na Pravom putu...”
Šta je odlučnost? Odlučnost ima značenje čvrste namere, jake volje da se ostane u okviru rušda, tj. pokornosti Allahu i Njegovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem. Rušd je pravi put za koji čovek zna i postupa u skladu sa tim znanjem, kao što je gajj – stranputica na koju se odlazi kada čovek zna, ali ne postupa u skladu sa usvojenim znanjem, dok je dalalet – zabluda kada čovek ne poznaje istinu niti postupa po istini.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “...i molim Te za zahvalnost na Tvojim blagodatima i za lepo obožavanje Tebe...”
Zahvalnost Allahu na Njegovim blagodatima mora da bude iskazana i srcem, i jezikom, i telom. Zahvalnost srcem iskazuje se tako što spoznajemo dotičnu blagodat, pripisujemo je samo Uzvišenom Allahu, u našem srcu se ljubav prema Svevišnjem povećava. Zahvalnost jezikom iskazujemo tako što svedočimo tu blagodat Allahu, zahvaljujemo Mu se na njoj i drugima govorimo o njoj kao što nam Uzvišeni Allah to i preporučuje: “A što se tiče blagodati tvoga Gospodara, pa o njima pričaj!” (Ed-Duha, 11) Zahvalnost na blagodatima ostalim organima iskazuje se njihovim stavljanjem u pokornost Svevišnjem Allahu. Kaže Uzvišeni Allah: “O porodico Davudova, činite dela zahvalnosti jer doista, je malo Mojih zahvalnih robova!” (Saba, 13) Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, znao bi noću dugo klanjati skoro da bi mu pete počele pucati od dugog stajanja, pa bi govorio: “Zar da ne budem Allahu zahvalan rob?!” (Buhari, br. 1130)
Lepo obožavanje Allaha podrazumeva činjenje dobrih dela iskreno, radi Allaha, onako kako ih je činio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. Ko ulepša svoj islam, Allahovom dozvolom, biće mu oprošteno ono što je prethodilo od greha i biće nagrađen za dela koja čini u svojoj budućnosti, dok, onaj koji ne ulepša svoj islam, biće kažnjen i za svoju prošlost i za svoju budućnost.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, dalje kaže: “...i molim Te za čisto srce i za istinoljubiv jezik...”
Čisto srce neophodno je svakom onom koji sebi želi spas i uspeh na dunjaluku i ahiretu. Uzvišeni Allah to jasno napominje kada kaže: “Toga dana nikome neće koristiti njegov imetak, niti će mu koristiti njegovo potomstvo! Koristiće mu samo čisto srce s kojim dođe pred Allaha!” (Eš-Šuara, 88–89) Kakvo je to čisto srce? To je srce koje je čisto od mnogoboštva, neverstva, licemerstva, strasti i sumnji. To je srce koje je čisto od svakog drugog mimo Uzvišenog Allaha.
Istinoljubiv jezik takođe je neophodan na putu do Allaha i Njegovog zadovoljstva, Njegove nagrade. Stoga Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, traži od nas da govorimo samo istinu, jer istina vodi dobru, a dobro je u Džennetu, i upozorava nas na laž, jer laž vodi zlu, a zlo je u Vatri. Upozorava nas na laž jer je laž osobina licemera. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pojašnjavajući osobine licemera, kaže: “Tri su znaka licemera: kada govori – laže...” (Buhari, br. 33; Muslim, br. 59)
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “...i molim Te za svako dobro koje Ti poznaješ i utičem Ti se od svakog zla koje Ti poznaješ...”
Zašto treba na ovakav način tražiti dobro i na ovakav način uticati se od zla? Zbog toga što mi nekada mislimo da je nešto dobro za nas i molimo Uzvišenog Allaha da nam to i podari, a ono je zlo za nas! I nekada se utičemo Allahu od nečega jer smatramo da je to zlo za nas, a ono je dobro za nas! Mi ne znamo, Allah sve zna!
Na kraju Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, spominje istigfar, završava svoju oporuku istigfarom, kao što istigfarom završavaju i brojni Kur’anski ajeti. Kaže Uzvišeni Allah: “I vi krenite odakle kreću i ostali ljudi i tražite oprosta od Allaha, doista je Allah Onaj koji mnogo prašta i koji je milostiv.” (El-Bekara, 199) Rekao je Uzvišeni Allah: “Kada Allahova pomoć i pobeda dođu, i kada vidiš ljude kako u skupinama u Allahovu veru ulaze, ti slavi i hvali svoga Gospodara, i od Njega oprosta traži, jer, uistinu, On mnogo prima pokajanje.” (En-Nasr, 1–3)
Vernik treba nastojati da svaku svoju dovu završi istigfarom, da svako svoje delo privede kraju izgovarajući reči istigfara. Vernik se ne hvališe Allahu, niti Allahovim robovima, već nakon što kraju privede delo pokornosti, on traži oprosta od Svevišnjeg Allaha. Kaže Uzvišeni Allah opisujući Svoje dobre robove: “...a pred zoru oni su oprost tražili...” (Ez-Zarijat, 18) Hasan el-Basri, rahimehullahu te‘ala, rekao je: “Klanjali bi noću dugo, do pred zoru, a onda bi tražili oprosta od svoga Gospodara.”
Ovo je sveobuhvatna oporuka Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i ko se prihvati nje, živi u skladu s njom i svoj život skonča u okvirima ove oporuke, živeće lepim životom, nakon kojeg će večno uživati na ahiretu, za razliku od onoga koji na dunjaluku bude skupljao zlato i srebro.

OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno sreda, 08 mart 2017 15:06

WP 20170222 002

„Kada je Allah Stvorio stvorenja u Knjizi koja je kod Njega, obavezao se! “Uistinu Moja milost preteže nad Mojom srdžbom”. (Muslim, Buhari, Nesai i Ibn Madže).

"Uzvišeni Allah kaže: ”Čovek Me poriče, a to mu nije dozvoljeno, čovek Me vređa, a to mu nije dozvoljeno! Poriče Me kada govori: Allah me neće ponovo stvoriti kao što me je prvi put stvorio! A prvo stvaranje nije ni malo lakše od ponovnog proživljenja! Vređa Me kada govori: Allah ima sina! A ja sam Jedan, utocište svakome! Nisam rodio niti sam roden, i niko Mi nije ravan!” (Buhari i Nesai).

"Uzvišeni Allah kaže: Ja sam Sebi dovoljan i ne treba Mi drug. Ko učini neko delo u ime nekog osim Mene, Ja ću ga prepustiti tome drugom." (Muslim i Ibn Madždže).

"Na Sudnjem danu će prvo biti presuđeno čoveku koji je poginuo kao šehid na Allahovom putu. Allah će mu pokazati sve Svoje Blagodati i čovek će ih priznati, pa će ga Allah zapitati: Šta si učinio sa blagodatima?
Borio sam se na Tvome putu dok nisam poginuo – odgovoriće.
Lažeš, borio si se da ti ljudi kažu: kako je hrabar! – i eto, hvalili su te! – a zatim će narediti da ga naglavačke bace u vatru Džehennema.
Onda će biti suđeno učenjaku koji je podučavao druge i mnogo učio Kur’an. Allah će ga podsetiti na Svoje Blagodati, on će ih priznati, a Allah će ga zapitati: Šta si učinio sa blagodatima?
Učio sam Kur’an i podučavao druge u Tvoje Ime – kazaće.
Lažeš, učio si da ti ljudi kažu: kako je učen! – i učio si Kur’an da ti kažu: mnogo uči! – i eto, hvalili su te! A zatim će narediti da ga naglavačke bace u vatru Džehennema.
Pa će suditi se čoveku kome je Allah dao obilan i raznovrstan imetak. Allah će ga podsetiti na svoje blagodati, on će ih priznati, pa će ga Allah zapitati: Šta si učinio sa blagodatima?
Delio sam imetak na svaki način za koji sam znao da si Ti zadovoljan – odgovoriće. Lažeš, delio si imetak da ti ljudi kažu: kako je darežljiv! – i eto, govorili su! – a zatim će Allah narediti da ga naglavačke bace u vatru Džehennema." (Muslim, Tirmizi i Nesai).

"Uzvišeni i Moćni Allah je odredio meleke koji putuju tražeći skupove u kojima se Allah spominje (medžalisu-z-zikr). Kada nađu takav skup, pridruže se okupljenim i prekriju ih krilima sve do najbližeg neba. Nakon što se okupljeni raziđu, meleki se uzdignu na nebo i Uzvišeni Allah ih zapita – a On najbolje zna:
Odakle dolazite?
Dolazimo od Tvojih robova sa Zemlje, koji Tebe slave, veličaju i uznose, hvale Te i mole.
Za šta Me mole? A jesu li videli Moj Džennet?
Nisu, Gospodaru naš. A šta bi da su ga videli? Tražili bi Tvoju Zaštitu.
Od čega bi tražili Moju Zaštitu?
Od Tvoje vatre, Gospodaru.
A jesu li videli Moju vatru?
Nisu Gospodaru naš.
A šta bi da su je videli?
Molili bi Te za oprost.
Oprostio sam im, dao im ono za što su Me molili i zaštitio ih od onoga od čega su tražili Moju zaštitu.
Gospodaru, - rekoše meleki – među njima je jedan grešnik, naišao je i seo uz njih?
I njemu sam oprostio, oni su skup u kojem njihov sabesednik neće biti nesretan." (Muslim, Buhari, Tirmizi i Nesai).

"Na Sudnjem Danu će Allah reći: Gde su oni koji su se voleli u Ime Moje Uzvišenosti? Danas ću ih uvesti u Moj hlad, kada nema drugog hlada osim Moga!" (Buhari i Malik).

"Uzvišeni Allah kaže: Džennet je jedina nagrada Mome robu kada uzmem dušu njegovom najboljem prijatelju, pa on to u Moje Ime strpljivo podnese." (Buhari).

"Jedan čovek se zaklinjao: Tako mi Allaha, Allah neće oprostiti tom i tom čoveku! – pa mu je Uzvišeni Allah odgovorio: Ko je taj što se Mojim Imenom zaklinje da neće biti oprošteno? Njemu sam već oprostio, a tebi dela poništio!" (Muslim).

OBAVEZA ISKRENOSTI U DELU

  • Objavljeno utorak, 28 februar 2017 17:32

WP 20170228 17 23 05 Pro

Iskrenost (ihlas) je jedan od uslova da bi Allah, subhanehu ve te´ala, primio neko delo. To znači da naš nijet bude ispravan i usmeren samo Allahu, subhanehu ve te´ala, a naša želja nagrada na Ahiretu. Uzvišeni Allah kaže, kao što stoji u prevodu značenja: “A naređeno im je da se samo Allahu klanjaju, da Mu iskreno kao pravoverni, veru ispovedaju.” (El-Bejjina, 5)
Takođe, Uzvišeni kaže: “Onome ko bude želeo nagradu na onom svetu -umnogostručićemo mu je, a onome ko bude želeo nagradu na ovom svetu, daćemo mu je, ali mu na onom svetu nema udela.” (Prevod značenja Eš-šura, 20)
Pored iskrenosti u delu, ono pored toga mora biti i u skladu sa Kur’anom i Sunnetom Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, i bez ova dva uslova delo neće biti primljeno kod Uzvišenog Allaha.
Što se tiče ihlasa, on u šerijatskoj terminologiji znači: Da čovek svojom pokornošću želi samo Allaha i Njegovo zadovoljstvo i da mu ne pripisuje nikoga od Njegovih stvorenja, te da ništa od ibadeta ne radi zbog nekog od ljudi. Takođe, ihlas je: Odstranjivanje svih nečistoća i nedostataka u cilju približavanja Allahu, ‘azze ve dželle. To znači čišćenje srca od svih poroka i nečistoća, bilo malih ili velikih, tako da u njemu ostane samo cilj približavanja Allahu, subhanehu ve te’ala, i u njemu ne bude drugi podsticaj osim toga.
Prenosi se da je Ebu-Umame, radijallahu ‘anhu, rekao: “Allahovom Poslaniku, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je došao neki čovek i upitao ga: ‘šta misliš za čoveka koji se bori zbog nagrade i spomena?’ Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je odgovorio: ‘Nema ništa od toga.’ Čovek je ponovio pitanje tri puta, a Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je odgovarao: ‘Nema ništa od toga.’ Potom je kazao: ‘Allah ne prima nijedno delo osim ono koje je je urađeno iskreno u ime Njega i kojim se želi Njegovo lice…’ ” (Hadis beleži En-Nesai sa dobrim senedom - lancem prenosilaca)
Nagrada za delo se neće postići osim sa nijetom koji je farz u svakom delu, shodno Allahovim, subhanehu ve te’ala, rečima: “Zato se klanjaj samo Allahu, iskreno Mu ispovedajući veru, iskreno ispovedanje vere dug je Allahu.” (Prevod značenja Ez-Zumer, 2-3.) I rečima Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem: “Zaista se dela cene samo prema namerama i zaista će svaki čovek dobiti samo ono što je naumio svojim delom, pa ko bude hidžru učinio u ime Allaha i Njegovog Poslanika, njegova hidžra je Allahu i Njegovom Poslaniku, a ko bude hidžru učinio radi materijalne dobiti, ili zbog žene da bi je oženio, njegova hidžra je za ono za šta ju je naumio.” (Muttefekun ‘alejhi)
Što se tiče Poslanikovih, sallallahu ‘alejhi ve sellem, reči: “Zaista se dela cene samo prema namerama …”; to znači da ispravnost dela koja su u skladu sa Sunnetom zavisi od ispravnosti nijeta. A reči: “i zaista će svaki čovek dobiti samo ono što je naumio svojim delom”; znače da je nagrada za učinjeno delo onome ko ga je učinio prema ispravnim namerama koje obuhvati u jednom delu.
Što se tiče reči: “pa ko bude hidžru učinio u ime Allaha i Njegovog Poslanika njegova hidžra je Allahu i Njegovom Poslaniku, a ko bude hidžru učinio radi materijalne dobiti, ili zbog žene da bi je oženio, njegova hidžra je za ono za šta ju je naumio”; on, sallallahu ‘alejhi ve sellem, nam je, nakon što je ustanovio ovo pravilo, spomenuo primer za dela koja su naizgled jednaka (hidžra), ali se razlikuju u svojoj suštini.
Nema sumnje da je nijet taj na čijim osnovama određujemo delo, što vidimo takođe iz hadisa kojeg prenosi Ebu-Hurejre od Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem: “Allah ne gleda u vaša tela i imetak, ali gleda u vaša srca i vaša dela.” (Muslim i ibn-Madže)
Od Sehla b. Hunejfa se prenosi da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, rekao: “Ko bude od srca tražio šehadet od Allaha, Allah će mu dati stepen šehida pa makar umro na postelji.” (Muslim, Et-Tirmizi i dr.)
Od Ibn-Abbasa, radijallahu ‘anhuma, se prenosi da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, kazao: “Allah je zapisao dobra i loša dela a zatim to pojasnio, pa ko je hteo da uradi dobro delo ali ga nije uradio, Allah mu upiše čitavo dobro delo, a ko ga je hteo uraditi i uradio ga, Allah mu upiše deset dobrih dela ili uveća sedamstotina puta i više. Ko je hteo da uradi loše delo ali ga nije uradio, Allah mu upiše čitavo dobro delo, a ko je hteo da uradi loše delo i uradio ga, Allah ga upiše kao jedno loše delo.” (Muttefekun ‘alejh)
Jedna te ista stvar nijetom, tj. namerom, postaje ibadet, dok bez nje bude adet (običaj). Naprimer, boravak u mesdžidu, ako bude sa namerom itikafa i traženja znanja, onda se on smatra ibadetom, a ako bude sa namerom spavanja i rashlade onda je to običaj. Takođe, ispravnim nijetom i njegovim pridržavanjem u svim delima običaj prelazi u ibadet, pa hrana i piće, intimni odnosi, spavanje i ostala dela prelaze u ibadet, kada se to podredi zikru i Sunnetu Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem.
En-Nevevi, rahimehullah, u komentaru hadisa: “i u intimnom odnosu jednog od vas, ima sadaka” (Muslim, Ebu-Davud i dr.); kaže: “U ovome je dokaz da ono što je dozvoljeno (mubah) iskrenim nijetom prelazi u pokornost Allahu. Tako, intimni odnosi postaju ibadet ako time čovek želi ispunjenje prava svoje supruge te ophođenje s njom na lep način, kako to Uzvišeni Allah naređuje. Takođe, ako time želi dobro dete, ili da učini sebe i svoju ženu čednim, te da ne bi gledali u haram ili razmišljali o njemu, i ostalo mimo toga od dobrih namera.” (Sahih Muslim bišerh En-Nevevi, 7/ 92)
Iskrenost u nijetu je uzrok uspeha i na ovom svetu i na Ahiretu. Suprotno tome, ako čovek ima loš nijet on time gubi dobro delo i nagradu za njega, te još ima i kaznu na Sudnjem danu.
En-Nevevi, komentarišući hadis Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, kojeg prenosi Muslim u svome “Sahihu”, o borcu, učenjaku i darežljivom čoveku, koji su svoja dela radili s lošom namerom, a zbog čega su uvedeni u vatru, kaže: “Njihova kazna je stoga što su ta dela radili zbog nekoga drugog, a ne radi Allaha, a njihov ulazak u vatru je dokaz da je zabranjeno nešto raditi kako bi se time prikazalo pred ljudima, te za žestinu kazne zbog takvih dela. Takođe, to je dokaz da u svemu treba imati iskren nijet, a Uzvišeni Allah kaže: ‘A naređeno im je da se samo Allahu klanjaju, da mu iskreno kao pravoverni, veru ispovjedaju’ (Prevod značenja El-Bejjina, 5) Sve uopštene predaje koje su došle o nagradi i vrednosti odnose se na onoga koji iskreno želi samo Allahovo zadovoljstvo. Takođe pohvala za učenjake i one koji troše na Allahovom putu, vrede samo za one koji to rade iskreno u ime Allaha.” (Sahih Muslim bišerh En-Nevevi, 13/50-51)
Koliko je samo dela u koje čovek ulaže svoj trud, a vara se u njima, jer nije spoznao gde je greška. Od jednog od takvih se prenosi da je uvek klanjao u prvom safu, ali je jednog dana zakasnio pa je klanjao u drugom safu. Spopade ga stid od ljudi jer su ga videli u drugom safu i spozna da je njegova radost i punoća srca zbog namaza u prvom safu bila zbog mišljenja ljudi o njemu. Ovo je vrlo složeno i neprimetno, tako da se dela vrlo teško oslobađaju ovih stvari i mali je broj onih koji to primećuju, osim kome Allah, subhanehu ve te’ala, da uspeha u tome.
Stoga je rečeno: “Čišćenje nijeta (namera) za one koji čine dela je teže od svih dela.” Takođe, El-Fudajl je kazao: “Ostavljanje dela radi ljudi je licemerstvo, delo radi ljudi je širk, a ihlas je: da te Allah sačuva u tome!”
Trebamo znati da se nijet mora učiti na šta ukazuju reči zabeležene od Es-Sevrija, rahimehullah, da su se podučavali nijetu kao što su se podučavali delu, iz čega zaključujemo da je nijet jedan od ogranaka znanja. Jahja b. Ebi-Kesir je rekao: “Naučite nijet, jer on je značajniji od samog dela.”

MINBER PRENOSI: OVAKO JE GOVORIO MUHAMMED SALLALLAHU ALEJHI VE SELLEM

  • Objavljeno nedelja, 26 februar 2017 19:10

WP 20170215 21 47 32 Pro

''Poslan sam da usavršim plemenitost i lepe osobine kod ljudi.''

“Najbolji vernici su oni koji su najlepšeg ahlaka (morala, ponašanja). A najbolji od vas su oni koji se najbolje ophode prema svojim ženama.”

”Uistinu se znanje stiče učenjem, a blagost (dobroćudnost) se postiže nastojanjem da se bude blag. Onaj ko bude težio ka dobru, dobro će mu i biti dato, a onaj ko se bude čuvao od zla, od njega će i biti sačuvan…‘

”O Aiša, uistinu je Allah blag (dobrostiv) i voli blagost. Allah daje da se blagošću postigne ono što se ne može postići grubošću niti bilo čim drugim osim s blagošću.”

”U čemu god se nađe blagost (ljubaznost), ona to i ukrasi, a odakle se god blagost ukloni, to bude unakaženo (izobličeno).”

"Hoćete li da vam kažem ko je zabranjen džehennemskoj vatri, kome je vatra zabranjena? Zabranjena je svakom bliskom, ljubaznom i blagom (čoveku).

"Ko bude uskraćen od blagosti (ljubaznosti), uskraćen je od svakog dobra."

"Olakšavajte a ne otežavajte i obradujte (sa nagradom od Allaha) a nemojte rasterivati."

“Na Sudnjem danu meni će od vas biti najbliži onaj koji ima najlepši moral.”

”Ko učini nasilje prema mu`ahidu (nemuslimanu štićeniku države) ili mu uskrati pravo, ili ga optereti preko njegovih mogućnosti,ili uzme nešto njegovo bez saglasnosti, ja ću mu biti tužitelj na Sudnjem danu.”

” Ko uvredi zimmiju (nemuslimana-štićenika) uvredio je mene, a ko uvredi mene uvredio je Allaha, Uzvišenog.”

"Nije musliman onaj ko zanoći sit, a njegov komšija gladan".

”Ako hoćeš da ti se srce omekša nahrani siromaha i pomiluj jetima (siroče) po glavi.”

HUTBA - 17.2.2017./ 20.DŽUMADE-L-ULA 1438 H.G.

  • Objavljeno petak, 17 februar 2017 11:22

WP 20170215 21 46 38 Pro

Allah Uzvišeni nas Uči da u svakoj stvari u svemiru postoji određena količina dobra i zla, i da se korist ili šteta stvari određuje po onome što preovladava u njima.
islam na osnovu tog principa gradi stavove prema svemu u svemiru, pa i prema ljudima.

tako musliman može napraviti grešku, ali ona ne smije biti razlog za njegovo odbacivanje u potpunosti, jer je dobro (islam) ono što preovladava kod njega.
uz to, ako pođemo od sebe i vidimo svoje slabosti, onda nikada nećemo pogriješiti prilikom donošenja suda o drugima.

zato, musliman se treba pozabaviti sobom, svojim mahanama, greškama, slabostima i negativnim stavovima.

 

{يَا أَيُّهَا الَّذِينَ آمَنُواْ عَلَيْكُمْ أَنفُسَكُمْ لاَ يَضُرُّكُم مَّن ضَلَّ إِذَا اهْتَدَيْتُمْ إِلَى اللّهِ مَرْجِعُكُمْ جَمِيعًا فَيُنَبِّئُكُم بِمَا كُنتُمْ تَعْمَلُونَ}

 

“o vjernici, brinite se o sebi; ako ste na pravom putu, neće vam nauditi onaj koji je zalutao! Allahu ćete se svi vratiti i On Će vas Obavijestiti o onome što ste radili.“ (el-ma'ida, 105)

 

“blago onom ko se zaposli svojim mahanama, zaboravljat će tuđe.“ (dejlemi, ebu nuajm, bezzar)

 

kad je isa, alejhisselam, došao u bejtu-l-makdis, u susret mu pođoše nekoliko ljudi koji su okrivili jednu ženu da je počinila preljubu.
između sebe su govorili: “ako je ne kazni, nego joj oprosti, onda ćemo ga okriviti što je postupio suprotno zakonu musaa, alejhisselam, a ako je kazni, onda je postupio suprotno svojem učenju, jer on podučava samilosti.“
kada su stigli kod isaa, alejhisselam, rekoše: “o, Božiji pejgambere, mi smo ovu ženu našli u preljubu. musa, alejhisselam, je naredio da se takav kamenuje. a šta ti kažeš?“
isa, alejhisselam, se sagnu i prstom na tlu nacrta ogledalo u kojem je svako mogao vidjeti svoje grijehe, pa reče:
“neka svako pogleda u ogledalo, pa ko od vas bude bez grijeha taj neka prvi baci kamen na ovu ženu.“
ljudi su prilazili i gledali u ogledalo svoje grijehe. kada su vidjeli svoje grijehe počeli su izlaziti jedan za drugim, jer su se zastidjeli svojih grijeha. kada se isa, alejhisselam, podigao, osim žene tu više nikoga nije vidio, pa je rekao:
“ženo, gdje su oni koji su te osudili?“
kroz suze, žena mu odgovori: “o, pejgambere, kada su vidjeli svoje grijehe zastidjeli su se i otišli.“
tada je isa, alejhisselam, uputi na dobro: “Slavljen neka je Allah Uzvišeni! idi svojim putem u miru i više ne griješi, jer Allah Uzvišeni me Nije Poslao da tebe osudim.“

 

 

svaki čovjek može da djeluje samo na tri kolosjeka.
to su u stvari ove tri relacije: - čovjek prema Allahu Uzvišenom - čovjek prema samom sebi, - čovjek prema drugima.
po islamskom učenju čovjek mora biti najoprezniji kada je u pitanju ovo treće. jer, Allah Uzvišeni Oprašta i mi smo dužni da se nadamo oprostu. ako se ogriješimo o svoje vlastito biće ne moramo biti mnogo zabrinuti, jer ćemo, sigurno, sami sebi oprostiti.
međutim, ogriješiti se o nekoga drugog je nepoznanica.
niko nam ne može garantovati, da li će nam oprostiti osoba o koju smo se ogriješili.

 

{وَلاَ تَأْكُلُواْ أَمْوَالَكُم بَيْنَكُم بِالْبَاطِلِ وَتُدْلُواْ بِهَا إِلَى الْحُكَّامِ لِتَأْكُلُواْ فَرِيقًا مِّنْ أَمْوَالِ النَّاسِ بِالإِثْمِ وَأَنتُمْ تَعْلَمُونَ}

 

“ne jedite imovinu jedan drugoga na nepošten način i ne parničite se zbog nje pred sudijama da biste na grešan način i svjesno dio tuđe imovine pojeli!“ (el-bekara, 188)

 

“zaista će onaj koji bespravno uzima tuđi imetak u džehennem.“

(ahmed ibn hanbel)

 

jedne prilike, ebu hanifin, radijAllahu anhu, otac sabit, uzimao je abdest na rijeci, pa je iznenada ugledao jednu lijepu crvenu jabuku koja je plovila rijekom.
sabit je uzeo jabuku i ugrizao jednom, pa je odmah pomislio: “ova jabuka ima svoga vlasnika. ja sam je uzeo bez njegove dozvole.“

tako je razmišljao o danu polaganja računa kada će polagati račun i za najmanji ugriz jabuke. zato odluči da traži vlasnika jabuke kako bi mu tražio halaluk (oprost).

odmah, nakon što malo odmaku, ugleda jedno drvo jabuke koje je bacilo granje nad rijekom. kada je bolje pogledao, vidio je da je jabuka na tom drvetu ista kao i ona što je ugrizao. pomisli da je jabuka koju je ugrizao pala sa tog drveta, pa potraži vlasnika te bašče.

pošto nađe vlasnika bašče, sabit mu reče: “ova jabuka je pala iz vaše bašče. naime, ja sam uzimajući abdest ugledao jabuku i bez vašeg znanja ugrizao jednom. nakon toga, sjetio sam se da jabuka ima svog vlasnika, pa sam došao da mi halalite ili da vam platim onoliko koliko ona košta. sada vas molim da mi halalite, pa da idem, ili mi kažite cijenu jabuke, da vam platim?“

         vlasnik bašče reče: “ne, ne mogu da ti halalim. zašto si bez moga znanja ugrizao jabuku iz moje bašče?“

tada sabit reče: “ali, gospodine, molim vas, kažite mi cijenu jabuke i ja ću vam odmah platiti?“

“cijena ove jabuke jeste da tri godine budeš nadničar kod mene, pa ću onda da razmislim da li da ti halalim“, reče vlasnik bašče.

ebu hanifin, radijAllahu anhu, otac sabit pristade da tri godine čini hizmet ovom čovjeku, jer drugog izlaza nema da bi mu on halalio. tako je tri godine radio u bašči tog čovjeka, brojeći dane i nakon tri godine ode kod gazde i reče: “evo, tri godine su prošle, pa sam došao da mi sada halališ onaj ugriz jabuke, pa da idem.“

“ja sam rekao da ću nakon tri godine tvog hizmeta da razmislim da li da ti halalim. ja sam razmislio i odlučio da ti halalim, ali pod jednim uslovom: imam jednu kćerku koja ne govori, ne vidi, ne čuje, nema ruku, niti nogu. pa, ako je oženiš, ja ću ti halaliti.“

sabitu je bilo veoma važno da mu ovaj čovjek halali i pristade da se oženi njegovom kćerkom sa svim tim mahanama.

međutim, kada su mu doveli djevojku, sabit se začudio, jer je djevojka bila potpuno zdrava. pomisli da je neka greška, pa ode njenom ocu i reče: “ti mi reče da je tvoja kćerka nijema, gluha, slijepa, bez ruku i nogu, ali ona je potpuno zdrava!“

“ja sam ti rekao da je moja kćerka slijepa, jer ne gleda u zabranjeno. ona je gluha, jer ne sluša ono što je zabranjeno. ona je nijema, jer ne govori ono što je zabranjeno. ona je bez ruku, jer ne pruža ruku na zabranjeno. ona je bez nogu, jer ne ide na zabranjena mjesta. sve sam ti ovo rekao u prenesenom značenju. moja kćerka je tražila prema sebi takvog bogobojaznog muža, pa sam se ja uvjerio da si ti taj koji je dostojan nje.“

iz ovog braka, rodio se ebu hanife, radijAllahu anhu, koji je kao dijete jedne prilike proučio cio Kur'an za tri dana, a majka mu reče: “sine, da nije tvoj otac ugrizao bez dozvole onu jabuku, ti bi mogao i za jedan dan da proučiš cio Kur'an.“