Zahvala pripada Allāhu, dželle šanuh, Gospodaru svih svetova, a salavāte i selāme šaljemo najodabranijem Allāhovom poslaniku i robu Muhammedu, njegovoj časnoj porodici, plemenitim ashābima i svim iskrenim sledbenicima.
Pre pojave islāma, u predislamsko, pagansko doba ljudi su bili razjedinjeni, daleko od Pravog puta, pa je došao islām da ih ujedini na istini i spoji srca na uputi. Radi toga, došle su isključive zabrane svega što može dovesti do razilaženja, podela, cepanja muslimānskog saffa i netrpeljivosti.
Onaj ko razmisli o kur'ānsko-hadiskim tekstovima može lako uočiti da je islām propisao mnoga dela koja zbližavaju muslimāne, počevši od namaza u džemātu, nazivanja selāma, rukovanja, spajanja rodbinskih veza, obilaska bolesnika, izdvajanja zekāta, sadake, dobročinstva prema komšijama, pomoći nevoljniku itd. Suprotno tome, zabranio je dela koja mogu dovesti do mržnje, netrpeljivosti i sukoba, pa je s tim u vezi zabranjena nepravda / zulum, kamata, obmana u trgovini, ogovaranje, prenošenje tuđih reči s ciljem zavade, potvaranje, uznemiravanje, plašenje, prosidba devojke koja je već zaprošena itd.
Sve što više odmiče vreme poslanstva i što su ljudi udaljeniji od prvih, odabranih generacija, sve više su bliži stramputici a dalji od upute i spasa. Prve generacije nisu se bavile raspravama i polemikama o veri, jer su dubinski dokučile koliko je ta pojava štetna i koliko su pogubne njene posledice po islām i muslimāne.
U današnje vreme, narod je iskušan raspravama više nego ikada. Glavni uzrok toga je, pre svega, neznanje, neodgoj, udaljenost od vere, mnoštvo smutnji i podela, ali isto tako i veliki uticaj imale su društvene mreže koje su olakšale uzroke i načine rasprava.
Allāh, azze ve dželle, nije ostavio ni jednu vrstu ljudi, od Ādema, alejhis-selām, pa sve do Sudnjeg dana, a da je nije opisao i spomenuo u Kur'ānu. Ako je ta osobina dobra, pa onda s ciljem da se okitimo istom, a ako je loša, pa da je se pripazimo.
Jedna vrsta ljudi spomenuta je u sledećem ajetu: "Ima ljudi koji se o Allāhu prepiru bez ikakvog znanja i bez upute i bez Knjige svetilje." (El-Hadždž, 8)
Reč je o neznalicama. Ne žele istinu, nemaju ni dokaza, ali ipak raspravljaju o veri i prepiru se o verskim propisima. Zaista čudno, zar ne!? Međutim, još čudnije od toga je kada se onaj ko nije takav, ili ne bi trebao biti, spusti na isti stepen i poistoveti sa takvima koje je Uzvišeni Allāh, dželle šanuh, prezreo i pokudio.
Od Āiše, radijallāhu anha, prenosi se da je Allāhov Poslanik, sallallāhu alejhi ve sellem, rekao: "Doista, najmrži čovek Allāhu je onaj koji se puno raspravlja i prelazi granicu u raspravi." (Buhāri, br. 2457, Muslim, br. 2668)
Od Ebu Umāme, radijallāhu anhu, prenosi se da je Allāhov Poslanik, sallallāhu alejhi ve sellem, rekao: "Nije narod skrenuo s Pravog puta, nakon što su bili na uputi, a da im nije dato da raspravljaju." (Tirmizi, br. 3535; Ibn Mādže, br. 48) 
Učestale rasprave i prepirke su od vidljivih osobina onih koji su skrenuli sa Pravog puta.
Dragi brate i sestro, sledi uputu i kloni se rasprava. Zar niste čuli savet Imāma Mālika b. Enesa, rhm, kada kaže: "Zar ćemo, kad' god nam dođe neki čovek koji je ubedljiviji u raspravi od nekog drugog čoveka, radi njihove rasprave ostaviti ono što nam je Džibril, alejhis-selām, dostavio preko Muhammeda, sallallāhu alejhi ve sellem!?" (El-Lālekai, Šerhu usulil-'iatikād, 1/144)
Omer b. Abdul-Aziz, rhm, je rekao: "Kada čuješ raspravu, udalji se!" (Ibn Ebi Dunja, Es-Samt, str. 274)
Najbolji opis onih koji ustrajavaju u raspravama i polemikama dao je Hasan el-Basri, rhm, kada je čuo ljude kako raspravljaju rekavši: "Njima je dojadilo činjenje ibādeta, olakšano im je da pričaju, izgubili su Bogobojaznost pa su progovorili." (Ibn Redžeb, Bejānu fadli 'ilmis-selef ala 'ilmil-halef, str. 4)
Isto tako, napuštanje rasprava nije dokaz neznanja i manjkavosti, nego suprotno tome, to je dokaz potpunosti, učenosti i Bogobojaznosti. Hafiz Ibn Redžeb el-Hanbeli, rhm, je rekao: "Onaj ko se sustegnuo od nepotrebnog govora, rasprava i polemika među prvim generacijama, nije se sustegnuo zato što nema znanja ili zato što ne zna raspravljati. Naprotiv, sustegnuli su se radi znanja i straha od Allaha." (Bejānufadli 'ilmis-selefala 'ilmil-halef, str 4)
Kada bi se svako od nas pokorio Allahu i Njegovom Poslaniku, sallallāhu alejhi ve sellem, pa se potrudio da ne bude takav, te udaljio takve osobe od sebe a sam se udaljio od njih, svima bi bilo zaista bolje, imali bi više bereketa u vremenu, delima, imetku, porodici i svemu drugom.
Neko od iz prethodnih generacija je rekao: "Onaj kome Allāh hoće dobro nadahne ga da sledi sunnet Allāhovog Poslanika, sallallāhu alejhi ve sellem, i uputu na kojoj su bili ashābi, radijallāhu anhum, i oni koji su ih sledili po dobru od imāma među muslimānima u svakom vremenu. Nadahne ga da izučava znanje zbog sebe, kako bi se udaljio od neznanja. Cilj mu je da nauči u ime Allāha, a ne da nauči kako bi se raspravljao, polemisao i prepirao se, niti radi neke dunjalučke koristi. Onaj kome to bude namera, biće spašen, inšallāhu te'āla, od strasti i zabluda."
Od Mu'āza b. Džebela, radijallāhu anhu, prenosi se da je rekao: "Ostavite rasprave i polemike zato što u tome nema puno hajra. Jedna od dve skupine laže (nije u pravu), a obe skupine se ogreše." (Ed-Dejlemi, El-Firdevs fi me'suril-hitāb, 2/211)
Navodi se da je Ebū Derda'a, radijallāhu anhu, kazao: "Dovoljno ti je greha da uvek budeš zaposlen raspravom." (Ibn Ebi Dunja, Es-Samt, str. 275)
Mejmun b. Mihrān, rhm, je napisao: "Dobro se pripazi rasprava i polemika u veri. Nemoj se raspravljati sa učenim, niti sa neznalicom. Što se tiče učenog, radi rasprave će ti uskratiti znanje koje ima i neće mariti za onim što radiš (pustiće te da propadaš); a što se tiče neznalice, uneće ti nemir u prsa, a opet te neće poslušati." (Ed-Darimi, Es-Sunen, 1/90)
Bilo je rečeno Imāmu Māliku, rhm: "O Ebū Abdullāh, ako je čovek učen i spoznao je Sunnet, da li da ga brani raspravljajući?", pa je rekao: "Ne, nego će ih obavestiti šta je Sunnet, pa ako prime od njega - dobro i jeste, a ako ne prime - onda će ćutati." (Ibn Abdul-Berr, Džāmi'u bejanil-'ilmi ve fadlih, str. 414)
Imām Ahmed b. Hanbel, rhm, kada je naveo šta su temelji Sunneta za njega, između ostalog je rekao: "... napuštanje rasprava, polemika i prepirki o veri" Zatim je rekao: "Ne polemiši ni sa kim niti raspravljaj, nemoj ni učiti kako se vodi rasprava..." (El-Lālekai, Šerhu usuli 'iatkād, 1/156)
El-Abbās b. Gālib el-Verrāk upitao je Imāma Ahmeda, rhm: "Ō Ebū Abdullāh, zadesim se na skupu na kojem nema niko drugi ko poznaje Sunnet osim mene, i desi se da počne govoriti jedan od novotara, da li da mu odgovorim?", pa je rekao: "Nemoj sebe dovoditi u takvu poziciju. Obavesti ih o Sunnetu i ne raspravljaj!" Zatim sam ga opet upitao isto pitanje, a on mi je rekao: "Vidim da si ti osoba koja voli raspravljati!" (Ibn Muflih, El-Ādābuš-šer'ijje, 1/201)
I za kraj, od Ma'rufa el-Kerhija, rhm, prenosi se da je rekao: "Kada Allāh hoće dobro Svome robu, otvori mu vrata dobrih dela a zatvori mu vrata rasprava, a kada hoće robu loše, zatvori mu vrata dobrih dela a otvori mu vrata rasprava." (El-Bejheki, Šu'abul-imān, 2/295)
Pa zar nije dosta rasprava?!

Šeddad b. Evs, radijallahu anhu, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Kada ljudi budu gomilali zlato i srebro, vi gomilajte, skupljajte ove reči: ’Allahumme inni es’elukes-sebate fil-emri vel-‘azimete aler-rušdi, ve es’eluke šukre ni‘metike ve husne ibadetike, ve es’eluke kalben selima ve lisanen sadika, ve es’eluke min hajrin ma te‘alemu ve e‘uzubike min šerrin ma te’alemu, ve estegfiruke lima e‘alemu, inneke Ente ‘Allamul-gujub! – Allahu moj, ja Te uistinu molim za postojanost u islamu i odlučnost na Pravome putu; i molim Te za zahvalnost na Tvojim blagodatima i za lepo obožavanje Tebe; i molim Te za čisto srce i za istinoljubiv jezik; i molim Te za svako dobro koje Ti poznaješ i utičem Ti se od svakog zla koje Ti poznaješ; i oprost tražim od Tebe za grehe koje samTi učinio; a doista si Ti Onaj koji sve poznaje.” (Hadis su zabeležili imam Ahmed u Musnedu, Tirmizi u Sunenu, Ibn Hibban u Sahihu, Hakim u Mustedreku)

Prenosilac hadisa Šeddad b. Evs jedan je od plemenitih ashaba Allahovog Poslanika, pesnika Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem. Njegov otac Evs b. Sabit učestvovao je u Bitki na Bedru i preselio kao šehid na Uhudu.
Muslim, Ahmed i Nesai kažu da je njegov nadimak bio Ebu Ja‘la. Imao je petero dece, četiri sina: Ja‘lu, Muhammeda, Abdulvehhaba i Munzira, i ćerku Hazredž.
Ebu Derda, radijallahu anhu, je rekao: “Doista su Šeddadu b. Evsu dati znanje i blagost.”
Mufeddal el-Galabi je rekao: “Najveći zahidi iz reda ensarija jesu trojica: Ebu Derda, Umejr b. Sa‘d i Šeddad b. Evs.”

Komentar hadisa Reči Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem: “Kada ljudi budu gomilali, skupljali, u kenz – riznicu pohranjivali..”, a u drugom rivajetu kaže se: “Kada vidite ljude da gomilaju..” Kenz je riznica u koju se pohranjuje, ostavlja, u njoj se gomila i iz nje se ništa ne uzima.
“...zlato i srebro...”, tj. “Kada vidite ljude da gomilaju, skupljaju zlato i srebro...” Kažu da se zlato zove zeheb jer ono odlazi (glagol zehebe – jezhebu ima značenje odlaska), a srebro je nazvano fiddah, jer je ono tefidu – ističe, polako ga nestaje, dakle, i ono je prolazno.
Jedan od prethodnika je rekao: “Loša li su dva druga, dva jarana: zlato i srebro! Neće ti koristiti sve dok se ne odvoje od tebe!”, tj. neće ti koristiti ukoliko ih budeš gomilao kod sebe i ne budeš ih udjeljivao i na takav se način rastavljao od njih. Zašto je to loše?
Zato što Uzvišeni Allah kaže: “One koji gomilaju zlato i srebro i ne udeljuju ga na Allahovom putu, njih obraduj bolnom patnjom, na dan kada će se ono u vatri džehennemskoj užariti, pa se njime čela, lica i slabine njihove i leđa njihova žigosati. Ovo je ono što ste za sebe gomilali, pa kušajte sada ono što ste gomilali.” (Et-Tevba, 34)
U tefsirima se pojašnjava zašto će se baš ovi delovi tela pržiti užarenim zlatom i srebrom, pa se kaže zato što kada se imućni pozivao na udeljivanje svoga imetka, zlata i srebra, prvo mu se čelo i lice namrštilo, zatim se delimično okrenuo, svojim bokom, a zatim u potpunosti okretao leđa i odlazio.
Kaže Uzvišeni Allah: “Imetak i sinovi su ukras u životu na ovome svetu, a za trajna dobra kod Allaha veća je nagrada i veća nada” (El-Kehf, 46), “Ono što je kod vas prolazno je, a ono što je kod Allaha vredno je.” (En-Nahl, 96)
Svako dobro delo kod Allaha je bolje jer ono ostaje, a sve drugo je prolazno.
Abdullah b. Mesud, radijallahu anhu, je rekao: “Divne li su verničke riznice El-Bekara i Alu Imran s kojima (vernik) klanja namaz na kraju noći! A završeci sure El-Bekara su riznica ispod Arša. Reči la havle ve la kuvvete illa billah jedna su od džennetskih riznica.”
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Neka svaki od vas gomila ove reči: ‘Allahumme inni es’elukes-sebate fil-emri vel-‘azimete aler-rušdi!’ – Allahu moj, ja Te uistinu molim za postojanost u islamu i odlučnost na Pravome putu!’”
“Allahu moj, ja Te uistinu molim za postojanost u islamu”, tj. u pokornosti Tebi, pridržavanju za Tvoju vjeru.”
Takođe, jedna od čestih dova Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, bila je: “...Allahumme, ja Mukallibel-kulub, sebbit kalbi ‘ala dinike! – Allahu moj, o Ti koji okrećeš srca, učvrsti moje srce u Svojoj veri!”
Svakom verniku potrebni su postojanost i čvrstina u tri situacije, tri stanja:
1) Postojanost i čvrstina potrebni su mu dok je na dunjaluku, da ga Uzvišeni Allah učvrsti u pokornosti Njemu. Svaki od nas putuje svome Gospodaru i nije upitno da će Ga svaki od nas sresti, ali je upitno kako će Ga sresti, kao Njegov pokorni rob ili kao inadžija i prkosnik! Kaže Uzvišeni Allah: “O čoveče, ti doista ideš ka svome Gospodaru i susrest ćeš se s Njim.” (El-Inšikak, 6) Uzvišeni Allah nije odredio drugu granicu za prekidanje ibadeta osim smrt. Rekao je: “I obožavaj svoga Gospodara sve dok ti smrt ne nastupi.” (El-Hidžr, 99) Dakle, potrebno je da vernik ustrajava u ibadetu na dunjaluku, da bude čvrste i postojne vere. Uzvišeni Allah kaže: “Oni koji kažu: ‘Naš Gospodar je Allah’, a zatim ustraju u tome.” (Fussilet, 30) Jedan od prethodnika kaže: “Mnogo je onih koji govore: ‘Naš Gospodar je Allah’, ali je malo onih koji ustraju u tome.” Kada bi Hasan el-Basri, rahimehullah, proučio spomenuti ajet iz sure Fussilet, učio bi: “Allahu moj, Ti si naš Gospodar pa nas opskrbi ustrajnošću!” Ono što će verniku, nakon Allaha, subhanehu ve te‘ala, pomoći da ustraje u ibadetu dok je živ, da bude postojan na Pravom putu, sve dok se ne susretne sa svojim Gospodarem, jeste sledeće: ● Dova, a to je i jedan od razloga što mi danas po nekoliko puta obavezno učimo: “Ihdines-Siratal-mustekim / Učvrsti nas na Pravom putu!” (El-Fatiha, 5) ● Dobro društvo, nakon dove i pribegavanja Uzvišenom Allahu, najviše nam pomaže da ostanemo postojani na Pravom putu. Stoga Uzvišeni Allah naređuje Svome Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, i njegovim sledbenicima: “I svoju dušu strpi uz one koji jutrom i večeri dozivaju svoga Gospodara iz želje da zadobiju Njegovo zadovoljstvo!” (El-Kehf, 28) Odazivajući se ovoj Allahovoj naredbi, Poslaniknik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Čovek je na veri svoga prijatelja, pa neka svaki od vas dobro gleda s kim se druži.” (Ebu Davud, br. 4833; Tirmizi, br. 2378.) ●Pokornost Allahu, odazivanje Njegovim naredbama i klonjenje onoga što je Svevišnji zabranio, najveći su razlozi čovekove postojanosti u islamu. Kaže Uzvišeni Allah: “A kad bi oni onako kako im se savetuje postupali, bilo bi im najbolje i bili bi čvršći u veri. Mi bismo im tada, sigurno, veliku nagradu dali i na pravi put ih usmerili.” (En-Nisa, 66–68)
2) Drugi neophodni vid postojanosti u veri jeste postojanost pred smrt, u smrtnim trenucima. Ibn Kajjim, rahimehullahu te‘ala, prelepo je rekao: “Koliko god da sakupiš imetka i ostvariš svojih životnih želja, znaj da nema lepše želje od želje Jusufa, alejhis-selam, kada je rekao: ‘Gospodaru moj, usmrti me kao muslimana i pridruži me Svojim dobrim robovima!’ (Jusuf, 101).” Zato nam Uzvišeni Allah naređuje: “O vernici, bojte se Allaha istinskom bogobojaznošću i ne umirite nikako drugačije osim kao muslimani!” (Alu Imran, 102) I Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, upozorava: “Doista se dela vrednuju po završnici!” (Buhari, br. 6607) Ma koliko tvoja dela bila dobra i mnogobrojna, znaj da se nećeš spasiti na ahiretu sve dok tvoja završnica ne bude na dobrom delu, sve dok ne okončaš svoj život čineći dela stanovnika Dženneta! Ima ljudi koji čine dela stanovnika Dženneta, pa pred samu svoju smrt počnu činiti dela stanovnika Vatre, sve dok ne umru čineći ta dela! Možeš li biti siguran za sebe da nisi jedan od njih?! Da Uzvišeni Allah sačuva! Koliko će samo skrušenih, napaćenih lica na kraju završiti u Vatri! Koliko li je onih koji su bili nadomak obale spasa, pa su se valovi poigrali s njima i utopili su se u moru strasti i prohteva!
3) Treći vid postojanosti za svakog vernika jeste postojanost nakon smrti, u kaburskom ispitu, kada mu dođu dva meleka i upitaju: “Ko je tvoj Gospodar? Koja je tvoja vera? Šta kažeš za čoveka koji vam je bio poslan?” I u ovim trenucima potrebna je postojanost, jer, ko položi ovaj ispit, sve posle njega će biti bolje, a ko ne položi ispit, sve će mu nakon njega biti gore! Kako postići postojanost u kaburu?! Uzvišeni Allah govori o postojanosti u ovoj situaciji i situaciji pre nje, pojašnjava kako biti postojan u njima: “Allah će postojanom rečju učvrstiti vernike u životu na dunjaluku, a i na ahiretu.” (Ibrahim, 27) Komentatori Kur’ana za reči Uzvišenog Allaha: “...u životu na dunjaluku...”, kažu: “tj. pred smrt, na samrti da izgovori reči la ilahe illallah”, a za reči: “...i na ahiretu...”, kažu: “tj. u kaburu”. Dakle, onaj koji bude postojan u dini-islamu u svome životu, na dunjaluku, taj će, Allahovom dozvolom, biti postojan i pred svoju smrt i nakon svoje smrti u kaburu.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, dalje kaže: “...i odlučnost na Pravom putu...”
Šta je odlučnost? Odlučnost ima značenje čvrste namere, jake volje da se ostane u okviru rušda, tj. pokornosti Allahu i Njegovom Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem. Rušd je pravi put za koji čovek zna i postupa u skladu sa tim znanjem, kao što je gajj – stranputica na koju se odlazi kada čovek zna, ali ne postupa u skladu sa usvojenim znanjem, dok je dalalet – zabluda kada čovek ne poznaje istinu niti postupa po istini.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “...i molim Te za zahvalnost na Tvojim blagodatima i za lepo obožavanje Tebe...”
Zahvalnost Allahu na Njegovim blagodatima mora da bude iskazana i srcem, i jezikom, i telom. Zahvalnost srcem iskazuje se tako što spoznajemo dotičnu blagodat, pripisujemo je samo Uzvišenom Allahu, u našem srcu se ljubav prema Svevišnjem povećava. Zahvalnost jezikom iskazujemo tako što svedočimo tu blagodat Allahu, zahvaljujemo Mu se na njoj i drugima govorimo o njoj kao što nam Uzvišeni Allah to i preporučuje: “A što se tiče blagodati tvoga Gospodara, pa o njima pričaj!” (Ed-Duha, 11) Zahvalnost na blagodatima ostalim organima iskazuje se njihovim stavljanjem u pokornost Svevišnjem Allahu. Kaže Uzvišeni Allah: “O porodico Davudova, činite dela zahvalnosti jer doista, je malo Mojih zahvalnih robova!” (Saba, 13) Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, znao bi noću dugo klanjati skoro da bi mu pete počele pucati od dugog stajanja, pa bi govorio: “Zar da ne budem Allahu zahvalan rob?!” (Buhari, br. 1130)
Lepo obožavanje Allaha podrazumeva činjenje dobrih dela iskreno, radi Allaha, onako kako ih je činio Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem. Ko ulepša svoj islam, Allahovom dozvolom, biće mu oprošteno ono što je prethodilo od greha i biće nagrađen za dela koja čini u svojoj budućnosti, dok, onaj koji ne ulepša svoj islam, biće kažnjen i za svoju prošlost i za svoju budućnost.
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, dalje kaže: “...i molim Te za čisto srce i za istinoljubiv jezik...”
Čisto srce neophodno je svakom onom koji sebi želi spas i uspeh na dunjaluku i ahiretu. Uzvišeni Allah to jasno napominje kada kaže: “Toga dana nikome neće koristiti njegov imetak, niti će mu koristiti njegovo potomstvo! Koristiće mu samo čisto srce s kojim dođe pred Allaha!” (Eš-Šuara, 88–89) Kakvo je to čisto srce? To je srce koje je čisto od mnogoboštva, neverstva, licemerstva, strasti i sumnji. To je srce koje je čisto od svakog drugog mimo Uzvišenog Allaha.
Istinoljubiv jezik takođe je neophodan na putu do Allaha i Njegovog zadovoljstva, Njegove nagrade. Stoga Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, traži od nas da govorimo samo istinu, jer istina vodi dobru, a dobro je u Džennetu, i upozorava nas na laž, jer laž vodi zlu, a zlo je u Vatri. Upozorava nas na laž jer je laž osobina licemera. Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, pojašnjavajući osobine licemera, kaže: “Tri su znaka licemera: kada govori – laže...” (Buhari, br. 33; Muslim, br. 59)
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “...i molim Te za svako dobro koje Ti poznaješ i utičem Ti se od svakog zla koje Ti poznaješ...”
Zašto treba na ovakav način tražiti dobro i na ovakav način uticati se od zla? Zbog toga što mi nekada mislimo da je nešto dobro za nas i molimo Uzvišenog Allaha da nam to i podari, a ono je zlo za nas! I nekada se utičemo Allahu od nečega jer smatramo da je to zlo za nas, a ono je dobro za nas! Mi ne znamo, Allah sve zna!
Na kraju Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, spominje istigfar, završava svoju oporuku istigfarom, kao što istigfarom završavaju i brojni Kur’anski ajeti. Kaže Uzvišeni Allah: “I vi krenite odakle kreću i ostali ljudi i tražite oprosta od Allaha, doista je Allah Onaj koji mnogo prašta i koji je milostiv.” (El-Bekara, 199) Rekao je Uzvišeni Allah: “Kada Allahova pomoć i pobeda dođu, i kada vidiš ljude kako u skupinama u Allahovu veru ulaze, ti slavi i hvali svoga Gospodara, i od Njega oprosta traži, jer, uistinu, On mnogo prima pokajanje.” (En-Nasr, 1–3)
Vernik treba nastojati da svaku svoju dovu završi istigfarom, da svako svoje delo privede kraju izgovarajući reči istigfara. Vernik se ne hvališe Allahu, niti Allahovim robovima, već nakon što kraju privede delo pokornosti, on traži oprosta od Svevišnjeg Allaha. Kaže Uzvišeni Allah opisujući Svoje dobre robove: “...a pred zoru oni su oprost tražili...” (Ez-Zarijat, 18) Hasan el-Basri, rahimehullahu te‘ala, rekao je: “Klanjali bi noću dugo, do pred zoru, a onda bi tražili oprosta od svoga Gospodara.”
Ovo je sveobuhvatna oporuka Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i ko se prihvati nje, živi u skladu s njom i svoj život skonča u okvirima ove oporuke, živeće lepim životom, nakon kojeg će večno uživati na ahiretu, za razliku od onoga koji na dunjaluku bude skupljao zlato i srebro.

„Kada je Allah Stvorio stvorenja u Knjizi koja je kod Njega, obavezao se! “Uistinu Moja milost preteže nad Mojom srdžbom”. (Muslim, Buhari, Nesai i Ibn Madže).

"Uzvišeni Allah kaže: ”Čovek Me poriče, a to mu nije dozvoljeno, čovek Me vređa, a to mu nije dozvoljeno! Poriče Me kada govori: Allah me neće ponovo stvoriti kao što me je prvi put stvorio! A prvo stvaranje nije ni malo lakše od ponovnog proživljenja! Vređa Me kada govori: Allah ima sina! A ja sam Jedan, utocište svakome! Nisam rodio niti sam roden, i niko Mi nije ravan!” (Buhari i Nesai).

"Uzvišeni Allah kaže: Ja sam Sebi dovoljan i ne treba Mi drug. Ko učini neko delo u ime nekog osim Mene, Ja ću ga prepustiti tome drugom." (Muslim i Ibn Madždže).

"Na Sudnjem danu će prvo biti presuđeno čoveku koji je poginuo kao šehid na Allahovom putu. Allah će mu pokazati sve Svoje Blagodati i čovek će ih priznati, pa će ga Allah zapitati: Šta si učinio sa blagodatima?
Borio sam se na Tvome putu dok nisam poginuo – odgovoriće.
Lažeš, borio si se da ti ljudi kažu: kako je hrabar! – i eto, hvalili su te! – a zatim će narediti da ga naglavačke bace u vatru Džehennema.
Onda će biti suđeno učenjaku koji je podučavao druge i mnogo učio Kur’an. Allah će ga podsetiti na Svoje Blagodati, on će ih priznati, a Allah će ga zapitati: Šta si učinio sa blagodatima?
Učio sam Kur’an i podučavao druge u Tvoje Ime – kazaće.
Lažeš, učio si da ti ljudi kažu: kako je učen! – i učio si Kur’an da ti kažu: mnogo uči! – i eto, hvalili su te! A zatim će narediti da ga naglavačke bace u vatru Džehennema.
Pa će suditi se čoveku kome je Allah dao obilan i raznovrstan imetak. Allah će ga podsetiti na svoje blagodati, on će ih priznati, pa će ga Allah zapitati: Šta si učinio sa blagodatima?
Delio sam imetak na svaki način za koji sam znao da si Ti zadovoljan – odgovoriće. Lažeš, delio si imetak da ti ljudi kažu: kako je darežljiv! – i eto, govorili su! – a zatim će Allah narediti da ga naglavačke bace u vatru Džehennema." (Muslim, Tirmizi i Nesai).

"Uzvišeni i Moćni Allah je odredio meleke koji putuju tražeći skupove u kojima se Allah spominje (medžalisu-z-zikr). Kada nađu takav skup, pridruže se okupljenim i prekriju ih krilima sve do najbližeg neba. Nakon što se okupljeni raziđu, meleki se uzdignu na nebo i Uzvišeni Allah ih zapita – a On najbolje zna:
Odakle dolazite?
Dolazimo od Tvojih robova sa Zemlje, koji Tebe slave, veličaju i uznose, hvale Te i mole.
Za šta Me mole? A jesu li videli Moj Džennet?
Nisu, Gospodaru naš. A šta bi da su ga videli? Tražili bi Tvoju Zaštitu.
Od čega bi tražili Moju Zaštitu?
Od Tvoje vatre, Gospodaru.
A jesu li videli Moju vatru?
Nisu Gospodaru naš.
A šta bi da su je videli?
Molili bi Te za oprost.
Oprostio sam im, dao im ono za što su Me molili i zaštitio ih od onoga od čega su tražili Moju zaštitu.
Gospodaru, - rekoše meleki – među njima je jedan grešnik, naišao je i seo uz njih?
I njemu sam oprostio, oni su skup u kojem njihov sabesednik neće biti nesretan." (Muslim, Buhari, Tirmizi i Nesai).

"Na Sudnjem Danu će Allah reći: Gde su oni koji su se voleli u Ime Moje Uzvišenosti? Danas ću ih uvesti u Moj hlad, kada nema drugog hlada osim Moga!" (Buhari i Malik).

"Uzvišeni Allah kaže: Džennet je jedina nagrada Mome robu kada uzmem dušu njegovom najboljem prijatelju, pa on to u Moje Ime strpljivo podnese." (Buhari).

"Jedan čovek se zaklinjao: Tako mi Allaha, Allah neće oprostiti tom i tom čoveku! – pa mu je Uzvišeni Allah odgovorio: Ko je taj što se Mojim Imenom zaklinje da neće biti oprošteno? Njemu sam već oprostio, a tebi dela poništio!" (Muslim).

Iskrenost (ihlas) je jedan od uslova da bi Allah, subhanehu ve te´ala, primio neko delo. To znači da naš nijet bude ispravan i usmeren samo Allahu, subhanehu ve te´ala, a naša želja nagrada na Ahiretu. Uzvišeni Allah kaže, kao što stoji u prevodu značenja: “A naređeno im je da se samo Allahu klanjaju, da Mu iskreno kao pravoverni, veru ispovedaju.” (El-Bejjina, 5)
Takođe, Uzvišeni kaže: “Onome ko bude želeo nagradu na onom svetu -umnogostručićemo mu je, a onome ko bude želeo nagradu na ovom svetu, daćemo mu je, ali mu na onom svetu nema udela.” (Prevod značenja Eš-šura, 20)
Pored iskrenosti u delu, ono pored toga mora biti i u skladu sa Kur’anom i Sunnetom Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, i bez ova dva uslova delo neće biti primljeno kod Uzvišenog Allaha.
Što se tiče ihlasa, on u šerijatskoj terminologiji znači: Da čovek svojom pokornošću želi samo Allaha i Njegovo zadovoljstvo i da mu ne pripisuje nikoga od Njegovih stvorenja, te da ništa od ibadeta ne radi zbog nekog od ljudi. Takođe, ihlas je: Odstranjivanje svih nečistoća i nedostataka u cilju približavanja Allahu, ‘azze ve dželle. To znači čišćenje srca od svih poroka i nečistoća, bilo malih ili velikih, tako da u njemu ostane samo cilj približavanja Allahu, subhanehu ve te’ala, i u njemu ne bude drugi podsticaj osim toga.
Prenosi se da je Ebu-Umame, radijallahu ‘anhu, rekao: “Allahovom Poslaniku, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je došao neki čovek i upitao ga: ‘šta misliš za čoveka koji se bori zbog nagrade i spomena?’ Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je odgovorio: ‘Nema ništa od toga.’ Čovek je ponovio pitanje tri puta, a Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je odgovarao: ‘Nema ništa od toga.’ Potom je kazao: ‘Allah ne prima nijedno delo osim ono koje je je urađeno iskreno u ime Njega i kojim se želi Njegovo lice…’ ” (Hadis beleži En-Nesai sa dobrim senedom - lancem prenosilaca)
Nagrada za delo se neće postići osim sa nijetom koji je farz u svakom delu, shodno Allahovim, subhanehu ve te’ala, rečima: “Zato se klanjaj samo Allahu, iskreno Mu ispovedajući veru, iskreno ispovedanje vere dug je Allahu.” (Prevod značenja Ez-Zumer, 2-3.) I rečima Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem: “Zaista se dela cene samo prema namerama i zaista će svaki čovek dobiti samo ono što je naumio svojim delom, pa ko bude hidžru učinio u ime Allaha i Njegovog Poslanika, njegova hidžra je Allahu i Njegovom Poslaniku, a ko bude hidžru učinio radi materijalne dobiti, ili zbog žene da bi je oženio, njegova hidžra je za ono za šta ju je naumio.” (Muttefekun ‘alejhi)
Što se tiče Poslanikovih, sallallahu ‘alejhi ve sellem, reči: “Zaista se dela cene samo prema namerama …”; to znači da ispravnost dela koja su u skladu sa Sunnetom zavisi od ispravnosti nijeta. A reči: “i zaista će svaki čovek dobiti samo ono što je naumio svojim delom”; znače da je nagrada za učinjeno delo onome ko ga je učinio prema ispravnim namerama koje obuhvati u jednom delu.
Što se tiče reči: “pa ko bude hidžru učinio u ime Allaha i Njegovog Poslanika njegova hidžra je Allahu i Njegovom Poslaniku, a ko bude hidžru učinio radi materijalne dobiti, ili zbog žene da bi je oženio, njegova hidžra je za ono za šta ju je naumio”; on, sallallahu ‘alejhi ve sellem, nam je, nakon što je ustanovio ovo pravilo, spomenuo primer za dela koja su naizgled jednaka (hidžra), ali se razlikuju u svojoj suštini.
Nema sumnje da je nijet taj na čijim osnovama određujemo delo, što vidimo takođe iz hadisa kojeg prenosi Ebu-Hurejre od Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem: “Allah ne gleda u vaša tela i imetak, ali gleda u vaša srca i vaša dela.” (Muslim i ibn-Madže)
Od Sehla b. Hunejfa se prenosi da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, rekao: “Ko bude od srca tražio šehadet od Allaha, Allah će mu dati stepen šehida pa makar umro na postelji.” (Muslim, Et-Tirmizi i dr.)
Od Ibn-Abbasa, radijallahu ‘anhuma, se prenosi da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, kazao: “Allah je zapisao dobra i loša dela a zatim to pojasnio, pa ko je hteo da uradi dobro delo ali ga nije uradio, Allah mu upiše čitavo dobro delo, a ko ga je hteo uraditi i uradio ga, Allah mu upiše deset dobrih dela ili uveća sedamstotina puta i više. Ko je hteo da uradi loše delo ali ga nije uradio, Allah mu upiše čitavo dobro delo, a ko je hteo da uradi loše delo i uradio ga, Allah ga upiše kao jedno loše delo.” (Muttefekun ‘alejh)
Jedna te ista stvar nijetom, tj. namerom, postaje ibadet, dok bez nje bude adet (običaj). Naprimer, boravak u mesdžidu, ako bude sa namerom itikafa i traženja znanja, onda se on smatra ibadetom, a ako bude sa namerom spavanja i rashlade onda je to običaj. Takođe, ispravnim nijetom i njegovim pridržavanjem u svim delima običaj prelazi u ibadet, pa hrana i piće, intimni odnosi, spavanje i ostala dela prelaze u ibadet, kada se to podredi zikru i Sunnetu Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem.
En-Nevevi, rahimehullah, u komentaru hadisa: “i u intimnom odnosu jednog od vas, ima sadaka” (Muslim, Ebu-Davud i dr.); kaže: “U ovome je dokaz da ono što je dozvoljeno (mubah) iskrenim nijetom prelazi u pokornost Allahu. Tako, intimni odnosi postaju ibadet ako time čovek želi ispunjenje prava svoje supruge te ophođenje s njom na lep način, kako to Uzvišeni Allah naređuje. Takođe, ako time želi dobro dete, ili da učini sebe i svoju ženu čednim, te da ne bi gledali u haram ili razmišljali o njemu, i ostalo mimo toga od dobrih namera.” (Sahih Muslim bišerh En-Nevevi, 7/ 92)
Iskrenost u nijetu je uzrok uspeha i na ovom svetu i na Ahiretu. Suprotno tome, ako čovek ima loš nijet on time gubi dobro delo i nagradu za njega, te još ima i kaznu na Sudnjem danu.
En-Nevevi, komentarišući hadis Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, kojeg prenosi Muslim u svome “Sahihu”, o borcu, učenjaku i darežljivom čoveku, koji su svoja dela radili s lošom namerom, a zbog čega su uvedeni u vatru, kaže: “Njihova kazna je stoga što su ta dela radili zbog nekoga drugog, a ne radi Allaha, a njihov ulazak u vatru je dokaz da je zabranjeno nešto raditi kako bi se time prikazalo pred ljudima, te za žestinu kazne zbog takvih dela. Takođe, to je dokaz da u svemu treba imati iskren nijet, a Uzvišeni Allah kaže: ‘A naređeno im je da se samo Allahu klanjaju, da mu iskreno kao pravoverni, veru ispovjedaju’ (Prevod značenja El-Bejjina, 5) Sve uopštene predaje koje su došle o nagradi i vrednosti odnose se na onoga koji iskreno želi samo Allahovo zadovoljstvo. Takođe pohvala za učenjake i one koji troše na Allahovom putu, vrede samo za one koji to rade iskreno u ime Allaha.” (Sahih Muslim bišerh En-Nevevi, 13/50-51)
Koliko je samo dela u koje čovek ulaže svoj trud, a vara se u njima, jer nije spoznao gde je greška. Od jednog od takvih se prenosi da je uvek klanjao u prvom safu, ali je jednog dana zakasnio pa je klanjao u drugom safu. Spopade ga stid od ljudi jer su ga videli u drugom safu i spozna da je njegova radost i punoća srca zbog namaza u prvom safu bila zbog mišljenja ljudi o njemu. Ovo je vrlo složeno i neprimetno, tako da se dela vrlo teško oslobađaju ovih stvari i mali je broj onih koji to primećuju, osim kome Allah, subhanehu ve te’ala, da uspeha u tome.
Stoga je rečeno: “Čišćenje nijeta (namera) za one koji čine dela je teže od svih dela.” Takođe, El-Fudajl je kazao: “Ostavljanje dela radi ljudi je licemerstvo, delo radi ljudi je širk, a ihlas je: da te Allah sačuva u tome!”
Trebamo znati da se nijet mora učiti na šta ukazuju reči zabeležene od Es-Sevrija, rahimehullah, da su se podučavali nijetu kao što su se podučavali delu, iz čega zaključujemo da je nijet jedan od ogranaka znanja. Jahja b. Ebi-Kesir je rekao: “Naučite nijet, jer on je značajniji od samog dela.”

''Poslan sam da usavršim plemenitost i lepe osobine kod ljudi.''

“Najbolji vernici su oni koji su najlepšeg ahlaka (morala, ponašanja). A najbolji od vas su oni koji se najbolje ophode prema svojim ženama.”