- - - - - -
Petak, 24 Novembar 2017
A+ R A-

ISLAMSKE TEME

ZAŠTO NE ĆUTITE, ZAŠTO ŠIRITE SMUTNJU?!

  • Objavljeno Ponedeljak, 15 Avgust 2016 13:29

15082016

Kako postupiti u određenoj situaciji, naročito kada je potrebno nekome ukazati na grešku, jedno je od krucijalnih pitanja u međuljudskim odnosima. Ovo pitanje posebno dolazi do izražaja u današnjem vremenu kada postoji sve veća potreba za javnim ukazivanjem na greške, međutim, mnogi ljudi ukazivanje na greške smatraju pogrešnim postupkom koji dovodi do širenja smutnji i zastupaju mišljenje da se u takvim situacijama treba suzdržati od ukazivanja na grešku i da treba ćutati. Ukazivanje na grešku predstavlja dobronamerno upućivanje saveta osobi koja greši i u takvim situacijama svi vernici, kako oni akademski obrazovani tako i oni koji nemaju akademsko šerijatsko obrazovanje treba da se postave širokogrudno, da objektivno sagledaju svoje postupke i da prihvate savet koji im se upućuje. Uvažena braćo i sestre, moramo biti svesni činjenice da je na našim prostorima zastupljeno mnogo devijantnih pojava, nemoralnih postupaka, mnogo greha koji se javno čine, mnogo neispravnih ubeđenja, pogrešnih tumačenja vere. Sve ove pojave treba eliminisati, a prvi korak u popravljanju ovakvog stanja jeste ukazivanje na greške. Nepobitna je činjenica da prilikom ukazivanja na greške, propuste, grehe, pogrešna tumačenja vere, treba biti mudar i uvažavati mnoge činjenice, ali, uz sve to, treba da znamo da je nemoguće popraviti stanje i loše navike bez ikakvog otpora onih kojima se ukazuje na grešku, prestup ili nemoralnu radnju. Treba imati u vidu da, kada se kod takvih osoba pojavi otpor i odbojnost prema savetu koji im se upućuje, to nikako ne znači da su pogrešili oni koji savjetuju. Svi poslanici, učenjaci, reformatori, neminovno su na početku ukazivanja na devijantne pojave nailazili na otpor, ali se nakon određenog vremena uvidelo da su bili u pravu. Ako bismo svi ćutali i izbegavali ukazivati na očigledne negativnosti, onda bismo pustili ljude da grcaju u devijacijama i tako bismo otvorili vrata njihovom širenju, a takvo postupanje nijedan iskreni vernik ne bi sebi smeo dozvoliti. Oni koji pozivaju na pozitivne promene i koji žele da se ljudi popravljaju na individualnom i kolektivnom planu treba da deluju na odgovarajući način i da primenjuju metode koje će polučiti željene rezultate, a to će postići ako se budu konsultovali sa onima koji su stariji, iskusniji i učeniji, i ako se fokusiraju na prioritete, uzimajući u obzir stanje ljudi, vrieme i prostor u kojem se nalaze, kako se ne bi postigao suprotan rezultat od onoga koji se očekuje. U pogledu ovog pitanja ljudi su otišli u jednu od dve krajnosti, a veoma malo je onih koji su potrefili sredini, istinu. Postoje ljudi koji znaju mnogo toga, ali svojim postupcima pokazuju da ih se ne tiče ono što vide oko sebe: grehe, pogrešna tumačenja vere, devijantne postupke, a svoju slabost često tumače mudrošću ili mišljenjem da još nije vreme da se o određenim pitanjima treba govoriti. Po njima, skoro da ne postoji nešto novo o čemu treba govoriti i na šta ljude treba upozoravati. Oni neretko sledeće dve skupine smatraju žestokim, nezrelim, neiskrenim, i u tom duhu odgajaju one koji njih uzimaju za autoritete. Druga skupina jesu oni koji bi želeli da preko noći poprave stanje, ne uvažavajući skoro pa nikakve okolnosti koje su veoma bitne u datom vremenu i prostoru, što je u suprotnosti sa Allahovim zakonima na Zemlji. Da je to bilo moguće, onda bi to ponajpre učinili poslanici, a i oni su svoje narode pozivali dugi niz godina i nisu pokušavali da u kratkom periodu promene stanje. Oni opet druge dve skupine smatraju popustljivim, neiskrenim i u tom duhu oni odgajaju one koji njih uzimaju za autoritete. Treća skupina jesu oni koji se trude, koji ukazuju na grehe, devijantne i nemoralne pojave, pogrešna tumačenja vere, u svemu tome slušajući govor starijih, iskusnijih, učenijih, uvažavajući činjenično stanje na prostoru u kojem borave, uvažavajući pravilo postepenosti, sa mudrošću, strpljenjem, blago. Oni su, a Allah najbolje zna, odabrali put istine, jer je to u osnovi jedini prihvatljiv metod i pravac kojim su kročili svi poslanici. Oni veoma često ljude iz prve kategorije pokušavaju ohrabriti i ubediti da postoji mnogo toga što se može menjati, bez izazivanja velikog negodovanja, a isto tako i one iz druge kategorije pokušavaju ubediti da stvari ne mogu da se menjaju preko noći, da se mora uvažavati princip postepenosti, da se mora uvažavati činjenično stanje prilikom pozivanja ljudi i ukazivanja na neispravne postupke prisutne u jednom društvu. Zato, uvažena braćo i sestre, ako vidite osobu da ukazuje na grehe, propuste, devijantne i nemoralne postupke, na pogrešna tumačenja vere, prvo što treba jeste da cenite tu osobu, zato što na taj način, kada podigne svoj glas protiv pogrešnih postupaka u jednom društvu, sebe i svoju porodicu izlaže raznim pritiscima, a sve s ciljem da se mi i naše društvo popravimo. Svima nama trebao bi da krajnji cilj bude zadovoljstvo Uzvišenog Allaha, koje se može postići samo ako iskreno želimo istinu, a ona se može postići samo ako budemo spremni da pogledamo istini u oči i da, onda kada nam se donese validan dokaz, prihvatimo ono što nam se govori. Postoji mnogo onih koji su spremni da brane stavove koje zastupaju samo zato što su odrasli u okrilju takvih mišljenja, pa čak i kada im se izlože jasni dokazi da su ta mišljenja neispravna. Takvi ljudi one koji im ukazuju na greške smatraju konzervativnim, da im se mešaju u privatnost, da ne razumeju stanje, da su “plaćenici”, da su pripadnici neke nepostojeće sekte, da su izrod naroda. Umesto da se te osobe uvažavaju, poštuju, cene, zbog truda koji ulažu da bi popravili stanje jednog naroda, oni, nažalost, često, kako od pojedinaca tako i od institucija, zbog slabosti i nespremnosti da se prihvati istina, bivaju marginalizovani, i u mnogim segmetima života obespravljeni. Istorija (naših krajeva) prepuna je primera ljudi koji su na početku svog delovanja bili potvarani, proganjani, vređani, omalovažavani, od strane onih tvrdokožaca koji se nisu slagali sa njima, ali su nakon određenog vremena, uz Allahovu pomoć, uspeli da poprave stanje i da dokažu da je ono što rade i čemu pozivaju – ispravno i da je to istina.

 

IZMIRIMO SE I POPRAVIMO NAŠE ODNOSE

  • Objavljeno Subota, 13 Avgust 2016 21:48

pomirenje

Nema sumnje da su loši odnosi, zavada i razilaženje najopasnije šejtansko oružje i njemu najdraže. Loši odnosi i svađe rezultuju udaljavanjem nakon bliskosti, razilaženjem nakon jedinstva, neprijateljstvom nakon prijateljstva i bratstva; i neretko čak i sukobom dveju zavađenih strana, kaljanjem muslimanske časti ili prosipanjem muslimanske krvi. Do razilaženja nekada dolazi prirodno zbog same različitosti među ljudima, njihovih različitih sklonosti i pogleda, a nekada je uzrokovano spoljnim faktorima od kojih su najčešći sihirbazi ili njihovi dvojnici nemmami – oni koji prenose vijesti od jednih do drugih kako bi ih zavadili. Islam priznaje da razilaženje postoji, međutim, ne dopušta da razilaženje poprimi velike razmere, da rezultira svađom, lošim odnosima i udaljavanjem. Islam podstiče na popravljanje loših odnosa i pomirenje zavađenih. Popravljanjem loših odnosa, izmirivanjem zavađenih muslimana postiže se čvrsto islamsko bratstvo, jedinstvo muslimana, muslimani se okupljaju i potpomažu: snažni pomaže slabog, imućni siromašnog, ugledni potlačenog, učeni neukog… Popravljanjem loših odnosa dolazi do zbližavanja srca, razumijevanja, ljubavi i prijateljstva, smanjivanja i odbacivanja razilaženja i cepanja, a time i zatvaranja vrata neprijatelju, ljudskom i džinskom. Zbog svega ovoga Allah kaže: “U popravljanju je svako dobro” (En-Nisa, 128) I Njemu nema dražih koraka od koraka koji se prave da bi se izmirila dva zavađena muslimana! Zbog svega ovoga, Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pre izgradnje države pobratimio je muhadžire i ensarije! Zbog svega ovoga islam kroz Kur’an i sunnet mnogo podstiče na popravljanje odnosa i pojašnjava pogubnost loših odnosa. Svedoci smo da i mi često dođemo u situaciju kada se naruše naši odnosi, da postoji mnogo zavađenih muslimana, pa hoćemo li se izmirivati, koračati tim najboljim koracima, nalikovati muhadžirima i ensarijama, slušati Kur’an i sunnet, ili ćemo potpomagati neprijatelje islama i muslimana?! Da, neprijatelje islama, jer od loših odnosa i nejedinstva muslimana, neprijatelji itekako imaju koristi! Samo oni i niko više! Kur’an o popravljanju odnosa - Kur’an, kao i sunnet, podstiče i naređuje na popravljanje loših međumuslimanskih odnosa jer u lošim odnosima nema dobra za muslimane. Takva situacija koristi samo neprijateljima islama i muslimana. Zato Uzvišeni Allah kaže: “Bojte se Allaha i popravljajte odnose među sobom!” (El-Enfal, 1) Šta je značenje bogobojaznosti? Da plačemo i dan i noć i svoje oči iscrpimo od plača?! Da se ne dižemo s kožice?! Da tespih u ruci okrećemo?! Da oblačimo odeću isposnika?! Ne družimo se s drugima?! Ne jedemo mnogo?! Je li to bogobojaznost?! Bogobojaznost je da činimo ono što je Allah naredio i ostavimo se onoga što je On zabranio. A jedna od tih naredbi jeste i naredba o popravljanju naših međusobnih odnosa koja je spomenuta odmah poslije bogobojaznosti. O vrednosti praktikovanja ove naredbe Uzvišeni Allah kaže: “A ako budete popravljali međusobne odnose i Allaha se bojali, pa doista je Allah Onaj koji mnogo prašta i koji je milostiv” (En-Nisa, 129), tj. ako se izmirite i popravite svoje međusobne odnose, u svemu tome bojeći se Allaha, pa Allah će vam prethodne grehe, svađe i razmirice oprostiti, a u budućnosti će vam ukazati Svoju milost. Svima nama, bez imalo sumnje, potrebni su Allahov oprost i Njegova milost. Na važnost izmirenja i popravljanja odnosa među ljudima ukazuje i činjenica da ako se osoba prilikom izmirenja posluži dosetkom, dvosmislenim govorom i sličnim samo da bi popravila loše odnose, to joj se neće smatrati grehom. Uzvišeni Allah kaže: “A onaj koji se plaši da je oporučilac (u oporuci) namerno zastranio ili namerno zgrešio, pa popravi odnos među naslednicima tako što oporuku izmeni, nema mu greha. Allah doista prašta i samilostan je.” (El-Bekara, 182) Sunnet o izmirenju zavađenih muslimana - Slično Kur’anu, i sunnet govori o vrednostima dobrih odnosa, odnosno o njihovoj izgradnji i štetnosti loših međumuslimanskih odnosa. Ebu Derda, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Zar da vas ne obavestim o onome što je bolje od posta, namaza i milostinje?!” Prisutni su odgovorili: “Svakako.” Rekao je: “Izmirenje zavađenih muslimana, jer je zavada brijač.” (Ebu Davud, 4919, i Tirmizi, 2509) U jednoj verziji ovog hadisa navodi se dodatak: “To je brijač koji ne brije kosu, već brije veru.” (Tirmizi, 2510) Takođe, u hadisu se kaže: “Nijedno čovekovo jelo nije bolje od klanjanja namaza, izmirivanja zavađenih i lepog ponašanja.” O opasnosti zavade i loših odnosa najbolje nam govori hadis Ebu Hurejre, radijallahu anhu, u kojem navodi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Džennetska se vrata otvaraju ponedjeljkom i četvrtkom, pa se oprašta svakom robu koji Allahu ne pripisuje druga, osim dvojici koji su u neprijateljstvu i svađi. Kaže se: ‘Ostavite ovu dvojicu sve dok se ne pomire! Ostavite ovu dvojicu sve dok se ne pomire! Ostavite ovu dvojicu sve dok se ne pomire!’” (Muslim, 2565.) Ibn Abbas, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Trojici se njihov namaz ne diže iznad njihovih glava više od pedlja: čoveku koji predvodi narod, a oni ga mrze, ženi koja zanoći, a njen muž je srdit na nju, i dvojici braće koja su u sukobu.” (Ibn Hibban, Taberani, Dejlemi i drugi) Ako nam prethodno navedeno nije dovoljno da podvučemo crtu i zaustavimo i prekinemo svoje svađe, razmirice i razilaženja, pročitajmo i ovaj hadis. Fedala b. Ubejd, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Ko izbegava svoga brata više od tri dana, on će biti u Vatri, osim da ga Allah počasti Svojom plemenitošću.” (Hejsemi, Medžmea, 8/67, kaže: “Beleže ga Taberani i njegovi prenosioci su prenosioci Sahiha.”) Kao ni Kur’an, ni sunnet ne ubraja u greh ukoliko bi čovek posegnuo za određenim rečima, malo preuveličao situaciju, a sve to samo u cilju izmirivanja zavađenih. Ummu Kulsum bint Ukba b. Ebu Muajt, radijallahu anha, jedna od prvih muhadžirki koje su dale prisegu Allahovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, čula ga je kako kaže: “Nije lažljivac onaj koji popravlja stanje među ljudima, koji govori dobro i prenosi dobro.” (Buhari, 2692, i Muslim, 2603) Da ukratko rezimiramo nakon spomenutih šerijatskih tekstova: 1. Onaj koji bude popravljao međusobne odnose, taj dokazuje da se boji Allaha. 2. Takvome se obećavaju Allahov oprost i Njegova milost. 3. On čini delo bolje od dobrovoljnog namaza, posta i sadake. 4. Onaj koji nastavi živeti u zavadi s bratom muslimanom, sam je odabrao da mu se njegova dobra dela ne prime kod Allaha, a među tim delima je i namaz, a dobro nam je poznata važnost i vrednost namaza. 5. Onaj koji neće da se pomiri sa svojim bratom, pruži mu ruku i pređe preko razmirice, takav se izlaže kazni u Džehennemu na drugom svetu, a zna li takav da njegovo telo nije u mogućnosti da izdrži džehennemsku kaznu? 6. Pridodajmo još ovome i to da je popravljanje loših odnosa i izmirivanje zavađenih muslimana štit od nifaka – licemjerstva. Uzvišeni Allah u Kur’anu spominje brojne osobine licemera, a jedna od njih jeste da oni čine nered na Zemlji iako tvrde da oni samo uspostavljaju red i popravljaju stanje na Zemlji. Kaže Uzvišeni Allah: “A kada im se kaže: ‘Ne činite nered na Zemlji’, oni kažu: ‘Mi uistinu, samo popravljamo.’ Naprotiv, oni doista čine nered, ali to ne osećaju.” (El-Bekara, 11–12) Nasuprot licemerima su istinski vernici koji doista popravljaju stanje i rečima, i delima i ubeđenjem, ne izazivaju nered u veri niti među ljudima, sprovode ono što im nalaže Kur’an i sunnet. Uzvišeni Allah kaže: “Allah dobro zna ko čini nered, a ko popravlja.” (El-Bekara, 220) Popravljanje loših odnosa među muslimanima i izmirivanje zavađenih dokaz je čistoće srca onoga koji to čini, dokaz njegovog imana jer drugima voli ono što voli i sebi, i prezire im ono što prezire i sebi, ulaže i žrtvuje svoje vreme, napor i imetak radi popravljanja stanja među muslimanima. Zato, brate i sestro, budimo ljudi čistih srca, pređimo jedni drugima preko pogreški, ujedinimo svoj saf i međusobno se potpomažimo u dobročinstvu i bogobojaznosti, u pitanjima dunjaluka i ahireta. Ako su pak naša srca otvrdnula na Allahove reči i reči Njegovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, pogledajmo oko sebe i analizirajmo svoje stanje: dok se svi drugi izmiruju i ujedinjuju, muslimani se svađaju i razilaze. Nije teško izračunati kakav će biti rezultat takvog stanja za muslimane!

 

DOVA – NAŠ NEIZOSTAVNI SAPUTNIK KA OSTVARENJU ODABRANIH CILJEVA

  • Objavljeno Četvrtak, 11 Avgust 2016 13:16

dova

Značaj dove u životu vernika potvrđuju kako mnogobrojni ajeti i hadisi, isto tako i praksa Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i prvih generacija uzoritih muslimana. Dova je srž ibadeta, direktan kontakt sa Svevišnjim Gospodarom, za koju nisu potrebni posebni uslovi. Nije ograničena vremenom, prostorom, određenom odećom, niti je uslovljena abdestom. Dova je je veliki štit i podrška verniku u svakom koraku njegovog života na ovom svetu. Allah Uzvišeni kaže: “A kada te robovi Moji za Mene upitaju, Ja sam, sigurno, blizu: odazivam se molbi molitelja kad Me zamoli. Zato neka oni pozivu Mome udovolje i neka veruju u Mene, da bi bili na pravom putu.” (El-Bekara, 186) Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je rekao: “Ko Allahu dovu ne čini, Allah se na njega naljuti.” (Tirmizi) Istinski vernik nikog drugog ne moli, osim Allaha, samo od Njega pomoć traži, samo se Njemu nada, samo se na Njega oslanja, samo Njemu prepušta svoje brige, samo kod Njega utočište traži, samo Njemu žrtvu (kurban) prinosi, samo se Njemu zavetuje, samo se Njime zaklinje, samo oko Njegove kuće tavaf čini, samo se Njegovom dobru nada… Neka sastavni deo tvoga imana, tewhida, verovanja, bude uporno i konstantno dizanje ruku sa iskrenom dovom Allahu, dž.š.: Allahu moj, ja se odričem bilo kakvog drugog oslonca osim na Tebe, bilo kakve nade osim u Tebe, samo se Tebi predajem, samo kod Tebe utočište tražim, samo na Tvojim vratima uporno stojim, samo se Tebi ponizno molim… Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Ako tražiš, traži samo od Allaha, ako se oslanjaš, oslanjaj se samo na Allaha.” Postoje samo dva uslova za prijem dove kod Uzvišenog Allaha: 1 – Iskrenost – Da dovu činiš iskreno sa čvrstim ubeđenjem da će ti je Allah Uzvišeni primiti; 2 – Halal zalogaj – Da se potrudiš da imetak koji stičeš bude halal. Ukoliko jedan od ova dva uslova ne budeš ispunio, dova ti neće biti primljena.Jedan uvaženi alim i daija prenosi sljedeći događaj: Jedna žena se udala za čoveka po imenu Ismail. On je bio ugledni alim, jedan od učenika čuvenog imama Malika. Kao rezultat tog mubarek braka, uskoro su dobili dečaka kojem su dali ime Muhammed. Međutim, kratko nakon rođenja deteta, njen suprug Ismail preseli na bolji svet, ostavivši svojoj supruzi i sinu veliki imetak. Majka je nastavila da odgaja svoga sina u duhu islama, imajući veliku želju da njen sin postane ugledan alim kao njegov otac. Toj njenoj nameri velika prepreka je bila činjenica da je Muhammed od rođenja bio slep, što mu je otežavalo putovanje do poznate uleme tog doba i u mnogome umanjilo šansu da postane veliki alim.Svemilosni Allah ukazao je njegovoj majci na vrata dove. Počela je iskreno, sa čvrstim ubeđenjem u Allahovu svemoć, činiti dovu da vrati vid njenom detetu. Ustrajala je u toj dovi sve dok nije jednu večer u snu videla Ibrahima, alejhi selam, koji joj reče: O robinjo Božija, Allah je zbog tvoje uporne dove vratio vid tvome detu. Nakon što se probudila, otišla je do Muhammeda i uvjerila se da njen Muhammed normalno gleda. Veličanstven Ti si, Gospodaru naš! Ti Koji Udovoljavaš dovama onoga koji je u nevolji i Koji tegobe Otklanjaš! -uzviknula je.Nakon što je Allah vratio vid njenom detetu, majka je nastavila sa projektom obrazovanja svog sina i Allah je darovao da on, nakon što je stasao u vrsnog alima, napiše najverodostojniju knjigu na dunjaluku, posle Kur’ana, Sahihu-l-Buhari. Da, bio je to Muhammed b. Ismail El.Buhari.Ovo je velika pouka za sve one koji su pokucali na vrata mnogih mudraca i medicinara, a nisu našli lek. Pokucajte na nebeska vrata. Nemojte gubiti nadu u Allahovu, dž.š., milost. Nemojte odustajati od dove. Allahova nagrada vas neće zaobići, sve dok je upornost dio vašeg delovanja u činjenu dove i dobra!

 

PAZI S KIM SE DRUŽIŠ I OD KOGA UZIMAŠ ZNANJE !

  • Objavljeno Sreda, 10 Avgust 2016 18:23

skimSeDruzis

Sledbenici strasti i neprijatelji islama iskorišćavaju naivnost i neznanje ljudi koji su podobni za upadanje u fitnu. U doba Osmana, radijallahu anhu, Abdullah b. Sebe’ koji se predstavljao kao musliman i njegova svita iskorišćavali su naivne ljude (većinom su to bili pustinjaci) i neznalice za svoje ciljeve, i ovo je bio jedan od razloga za fitnu ubistva halife Osmana. U ovo novije doba vidimo da i pojedini obaveštajni krugovi redovno iskorišćavaju ljude žestokog ali naivnog karaktera kako bi se širila ružna slika o islamu i muslimanima. Obavještajac se predstavi kao ‘’hairlija’’ koji želi dobro za ummet i kad pridobije poverenje ovih naivnih ljudi, on ih nagovara da se treba preduzeti akcija, da treba uraditi to i to. I kad im donese sve potrebne “atribute” i kad se sve isplanira, onda dolaze razne jedinice i hapse te nesretnike, a ovaj ‘’hairlija’’, koji ih je na to nagovorio, ispari i nestane. Ovo hapšenje bude popraćeno izveštavanjem velikog broja medija, pa javnost opet ima ‘’hrane’’ za blaćenje islama, dok ponovo ne nasedne neko na isti trik. I krug se uvek vrti. Krugovi sledbenika tekfira su magneti za obaveštajce, ljude poremećene ličnosti, nastrane osobe žestokog temperamenta itd. U vreme kad su pritisci na islamske misionare porasli, neki koji pričaju o islamu javno propagiraju šta god hoće i još dobiju i državljanstvo i niko ih ne dira. Ovi koji se predstavljaju kao dušebrižnici ummeta, a u osnovi su neprijatelji islama, odvode ove naivne ljude u zabludu, zavode ih i iskorišćavaju njihovo pridržavanje za veru, potpiruju njihovu ljubomoru bez razumevanja. U svakom vremenu ima ljudi koji vole da šire fitnu (smutnju) i onih koji su podobni da upadnu u fitnu. Allah Uzvišeni upozorava na ovu opasnost: “I čuvaj ih se da te ne odvrate od nečega što ti Allah objavljuje” (El-Maide, 49). Reč fitna u Kur’anu ima više značenja, međutim ovaj tekst u osnovi govori o fitni kao odstupanju od istine i zabludi. Kao što je u istoriji islama bilo onih smutljivaca koji su se mnogo trudili da seju razdor u muslimanskom društvu koje je okupljao hilafet, tako i danas, kad nema hilafeta, ima onih koji šire smutnju među muslimanima i džematima. Samo što su sredstva za suzbijanje rada fitnedžija sada ograničena. Da postoji hilafet, sigurno bi se mnogo manje ljudi upustilo u ovakve rabote, jer zna se kako se, shodno šerijatskim propisima, odnosi prema ovakvim smutljivcima haridžijama. Ne bi svako mogao da sedne pred kameru i snimi ders tumačeći Kur’an i da to postavi na neku stranicu. Što je više zabludela neka skupina, to više do izražaja dolazi mozaik poremećaja ličnosti kod ljudi koji sačinjavaju tu skupinu. Kad pažljivo posmatramo zabludele skupine kroz prizmu psihopatologije, često ćemo naći koktel raznih poremećaja: narcisoidni poremećaj, paranoidni poremećaj ličnosti, šizotipni, antisocijalni, granični poremećaj, opsesivno-kompulzivni. Ne kažemo da ovi poremećaji nisu prisutni u svakom sloju društva i u svakoj skupini, međutim kod nastranih i ekstremnih skupina ovi poremećaji puno više dolaze do izražaja. Ekstremna ideologija naravno privlači i ljude ekstremnog razmišljanja i ponašanja. U ovom tekstu neće se pojašnjavati ove vrste poremećaja ličnosti, ali potrebno je pojasniti narcisoidni, jer ljudi s ovim poremećajem često se ‘’proguraju’’ na vodeće pozicije pa tako njihov uticaj bude veći. Osobe sa dijagnozom ovog poremećaja ličnosti imaju osećaj grandioznosti u vezi sa svojom ličnom važnošću, dok su u isto vreme jako osjetljivi na kritiku. Gotovo da ne poseduju mogućnost saosećanja sa drugima, a češće su zaokupljeni pojavom nego sadržajem. Ove osobe, kao što je već rečeno, iskazuju grandiozni osjećaj osobne važnosti, što se može iskazivati kao preterano naglašavanje ličnih postignuća i talenata. Zaokupljeni su fantazijama o neograničenom uspehu, moći, izuzetnosti, lepoti i idealnoj ljubavi. Oni veruju da su posebni i jedinstveni i da ih mogu razumeti samo osobe visokog statusa, a uz to iskazuju jaku potrebu da im se divi. Takođe, oni iskazuju nerazumna očekivanja podilaženja i automatskog slaganja s njihovim stavovima. Nedostaje im mogućnost saosećanja, dok često misle da su im drugi zavidni i ljubomorni. Nije rijedak ni arogantni nastup. Ovo je jedan opis osobe koja ima narcisoidni poremećaj ličnosti. Nije teško nekog u svom okrugu prepoznati po ovome, zar ne? Neke osobine smutljivaca Slabo poznavanje i razumievanje vere: Opisujući pustinjake koji su u raznim vremenima igrali važnu ulogu u širenju smutnje, Uzvišeni Allah kaže: “Beduini su najveći nevernici i najgori licemeri, i razumljivo je što ne poznaju propise koje Allah Svome Poslaniku objavljuje. A Allah sve zna i mudar je.” (Et-Tevbe, 97) Zato što imaju najtvrđa srca i najgrublju prirodu i najružnijeg su govora. Zbog ovih osobina oni su prikladni i najpodesniji da ne znaju granice onog što je Allah objavio od obreda i propisa i džihada. Ishitrenost u donošenju odluka i osuda: Bez ikakvog proveravanja vesti, donesu se odluke i osude se pojedinci. Ali, ako se radi o nekom ko je istomišljenik, onda se zna za proveravanje vesti i onda se ne srlja u donošenju osuda. Neko od njih brzo se prevari usvojenim znanjem iz Kur’ana i sunneta, pa pomisli da je sa to malo znanja postao učenjak. Koliko se često desi da neko nauči nešto iz Kur’ana (u ovom vremenu u našim krajevima to su većinom ljudi koji ne znaju nijedan džuz, što ukazuje na to kako je stanje katastrofalno), nekoliko hadisa i pokupi nekoliko termina (tagut, tehakum…) i misli da je za nekoliko sedmica ili meseci dostigao toliko visok nivo, pa da je pretekao učenjake koji decenijama danonoćno uče. Umisli da je postao jedan od učenjaka koji su u stanju da analiziraju šta je korist za muslimane. Uzdižu se nad učenjacima i imamima i misle da su dostigli nivo neovisnosti od tih učenjaka i imama i njihovog fikha i znanja, pod motom: oni su ljudi i mi smo ljudi. Njihovo ružno ponašanje prema učenjacima i ostavljanje učenja od učenih i slijeđenja tih učenjaka: Ovo ružno ponašanje prema učenjacima često se iskazuje preko interneta i mnogi se skrivaju iza nekakvih nadimaka ‘’muvehhid’’, ‘’mudžahid’’, ‘’ebu ovaj ili onaj’’. Zašto svi ti koji tako žestoko kritikuju ne pokažu uvek svoje ime i prezime? Budi heroj pa stani iza svojih reči i neka se zna ko ih izgovora. Za ulemu uzimaju neuke ljude: Osoba za kojeg ulema nije posvedočila da je učenjak, ostaje na stanju koje je osnova, a to je da nije učenjak sve dok za njega ne posvedoče drugi i on za sebe zna ono što mu je posvedočeno, u suprotnom neka bude ubeđen da nije od učenih. Pristranost skupini, šejhu ili daiji. Negativnosti kod svog šejha ili daije se ne vide ma koliko bile velike, a negativnosti kod neistomišljenika se nađu i uveličavaju ma koliko bile male. Preteruju u veri i cepidlače bez znanja; zato je većina haridžija od ove vrste ljudi. ‘’Žestoki’’ su u pridržavanju za veru dok istovremeno imaju slabo razumevanje vere, što prouzrokuje revnost u veri bez znanja i razumevanja, pa ih preplave strasti i emocije u ime ljubomore po pitanju vere, bez pogleda na posledice i bez razumevanja šerijatskih pravila, kao što je otklanjanje štete i pridobijanje koristi. Nepoznavanje pravila dokazivanja i propisa fitne takođe je osobina smutljivaca: Čitaju literaturu i tumače shodno svojoj logici i pravilima. Ima ih ni najjednostavnija pravila tedžvida ne mogu da razumeju, ali ih to ne sprečava da ponosno i javno iznose svoja ‘‘tumačenja’’ i ‘‘presude’’ u pitanjima gde najveća ulema prvo dugo razmisli i sve potrebno uzme u obzir pa onda eventualno da odgovor. Nezauzetost sa onim što je korisno: Mnogi ljudi koji su zapali u fitnu i šire je, nisu zaposleni sa onim što je korisno. Ne generalizujemo, ali kažemo da neki žive od socijale. Neki su pravi paraziti, a pljuju po svakom ko se s njima ne slaže. Takvi nemaju ni dunjalučkog niti verskog edeba i odgoja. Samo je žalosno što se islamu pripisuju, i što se smatraju da su na pravom putu. Onaj ko se ceo dan trudi i umara da donese halal opskrbu svojoj porodici, nema toliko vremena da se bavi onim što će mu štetiti. Požuda i ambicija: Neki bi da budu barem predsednici udruženja kad već ne mogu biti halifa ili namesnik. Da je hilafet na snazi, budi siguran da bi se takva osoba gurala da bude na što višem položaju. Laganje i širenje lažnih glasina takođe su osobine smutljivaca: Ovo je ružna osobina i jedna od najvažnijih osobina smutljivaca, sa ovom osobinom oni prodaju svoju pokvarenu robu narodu. Zaklinju se kako bi im ljudi poverovali, obmanjuju ih oštrim i dvosmislenim govorom. Šire ružno mišljenje o dobrim ljudima. Kad bi im večno dobročinstvo činio, rekli bi da nikad od tebe nisu videli dobra. Optužuju iskrene za laž, a oni su lažljivci. Neistinit govor u sporovima: Ovo je sličnost između smutljivaca i munafika. Kad je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, govorio o osobinama munafika, spomenuo je i to da munafik prilikom spora govori neistinu. (Buhari, 2. tom, br. 2459) Smatraju ili tvrde da naređuju dobro i odvraćaju od zla: Pod ovim izgovorom smutljivci su digli oružje na pravednog halifu Osmana, radijallahu anhu. Tvrdili su da traže pravdu i da naređuju dobro i odvraćaju od zla. Tako i danas, mnogi od tih smutljivaca se predstavljaju kao dušebrižnici, kao oni koji brinu da pravda bude zadovoljena, a u osnovi šire nered na zemlji i pravila naređivanja na dobro i odvraćanja od zla su za njih nešto za šta su možda nekad čuli, ali po čemu ne postupaju. CILJ OVOG TEKSTA NIJE PROZIVANJE POJEDINACA, IAKO ĆE SE ONI KOJI SE NAĐU U OVOM TEKSTU BRZO OSETITI NAPADNUTIM. Međutim, cilj teksta je ukazati na nešto što je prisutno još iz vremena početka islama, nadajući se da će se stanje poboljšati. Molimo Allaha da popravi stanje muslimana i sačuva ih od zla smutljivaca – fitnedžija. Molimo Allaha da nam podari korisno znanje i da nam podari razumevanje vere i verskih propisa.

 

VREDNOST DŽUME

  • Objavljeno Ponedeljak, 08 Avgust 2016 21:26

vrednostDzume

Znaš li koliko imaš od svoje džume? Allah uzvišeni je odlikovao petak nad ostalim danima i u njemu je prilika da svaki musliman zaradi više nego u ostalim danima u sedmici, međutim mnogi ljudi ili ne znaju za te odlike ili su nemarni, pa olako ispuštaju veliku priliku da zarade velike nagrade koje su obećane od strane najboljeg čoveka koji je hodao po ovom dunjaluku, a koji, kako kaže Uzvišeni Allah: „On (Muhammed salallahu alejhi ve sellem) ne govori po svome hiru, to je samo objava koja mu se objavljuje.“ (En-Nedžm, 3-4) Spomenućemo samo neke od tih odlika, a na nama je da o njima razmislimo i popravimo svoje stanje i iskoristimo ovu veliku priliku da zaradimo puno dobrih dela za neznatan trud. Pa da vidimo prvo koje su odlike džume i dela koja su preporučena da se rade. 1. Petak je najbolji dan u sedmici. Prenosi se hadis od Ebu Hurejre radijallahu anhu, da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao: „Najbolji dan u kome je granulo sunce je petak. U njemu je stvoren Adem, u njemu je uveden i izveden iz Dženneta, a Sudnji dan neće nastupiti osim u petak.“ (Muslim, Ebu Davud, Tirmizi..) 2. Džuma je prilika da nam Allah Uzvišeni oprosti neke od naših manjih greha kako je došlo u hadisu koji prenosi Ebu Hurejre radijallahu anhu da je Allahov Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao: „Ko se abdesti upotpunjujući abdest, potom ode na džumu, te bude pažljivo slušao i ćutao biće mu oprošteno što počini do naredne džume.“ (Muslim, Ebu Davud, Tirmizi, Ibn Madže) 3. Petkom ima čas u kome se uslišava dova kako se prenosi u hadisu od Ebu Hurejre radijallahu anhu da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao: „U njemu (petak) ima čas u kojem ako musliman zamoli svoga Uzvišenog Gospodara za nešto daće mu.“ (Buhari, Muslim) 4. Odlazak na džumu se nagrađuje Džennetom kako se prenosi u hadisu od Ebu Seida el Hudrija radijallahu anhu da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem rekao: „ Ko uradi sledećih pet stvari u jednom danu Alah će ga upisati među džennetlije: ko poseti bolesnika, prisustvuje dženazi, posti, ode na džumu i oslobodi roba.“ (Ibn Hiban, Ebu Jala, Hejsemi) 5. Svaki korak do džamije vrednuje se kao dela učinjena u jednoj godini, a to se spominje u hadisu od Evses-Sekafi r.a. da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao: „Ko opere svoju glavu i okupa se petkom, potom porani na džumu namaz idući pešice, ne koristeći prevozno sredstvo, zatim se približi imamu i pažljivo sluša, imaće nagradu za svaki korak godinu dana posta i namaza.“ (Nesai, Tirmizi, Ebu Davud, Ibn Madže, Ahmed i dr, hadis je po oceni Hakima sahih, a po ocjeni Tirmizija i Nevevija dobar) 6. Onaj ko umre uoči petka ili u petak sačuvan je kaburskih iskušenja, kao što je došlo u hadisu od Abdullaha ibn Amr radijallahu anhu. da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem rekao: „Svaki musliman koji umre petkom ili uoči petka biće sačuvan kaburskih iskušenja.“ (Tirmizi i Ahmed) 7. Džuma namaz je dokaz našeg imana ili licemerstva kao što je došlo u hadisu da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao „Ko ostavi tri džume bez opravdanog razloga on je licemer.“ (Ibn Huzejme i Ibn Hiban). Abdullah ibn Abbas radijallahu anhu je rekao: „Ko ostavi tri džume uzastopno taj je napustio islam.“ Neki od postupaka koje je lepo raditi petkom, a mnogi ih olako shvataju i propuštaju, a u njima je velika nagrada 1. Okupati se pre džume, namirisati se i oprati zube, kao što je došlo u mnogim hadisima, a jedan od njih je od Ebu Seid el-Hudrija radijallahu anhu. da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao:
„Kupanje petkom je obaveza svakom punoletniku, te da očisti zube misvakom i da se namiriše ukoliko je u mogućnosti.“ (Buhari i Muslim) 2. Donositi salavat na Poslanika salallahu alejhi ve sellem kao što se prenosi u hadisu od Enesa ibn Malika radijallahu anhu da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem rekao: „Obilujte salavatima na mene petkom i uoči petka jer ko donese na mene jedan, Allah će na njega doneti deset salavata.“ (Bejheki) 3. Poraniti na džumu kao što se prenosi od Ebu Hurejre radijallahu anhu da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao: „Ko se okupa petkom kao što se kupa od dženabeta, potom porani kao da je prineo žrtvu kamile, ko ode u drugom satu ima nagradu kao onaj ko prinese kravu za žrtvu, a ko ode u trećem kao da je prineo žrtvu ovce. Ko ode u četvrtom satu kao da je prineo za žrtvu kokošku, a ko ode u petom satu kao da je prineo jaje, pa kada se popne imam na minber dođu meleki da slušaju opomenu.“ (Buhari iMuslim). 4. Ići na džumu pešice i zauzeti prvi saff kao što je došlo u hadisu koji smo vec citirali, a koji glasi: „Ko opere svoju glavu i okupa se petkom, potom porani na džumu namaz idući pešice, ne koristeći prevozno sredstvo, zatim se približi imamu i pažljivo sluša, imaće nagradu za svaki korak godinu dana posta i namaza.“ (Nesai, Tirmizi, Ebu Davud, Ibn Madže, Ahmedi dr, hadis je po oceni Hakima sahih, a po oceni Tirmizija i Nevevija dobar) 5. Što više klanjati dobrovoljne namaze pre nastupa džumanskog vremena, to jest pre nego što se prouči ezan za džumu namaz, kao što stoji u hadisu koji prenosi Ebu Hurejre radijallahu anhu u kojem je Poslanik salallahu alejhi ve sellem rekao: „Ko se okupa, potom ode na džumu pa klanja koliko bude u mogućnosti i bude ćutao dok imam ne završi sa hutbom, zatim klanja za njim, biće mu oprošteno ono što počini izmedju dve džume.“ (Muslim) – Imam Nevevi u komentaru citiranog hadisa kaže: „U njemu je dokaz da je klanjanje dobrovljnih namaza pre izlaska imama na minber sunnet i to je mišljenje većine ucenjaka.“ Na osnovu prethodno spomenutog jasno se vide propusti klanjača koji razgovaraju ispred džamije i ne ulaze u nju sve do ezana. 6. Za vreme dok imam drži hutbu, ne sme se pričati, jer je to razlog da čoveku propadne džuma namaz, kao što je došlo u hadisu od Ebu Hurejre radijallahu anhu da je Poslanik salallahu alejhi ve sellem. rekao: „Ko kaže svome bratu:“Ćuti!“ dok imam drži hutbu počinio je legv (besposlicu i besmiclicu, prazan govor)“ (Buhari i Muslim) Iz ovog hadisa se vidi da čak i onaj koji kaže svome bratu da ćuti dok ovaj priča da je pokvario svoju džumu, pa šta je tek sa onim koji pričom ometa prisutne? 7. Zabranjeno je dići nekoga sa mesta na kome sedi, a potom sesti na to mesto. Ibn Omer r.a. je rekao: „Poslanik salallahu alejhi ve sellem je zabranio da čovek digne svoga brata sa mesta na kome on sedi, potom da sedne na njega.“(Buhari, Muslim) Znači da u džamiji nema povlašćenog mesta niti rezervacije za „povlašćene“, već se muslimani trebaju navikavati da dolaze ranije i zauzimaju prve saffove, jer kao što smo videli to je i bolje i vrednije… Pa dragi brate vidi ima li išta što ti fali od tvoje džume, pa je upotpuni, nemoj da budeš od onih koji će od svoga namaza imati samo izgubljeno vrijeme. Na kraju, naša dova je: „Hvala Allahu Gospodaru svetova.“