Hvala Allahu Gospodaru svetova, koji vernike ne ostavlja bespomoćne već ih pomaže i pokazuje im izlaze iz najtežih situacija, tako da uz Negovu pomoć od nemoćnih i poniženih postaju pobednici. Neka je salavat i selam na Allahovog miljenika Muhammeda, sallAllahu alejhi ve sellem, koji je predvodio svoje ashabe u najtežim situacijama i uz Allahovu pomoć, doveo ih do toga da budu uzor generacijama koje će doći posle njih. Neka je salavat i selam i na njegovu porodicu, ashabe, i na sve vernike koji ga slede.

Učenjaci navode dva uslova, koja moraju biti ispunjena, da bi delo bilo primljeno kod Allaha, dželle šanuhu, a to su iskrenost u delu i ispravnost dela, tj. da bude u skladu sa sunnetom Poslanika, sallAllahu alejhi ve sellem. U tumačenju drugog ajeta sure El-Mulk: “…da bi iskušao koji će od vas bolje postupati”, Fudajl b. Ijjad, rahimehuLLah, je rekao: “Tj. ko će u svojim postupcima biti iskren i čiji će postupci biti ispravni. Pa ako delo bude iskreno i neispravno, neće biti primljeno, a ako bude ispravno a neiskreno, neće biti primljeno sve dok ne bude iskreno i u isto vreme ispravno.” Ibn Kesir u svom Tefsiru, u komentaru poslednjeg ajeta sure El-Kehf: “Ko žudi da od Gospodara svoga bude lepo primljen, neka čini dobra dela i neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu ravnim nikoga!”, kaže: “Allahove reči: ‘...neka čini dobra dela’, znače: dela koja su u skladu sa Allahovim šerijatom, a reči: ‘neka, klanjajući se Gospodaru svome, ne smatra Njemu ravnim nikoga’, znače da tim delom želi samo Allahovo zadovoljstvo.” Svaki iskreni vernik pre svakog ibadeta nastoji da očisti svoj nijet i uglavnom iskreni vernici postignu čistoću nijeta (iskrenosti) i sa čistim nijetom započnu ibadet. Međutim, potrebno je napomenuti da i u nastavku činjenja dela treba voditi računa o nijetu, jer mnogi se zavaraju time što misle da se nijet ne može pokvariti u toku činjenja samog dela, ako je prethodno to delo započeto sa čistom namerom. Allahov Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, upozorio je na činjenicu da se nijjet može pokvariti u toku samog ibadeta, iako je taj isti ibadet započet čistim nijjetom. Ebu Seid, radijAllahu anhu, kazuje: “Jednom prilikom kada smo se prisećali Dedžala, među nas je došao Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, pa je upitao: ‘Hoćete li da vas obavestim čega se za vas više plašim od Dedžala?’ Mi smo odgovorili: ‘Da!’, pa je Poslanik sallAllahu alejhi ve sellem, rekao: ‘Skrivenog širka, koji se ogleda u tome da čovek ustane da klanja, pa onda ulepša svoj namaz kada primeti da ga neko gleda.’” (Hadis beleže imam Ahmed u Musnedu i Ibn Madža) Ovaj skriveni širk, koji se spominje u hadisu i na koji Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, upozorava vernike, u šerijatskoj se terminologiji još naziva rijaluk, kao što se navodi u drugom hadisu: “Najstrašnije od svega što se bojim za vas jeste mali širk.” Ashabi upitaše: “A šta je to mali širk, o Allahov Poslaniče?”, a on odgovori: “Rijaluk.” (Hadis beleže Ahmed i Ibn Hiban, a hadis je ispravan, prema uslovima Muslima) Zbog toga su svi islamski učenjaci, počevši od ashaba, tabiina i svih ostalih do dana današnjeg, upozoravali na opasnost rijaluka.
Mi ćemo navesti samo neke od puteva kojima šejtan najčešće prilazi vernicima sa ciljem da pokvari iskrenost njihovih nijeta u ibadetima.

Bespotrebno javno pokazivanje dela Kad god čovek sedne sa nekim u društvu, uglavnom počne govoriti o svojim delima: “Uradio sam to i to...”, “Dao sam sadaku u tolikom i tolikom iznosu...”, “Ja naveče ne mogu klanjati noćni namaz duže od dva sata jer se umorim, a ne mogu ni da postim nafilu više od svakog ponedjeljka i četvrtka”. Isto tako postoje osobe koje ciljano čine neki ibadet kako bi ih drugi videli i pohvalili zbog toga. Osnova kod ibadeta jeste da ga čovek sakrije što je više moguće, jer je to bliže iskrenosti, a dalje od rijaluka. Zato je Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, rekao: “O ljudi, klanjajte kod kuće, jer najbolji čovekov namaz jeste onaj koji se klanja kod kuće, osim farz-namaza.” (Buhari i Muslim) Sunnet je da se nafila-namazi klanjaju u kući u tajnosti, jer se na taj način šejtanu zatvaraju vrata i ujedno se kuća ne pretvara u mezarje u kojem se ne klanja. Na taj način se i ukućanima praktično daje primer za obavljanje namaza. Ovo ne važi za namaze kod kojih je osnova da se klanjaju u džematu, kao što su pet dnevnih namaza, teravih-namaz, namaz prilikom pomračenja Sunca itd. Isti je slučaj i sa sadakom. Uzvišeni Allah kaže: “Lepo je kada javno dajete milostinju, ali je za vas bolje da je dajete siromasima kad niko ne vidi...” (El-Bekara, 271) Dakle, sadaka je ibadet koji se treba obavljati tajno. Međutim, javno se može davati u slučaju da je čovek siguran da neće podleći rijaluku, ili ako zna da će javno udeljivanje sadake potstaći druge ljude da i oni udele sadaku, ili ako će time rastužiti neprijatelje islama, ili ako želi oživeti zapostavljeni sunnet, a ako nema ovih razloga, onda se javno udeljivanje sadake suprotstavlja propisima. Jednom prilikom neki je čovek klanjao pored imama Esmaija, rahimehuLLah, pa je ulepšao svoj namaz i odužio rukū i sedždu. Kada je završio namaz, imam Esmai mu reče: “Mašallah, kako si lepo klanjao!”, a ovaj čovek na to reče: “Kad bi samo znao da danas još i postim.” Sličan je slučaj sa ljudima koji udele novac za izgradnju džamija, a zatim traže da se njihova imena stave u novine, da se javno vidi kako su oni dobrotvori, oni koji puno udeljuju u dobrotvorne svrhe i sl.

Lažno preuveličavanje dela Takvi ljudi često govore da su učinili neka dela koja nikako nisu učinili ili su učinili, ali ne u meri u kojoj to predstavljaju. U razgovoru s drugima sebe predstavljaju kao osobe koje su zbog svoje vere pretrpele velika iskušenja. Većina onoga što kaže za sebe predstavlja laž. Čovek koji lažno preuveličava svoja dela gori je od onoga koji javno čini dobra dela, jer je ovaj drugi poneo je dva harama: rijaluk i laž. Ovakve osobe često nikada nisu prisustvovale predavanjima učenih ljudi, niti su ih poselamili na putu, niti su se rukovali sa učenjacima, niti su ikada učenjaka poljubili u čelo. Jedan od šejhova današnjice navodi primer čoveka koji se predstavljao kao onaj koji je naučio Kur’an napamet, na sedam kiraeta, i da je to znanje stekao pred velikim učenjacima, ali kad je trebalo da pokaže svoje znanje, on je jedva čitao Kur’an gledajući u harfove, a kamoli da ga je znao napamet i to još na sedam kiraeta.

Ulepšavanje ibadeta kada vidimo da nas neko posmatra Čovek počne da klanja sa iskrenim nijetom, u ime Allaha, dželle šanuhu, ili udeli sadaku u ime Allaha, dželle šanuhu, ili zikri u ime Allaha, dželle šanuhu, i onda primeti da ga ljudi vide i posmatraju i tada poveća činjenje tog ibadeta, pa oduži namazom, udeli još više nego što je nanijetio u početku ili pojača intenzitet zikra. U tom slučaju vernik treba da odagna od sebe rijaluk na način kojim je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, podučio Ebu Bekra, radijAllahu anhu, rekavši mu: “Gospodaru moj, utičem Ti se od toga da Ti svesno učinim bilo kakav širk i tražim Ti oprosta od onoga što nesvesno i u neznanju učinim.” (Buhari, Edebul-mufred) Ako čovek poveća činjenje nekog ibadeta kada primeti da ga ljudi posmatraju, tada će, ako je taj ibadet sastavljen iz delova, biti nagrađen za taj deo za koji je imao iskren nijet, a za drugi deo ibadeta, kada je nijet počeo da prelazi u rijaluk, biće kažnjen. Takav je primer sa udjeljivanjem sadake: sve ono što je čovek podelio pre rijaluka, za to može očekivati nagradu od Allaha, dželle šanuhu, a deo sadake koji je udelio zato što je video da ga ljudi posmatraju, neće biti primljen i za to će imati greh kod Allaha, dželle šanuhu. Ako pak ibadet nije sastavljen iz delova, već je jedna celina, pa se rijaluk počeo javljati tokom ibadeta, kakav je, naprimer, namaz, takav ibadet neće biti primljen, makar njegov početak bio sa iskrenim nijetom. Za takav ibadet neće čovek imati nagradu, već samo greh kod Allaha, dželle šanuhu.

Ostavljanje činjenja nekog od ibadeta zbog straha od rijaluka Neki se ljudi plaše rijaluka i taj strah polako se povećava sve dok ne dostigne stepen vesvesa – šejtanovog došaptavanja, kada u potpunosti ostave činjenje nekog ibadeta zbog tog (neopravdanog) straha od rijaluka. Takav nalikuje na onoga koji se plaši smrti, a na kraju ga smrt ipak stigne. Prava iskrenost jeste stalna svest da nas Allah, dželle šanuhu, motri tako da se nijedan ibadet ne čini radi stvorenja, niti se ostavlja radi stvorenja. Tako, naprimer, čovek ima nijet da porani u džamiju (kako bi dobio nagradu za klanjanje u prvom safu u džematu) i onda, kada primeti da ga ljudi vide, iz straha od rijaluka počne dolaziti u džamiju nakon ezana. Isti je slučaj i sa vernikom koji uzme čitati Kur’an: kada vidi da ga ljudi gledaju, slušaju ili upute za njega dovu, on ostavi čitanje Kur’ana. Ili ako neko ostavi posao hatiba, veroučitelja ili daije samo zbog straha od rijaluka, čini veliku grešku. Vernik ne sme ostavljati činjenje dobrih dela zbog ljudi, isto kao što ne sme činiti dobra dela zbog ljudi. Takođe, česta pojava, posebno kod ljudi koji nisu redovni u nekom ibadetu, jeste da, nakon učinjenog ibadeta, pomisle da su učinili nešto veliko, nešto što će promeniti stanje ummeta, pa se onda počnu diviti sami sebi. Razlog za to jeste što se taj ibadet ne čini često i što se taj vernik nije privikao na taj ibadet. S druge strane, vernik koji redovno, recimo, obavlja namaz u džematu, ne vidi u tome rijaluk, za razliku od onoga koji obavi namaz u džematu prvi put pa se uplaši od rijaluka, a kada se privikne na redovno činjenje tog ibadeta, primetiće da će strah od rijaluka nestati. Takav je slučaj sa svim vrstama ibadeta. Ukoliko ih čovek čini redovno, onda iz njegovog srca nestane strah od toga da će se u njemu pojaviti rijaluk (skriveni širk). Neki ljudi ostavljaju činjenje dobrih dela odmah nakon što ih neko od ljudi pohvali za njih, ne znajući pri tome da je pohvala koju neko primi na dunjaluku od ljudi za neko dobro delo u stvari radosna vest za njega, kao što to kaže Poslanik, sallAllahu alejhi ve sellem, u hadisu koji beleži imam Muslim u svome Sahihu.

Skrivanje ibadeta sa skrivenom željom da ljudi saznaju za taj ibadet. Postoje ljudi koji kriju svoj ibadet, ali imaju jaku želju u srcu da ljudi saznaju da su oni to uradili i skrivenim metodama rade na tome da ljudi saznaju za njihov ibadet, kao naprimer, čovek zikri u sebi, ali izgovara neke reči povišenim tonom, želeći time da ljudima skrene pažnju na to da on u tom trenutku zikri, kako bi ljudi rekli: “Mašallah, ovaj je pravi pobožnjak, njemu se jezik ne suši od stalnog spominjanja Allaha, dželle šanuhu”, ili kada neko posti dobrovoljni post, a jedva čeka da mu neko ponudi nešto od jela, kako bi odbio rekavši: “Ja danas postim!” Na prvi pogled deluje kao da ovi ljudi nastoje da sakriju svoje ibadete, a u stvarnosti u njihovom srcu postoji jaka želja da ljudi saznaju za to. Međutim, dela se vrednuju prema nijetima i svako će dobiti nagradu za delo shodno nijetu u svom srcu.

• Sledeća