- - - - - -
ponedeljak, 09 decembar 2019
A+ R A-

AMBASADA AUSTRIJE ORGANIZOVALA MEĐUVERSKI DIJALOG

74604758 2634906026617205 950737022954242048 o

Beograd, 26. novembar 2019.

Sinoć je u ambasadi Austrije u Beogradu održan međuverski dijalog. Ovog puta, dijalog nisu vodili verski poglavari, koji su svakako bili prisutni, već članovi različitih verskih zajednica. „To je cilj večerašnjeg skupa“, podvukao je u kraćem obraćanju ambasador Austrije u Beogradu – Nikolaus Luteroti.
Sabine Kroisenbruner, diplomatkinja ambasade i domaćin večeri, istakla je da je dijalog „konstruktivna interakcija među različitim ljudima“. Jedan od razloga zašto baš Austrija organizuje jedan ovakav skup, kako je kazala gđa Kroisenbruner, jeste taj što se u Austriji početkom 20. veka razvila tzv. salonska kultura gde su različiti umetnici i filozofi praktikovali kulturu dijaloga u kome su mogli konstruktivno da razmenjuju mišljenja. Sa druge strana austrijsko, tj. tada Austro-ugarsko carstvo je bilo multikulturalno i multireligijsko, gde su kasnije zakonom zagarantovana verska prava pripadnika različitih religija i sloboda veroispovesti.

Nakon uvodnog govora domaćina, reč su dobili predstavnici/članovi jevrejske, katoličke, pravoslavne i islamske zajednice. Teme su bile sledeće: šta bi voleli da pitaju jedni druge, teme o kojima bi želeli da razgovaraju sa učesnicima iz drugih zajednica, kao i to da li su lični odnosi važni za dobar dijalog.
Ispred zajednice muslimana govorile su Adna Veli, studentkinja Turskog i španskog jezika na Filološkom fakultetu, i Arnela Lakota – profesor srpskog jezika i književnosti u Beogradskoj islamskoj srednjoj medresi.

„Život u Srbiji jedne muslimanke podrazumevao je da imam druga Omara, ali i druga Uroša. Pozdrazumeva da imam drugaricu Noru, ali i drugaricu Nikolinu. Od malih nogu učena sam da poštujem tuđe, i volim svoje. Tako sam znala kada moji drugari hrišćani proslavljaju svoje praznike, a oni su znali muslimanske tj.moje praznike. Nisam strepela šta će mi se desiti ako svojim drugovima i drugaricama hrišćanima ponudim da dođu kod mene kući na Bajramski ručak, niti sam strepela da se odazovem njihovim pozivima da me ugoste za svoje praznike.
Međutim, ovo bi delovalo kao bajka da je oduvek bilo tako. Sukobi se dešavaju u najnižem uzrastu, kada smo dovoljno veliki da idemo u školu, ali još uvek ne shvatamo da ćemo klupu deliti sa nekim ko nije kao mi. Kako rastemo, sve više shvatamo koliko je svet oko nas zapravo jedna homogena masa ljudi, jedinki koje su različite po boji kože, religiji, nacionalnosti. Ali i dalje su ljudi. I dalje, kao i mi ovde, rađaju se, žive i umiru. I oni, kao i mi, imaju milion šansi u životu da upoznaju nešto što je drugačije od njihovog uobičajenog. Pruža im se trenutak kada treba da nauče da se u svetu ne obeležavaju samo praznici koje oni obeležavaju unutar svoje porodice, da nije ona devojčica čudna ako ima neobično ime... Nažalost, ne naučimo svi, već su nekima čitavog života razlike važnije od sličnosti.
E o tome bih želela da pričam. O predrasudama. Tokom života u Srbiji, uvek sam se susretala sa jednim strahom: izgovoriti ime i prezime. Kako sad reći Adna. Hoće oni to shvatiti kao Adna, ili će čuti Ana? Hoće li oni odmah shvatiti da sam ja muslimanka? I kada izgovorim svoje ime, pred očima mi je uvek bio isti izraz lica ljudi. Kao da im se iznad glave pojavi lampica, zenice im se rašire, a izraz lica je kao da su čuli nešto neverovatno. Aha, pa ona je muslimanka! Ona nije kao ja. Zašto mora da bude čudan ako je musliman među hrišćanima? Zašto mora da bude odbačen ako je jevrejin među muslimanima? Zašto smo zaboravili da jedinka ne čini celinu? Da li smo to uopšte ikada čuli i naučili?
Kako biste se osećali kada biste upoznali nekoga ko ne pripada vašoj religiji, imate toliko istih interesovanja, poklapaju vam se mišljenja, imate osećaj kako baš taj čovek može biti vaš najbolji prijatelj.... ali, on je druge religije. Da li to znači da sve ove vrline dobiju jednu kapljicu koja će ih uprljati? Zašto bi ih prljala? Je li ona toliko važna?
Volela bih da znam šta u sebi oseća onaj dečak na ulici koji je u školi gurnuo dečaka samo zato što on nije hrišćanin i zove se drugačije. Volela bih da znam da li će ikada naučiti da religijom treba da se ponosimo. Da to nije nešto što nas razdvaja, već spaja. Da su naše religije kao delovi mozaika. Volela bih da znam da li sanjarim, ili je moj san moguć“, kazala je Adna Veli.

Nakon njenog govora, učesnicima se obratila i Arnela Lakota koja je želela da odgovori na prethodna pitanja koja su uputili predstavnici različitih verskih zajednica ali i da svojim ličnim stavom promišlja i rezimira ovo veče. "Kao profesor književnosti, ja vam ne mogu kvalitetno odgovoriti na teološka pitanja, iako su mi odgovori poznati. Umesto toga, želela bih da postavim jedno retoričko pitanje: Zašto ne govorimo i o različitostima već samo o sličnostima? Čega se plašimo? Ono u šta verujemo i što živimo, do toga smo došli saznanjem i izučavanjem o drugom i drugačijem. Ako si ti ubeđen da živiš istinu, zašto se onda plašimo da pričamo o različitostima u religiji koje nas zapravo čine autentičnim? Sigurna sam da među vama neću naići na predrasude i diskriminaciju jer vi morate poznavati islam, ako ste se odlučili za jednu od religija. Kako se boriti sa diskriminacijom? Lekovitim, dugotrajnim razgovorima kroz koja ćemo se upoznati i pomoću kojih ćemo ljude upoznati sa onim u šta verujemo i što nas definiše.“

Treba napomenuti da su svojim prisustvom skup podržali muftija srbijanski - Abdullah ef. Numan, muftija beogradski Mustafa ef. Jusufspahić, predstavnik katoličke crkve, predstavnik jevrejske zajednice - rabin Isak Asiel, kao i predstavnik SPC-a Aleksandar Praščević - sekretar Kancelarije patrijarha srpskog.

77046637 2634920966615711 5605500090186727424 o77416708 2634919029949238 5436843115384143872 o78044023 2634925999948541 5249578881966407680 o78456519 2634923403282134 6363131651186229248 o